НЕПОВРАТАН И БОЛАН ГУБИТАК РАНКОВИЋА: Момо Капор, књижевник и сликар, дошао је да изјави саучешће. Велики је човек, а има и душу...

КАДА је прошла поноћ између четвртка и петка, у првим тренуцима 19. августа 1983. године, било нам је већ јасно, иако нисмо ни могли ни хтели да у то поверујемо, да смо неповратно изгубили Леку.

СЕЋАЊЕ Лека Ранковић, са сином Слободаном, у кући у Дубровнику, где је и преминуо, Фото Архивв породице Ранковић

Значио нам је све, док је био ту, са нама: и радост, и срећу, и сигурност; сви смо осећали његову велику љубав и топлину његовог погледа. Да, то велико људско срце, напаћено током целог живота а највише за последњих осамнаест година, престало је да куца у ноћи 19. августа, тридесет минута после поноћи.

Лекар хитне помоћи није могао ништа да учини што би му  поново покренуло срце. Пулса више нема, не осећа се. Покушава са вештачким дисањем, масажом срца, даје му инјекцију у вену. Стање се не мења. Покушава са давањем инјекције директно у срце. И то остаје без резултата. Лекар ипак наставља са вештачким дисањем и масажом, али све је без успеха.

Влада Вилотијевић – Гавра и болничар преносе Леку са терасе на кревет у његовој соби.

Гледам Гавру – променио се, пун је бола. Последња четири дана непрестано је био са Леком и свакако му је тај последњи боравак у Дубровнику учинио ведријим.
Саопштавамо Слоби и Мићи, који су у Београду, да им је умро отац.

Говоримо о нечему у шта ни сами још не можемо да поверујемо...

Лекар је остао са нама готово два сата па је тек онда отишао са болничарем.

Слоба и Мића нас стално зову и јављају нам да предузимају све како би што пре стигли у Дубровник.

Остадосмо сами нас троје – наша домаћица Кола Ранисављевић, Гавро и ја – још увек у шоку и беспомоћни. Око три сата зовем Душка Момчиловића и он одмах долази. Рину и Недељка Дујаковића нисмо могли да нађемо све до шест ујутро, а онда они одмах долазе.

Из Београда се јављају Мића и Слоба и саопштавају да ЈАТ- ов авион на редовној линији за Дубровник креће у шест сати ујутро и да тим авионом стижу заједно са Мићином женом Меком. Саветујем им да Мека остане јер ће свет долазити у кућу у Београду и у њој мора бити неко од породице. Слажу се и доћи ће само њих двојица. На аеродрому у Ћилипима сачекаће их Гавра. Једва чекам долазак авиона, јер ми је, у овим изненадним и болним часовима веома тешко без њих, најрођенијих и најближих.

Стигавши, Мића и Слоба одмах улазе у собу у којој лежи њихов мртав отац. Прилазе му сасвим близу, а онда Мића не издржи и плачући истрча из собе на терасу. За њим истрчим и ја, а за нама долази Слоба. Ту се нас троје загрлисмо ублажавајући једно другом жалост и бол.

Међутим, време пролази, а пред нама су послови. Треба стићи у Београд, набавити ковчег.

Постоји одређена процедура и сада све то треба да обавимо.

Немамо коме да се обратимо. Мића са Гавром и Дујаком одлази у погребни завод да купи ковчег и метални сандук, како би ЈАТ прихватио да тело пребаци до Београда. Потребно је да и сви ми стигнемо у Београд, али карата нема.

Слоба остаје са нама, код куће. Ту смо Рина, Кола и ја. Слоба и ја разговарамо о томе да ли би требало некога обавестити о Лекиној смрти и кога?

ПОСЛЕДЊИХ осамнаест година нико га није позвао да га пита како је. Од тих његових, некада тако блиских другова (са власти) не верујемо да ће бити икакве помоћи – још могу и да нам одговоре да то и није њихов проблем већ наш!

Но, после дужег колебања ипак смо одлучили да позовемо СУБНОР Београда и Србије.

Слоба је о Лекиној смрти обавестио секретара СУБНОР-а Србије, Слободана Емрековића, и замолио га да провери да ли је све у реду када је реч о погребним колима која би требало да дођу на аеродром. Мада је Мића све то већ средио преко телефона са београдским погребним заводом, ипак смо се прибојавали да нешто не затаји.

Емрековић је био веома предусретљив и вољан да на сваки начин помогне. На Слобино питање да ли би требало да још некоме јавимо о Лекиној смрти, саветовао му је да јави у ЦК и Председништво. Замолили смо га да то он обави у наше име, уколико сматра да је то умесно. Тако је и урадио, и после сат или нешто више, јавио нам се из Председништва и обавестио нас да спремају саопштење и да ће нас сачекати на аеродрому у Београду.

Потом је дошла екипа која је Леку требало да обуче и однесе из куће. Прислоних образ уз његов, тешко изговорих „Леко, мили, драги“ и, бацивши последњи поглед на његово мирно и благо лице, изађох из собе. Опростили су се и његови синови, па га испратисмо сузних очију а срце само што не препукне.

После подне слушамо саопштења из Загреба и Дубровника. Све је дато у неколико кратких реченица: умро бивши тај и тај, све бивши тај и тај, затим звање и функција, па срамотни Брионски пленум... Као да га се и мртвог боје... и даље води борбу с њим.

Момо Капор, књижевник и сликар, дође да нам изјави саучешће. Велики је човек, а има и душу. Хвала му!

Сврати и Олга, жена Угљеше Даниловића, прва наша комшиница, каже да је Угљеша у Бугојну.

Спремамо се за полазак. Крећемо на аеродром у Ћилипе. Идемо нешто раније како бисмо завршили још неке послове. Авион је требало да полети у седам сати увече. Љубица, Гаврина жена, обезбедила нам је карте за ЈАТ-ов авион захваљујући томе што су четири путника пребацили за каснији лет.

Седимо на аеродрому и чекамо полазак за Београд. Јављају да ће наш авион полетети са закашњењем.

За столом до нашег седи министар за финансије у влади СФРЈ. Не препознаје ме. Он је такорећи из мог села, али је још био дете када сам 1942. године, као партизанка, кришом, ноћу долазили у њихову кућу, код његове мајке Анке Флорјанчич. Јавила бих се ја њему, јер га препознајем, да није министар!

ПОЛЕЋЕМО тек око осам сати увече: Слоба ми каже да је ковчег са Лекиним телом стигао на аеродром у пратњи једног милиционера.

Током пута размишљам о Леки, о његовим жељама, о ономе што је волео и о ономе што није волео. Није волео и ретко је пристајао да путује авионом! Но, упркос његовим хтењима, на свој последњи пут, на жалост, кренуо је авионом.

Чим смо стигли у Београд, још пре но што смо изашли из авиона, прилази нам човек из протокола и води нас према службеном излазу где нас чекају представници СУБНОР-а Југославије, Србије, Београда и Општине како би нам изразили саучешће.

Потом нам саопштавају да су ради да преузму организацију сахране, па у вези са тим желе да разговарају са нама. Предложили су да уђемо у неку салу на аеродрому, што су наши синови одлучно одбили, рекавши да можемо да разговарамо само у нашој кући, а не на аеродрому или било где другде.

На питање кад бисмо могли да разговарамо одговорили смо им да одреде време које им одговара, па смо се споразумели да сви заједно одмах одемо код нас кући. Затим су нас повезли колима протокола Србије. Заједно са нама био је и Емрековић.

На аеродрому нас је сачекала наша снаха, Мерима – Мека, па смо сви заједно кренули до куће у којој смо становали.

Дочекали су нас такође и Милосав и Љиља, син и снаја Лекине сестре Катарине из Дражевца, Мија Ранковић, Лекин брат од стрица, са женом Лепосавом, Франци Бецеле, син мог брата Френка који је већ стигао из Љубљане, Аца и његова жена Вера, наши пријатељи.

Вера је родом из села Вранић и оне ноћи када су четници упали у село и починили покољ над становништвом она је једина остала жива од целе породице, захваљујући томе што ју је баба, иако је била тек беба, сакрила у кацу и тако је преживела ту ноћ.

Кад смо стигли у кућу, у башти испред куће било је пуно света, у кући такође.

Другови из СУБНОР-а су видели те људе који су били и у кући и у башти па су, сматрајући да ни због нас ни због света који нас је дочекао није згодно да сада седимо са њима и договарамо се, предложили да дођу сутрадан, тј. у суботу у 9 сати ујутро.

На писти су кола сачекала ковчег са Леком.

САОПШТЕЊЕ ИЗ ПРЕДСЕДНИШТВА

СЛОБОДАН Емрековић, секретара СУБНОР-а Србије  је био веома предусретљив и вољан да на сваки начин помогне. На Слобