ПЕРИПЕТИЈЕ СА САКРИВАЊЕМ ПИШТОЉА У ЖЕНСКОЈ ТАШНИ: Пријатељи породице Ранковић решили су проблем са набавком пиштоља на задовољавајући начин

У ЛЕТО 1970. године када нас je посетио начелник Службе државне безбедности Дубровника и упозорио на могућност атентата на Леку, са нама на мору је био само Слободан.

ПРИВАТНОСТ Славка и Александар Ранковић заједно су се осећали јачим, Фото Архивв породице Ранковић

Мића је био запослен и остао је у Београду. Слободан и ја смо били свесни колико би нам значило да је и Мића са нама. Јер, без обзира на то колико је много тога од реченог било само застрашивање, очигледно по директиви одозго – ипак је оно друго; што су биле голе чињенице, ствар за озбиљно размишљање и забринутост. Јер, знали смо и ми да се и у емиграцији подстиче непријатељство према Ранковићу. Због тога је све те претње а и стварност такву каква је, требало савладати и на неки начин, у оквиру наших моћи, држати под контролом. Међутим, у том смо часу и „на положају“ једино Слободан и ја!

Договарамо се шта да радимо, шта да предузмемо и колико можемо, нас двоје – јер, све су варијанте само за двоје!

Иначе, нешто смо опрезнији, али живот, рецимо, и даље тече нормално – као и раније.

Одлазимо на купање, у куповину, понекад у шетњу, на кафу и сл. Ипак, Слободан се у то време не одваја од оца. Марко и даље спава на свом каучу, у истој соби, поред отвореног прозора који гледа на улицу. Међутим, због свих тих упозорења Слободан и ја смо сматрали да је потребно да предузмемо неке мере обезбеђења, за које Марко није знао и у којима није учествовао. Наиме, неко смо време нас двоје дежурали на месту са ког смо добро видели околину куће. Направили смо распоред дежурстава: моја је дужност била да на стражарском месту будем до два сата ноћу, а онда би Слоба заузимао моје место. Тако смо се смењивали неко време сваку ноћ.

У међувремену, размишљам о томе како је ово наше дежурство прилично бесмислено.

Прво, то не можемо физички да издржимо, већ смо уморни, а друго, како бисмо се некоме и супротставили голим рукама?... Али, ускоро наши пријатељи решише тај проблем на задовољавајући начин. Пружили су нам помоћ када нам је била најпотребнија. Иначе, још за време пленумских припрема, о којима ми нисмо ништа знали, оружје које смо имали узимали смо од дежурних официра гарде, који су тада стално били у нашој кући као Маркови пратиоци. Код њих се налазио и мој ратни пиштољ, успомена на партизанске дане.

Није ми познато коме су га предали – вероватно команди Титове гарде, у чијем су саставу били официри који су даноноћно дежурали у нашој кући. Можда су оружје дали КОС-у који је у ствари водио техничку (и не само техничку) припрему, јер су ти послови обављани у дослуху са Стевом Крајачићем и браћом Мишковић као најсигурнијим извршиоцима тих прљавих послова. Но, без обзира на застрашивања и најразличитије притиске, понашали смо се нормално и Марко се никад није устручавао да нас поведе у шетњу до Градске кафане, на кафу, обично кроз Страдун и Кунићеву улицу.

У тo време из Словеније је дошао мој брат Френк са сином, Слобиним вршњаком, Френком млађим. Сада је наша двочлана група удвостручена. Када је Френк старији дошао у Дубровник, Слоба и ја смо га прихватили као лице са најбољим и „најстручнијим“ квалификацијама. Иако су притисци повремено и јењавали, ипак бих у ноћима помно ослушкивала како крцкају гранчице под стопама оних који пролазе шумом што се простирала до саме, ничим заштићене куће.

У ВЕЗИ са пиштољем који је увек уз мене, испричаћу и један доживљај. Био је леп, сунчан дан, какав је сваки летњи дан у Дубровнику. Договорили смо се да у смирај дана одемо на сладолед. У Кунићеву, као и увек, кренули смо Лека, Мића, Мерима са Сашом и Ањом, Кола – наша домаћица – и ја. Уђосмо у посластичарницу, у то време увек пуну света, и ја са задовољством приметих један слободан сто. Изузетан квалитет њихових производа, па и сама услуга породице која је држала  тај локал, привлачили су многе госте и зато смо годинама ту долазили, прво са синовима, а касније и са унукама Александром и Андријаном. Седнем и ставим ташну на колена, испод чега ми је ташна испод стола отворена, за сваки случај. Поручујемо сладолед према појединачном избору и жељама.

Цела наша група смештена је око нас две. Другачије и не може јер је локал прилично мали.

Завршавамо оно што смо поручили, неки седећи, други стојећи. Одједном, ташна ми склизну са колена и тресну о камени под. Пошто је тежи, пиштољ је пао брже од ташне, која га је покрила и сакрила. Још пре него што сам погледала под сто, схватила сам шта се заправо десило и шта, у ствари, значи онај метални звук. Чак и да нисам схватила о чему је реч, после коментара два непозната човека који су стајали код самог улаза, било ми је јасно да је у питању пиштољ. Мерима чучну да подигне ташну.  И ја сам већ клекла и у страху да ће она подићи ташну и открити оно што је испод ње, склањам њене руке испод стола и брзо гурам пиштољ у ташну па тек онда све заједно подижем. Мој страх да ће се Мерима збунити био је потпуно безразложан, јер је и њој одмах било јасно шта треба прво предузети.

У ВРЕМЕ када смо заиста били принуђени да поседујемо оружје, имали смо у вези с тим само још једну додатну бригу. Наиме, носили смо га кријући. Уз максималну опрезност сачували смо ту тајну до самог краја, када нам оружје више није било потребно. Често смо упадали у неприлике у којима би оружје могло бити случајно откривено. Једном смо путовали из Дубровника за Београд у време чешћих контрола свих путничких и осталих превозних средстава. Распоредили смо се и сместили у двоја кола: једно је возио Мића, који је био са својом породицом, друга сам возила ја. Успут су сви сем возача прелазили једни код других да се испричамо и да нам брже прође време. Лека је био у мојим колима, али је и он повремено мењао место и прелазио у Мићина кола, у којима су била и Мићина деца. Када смо наишли на контролу (прилично бројну и комплетну екипу), Мића се заустави први, јер је возио испред мене. Показа им потребне исправе и одмах продужи. Било је очигледно да су препознали Александра Ранковића. Затим наилазим ја и милиција тражи исправе. Отварам ташну па претинац у колима – тражим возачку дозволу, а ње нема, па нема! Милиционер се ослони на отворена врата и прати моје претраживање по колима. Већ сам узнемирена што толико дуго стојим насред цесте, што сам, такорећи блокирала саобраћај, а од моје потраге ништа. Поново претресам ташну и, док копам по њој одједном се откри и засветлуца у њој пиштољ. Брзо и свом снагом стегнем и затворим ташну једним покретом. Склањам се са пута, да паркирам уз цесту. Милиционер ми опет прилази, а ја сам заокупљена размишљањем о томе  шта је гледао док сам превртала по ташни. Да ли је видео оно што никако није требало да види? Опет преврћем по колима, кад се одједном покрај мене у колима створише Лека и Мића који су се вратили кад су приметили да ме није било за њима. Питају саобраћајног милиционера у чему је проблем? Он се окрене према мени и упита ме да ли сам ја са њима. Брзо одговорим да смо једна породица, нашта ми он љубазно рече да могу да продужим. Мића окрену кола и продужисмо пут. Међутим, како је екипа коју смо прошли била опремљена свом могућом техником, све сам до куће стрепела хоће ли ме негде, на некој „кривини“, зауставити нека друга контрола која би, по сугестији оне претходне, могла да од мене тражи и нешто чега обично нема у женским ташнама.

Пиштољ, на пример! На срећу, баш ништа од тога! Није више било заустављања, ни контроле...

ПРОГЛАШЕН ЗА РАНКОВИЋЕВЦА

МОМ брату Френку су у Љубљани, у време припрема Брионског пленума, одузели машинку коју је чувао као успомену на партизанске дане. Требало је да преда и пиштољ, ратни трофеј, али се томе супротставио и пиштољ су му оставили. Тада није знао зашто му је одузета машинка, али касније је било јасно да је још пре Брионског пленума мој брат проглашен за „ранковићевца“, па је било, ваљда, опасно оставити му „шнелфајерицу“ и ратне трофеје.

 СУТРА:  НЕПОВРАТАН  И БОЛАН ГУБИТАК РАНКОВИЋА   

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ТАЈНЕ СЛУЖБЕ ПРАТЕ СВАКИ КОРАК ПОРОДИЦЕ РАНКОВИЋ: Начелник СУП-а Савски венац пренео је информацију да усташе припремају атентат на Леку

24. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА ПРЉАВИМ ИНТРИГАМА: У акцији одузимања оружја на Космету пронађено 12.000 пушака, 1.000 митраљеза, чак и један топ

23. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ ЕМБАРГО НА ИСТИНУ О ПРИСЛУШКИВАЊУ: Генералу Радету Хамовићу приписан је грех што му се син дружи са Слободаном Ранковићем

21. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОД "БРИОНСКИХ НАДА" ТИТУ ОСТАЛА САМО ШАКА ЈАДА: Војин Лукић је, на очевидно монтираном процесу, осуђен на осамнаест месеци строгог затвора

20. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације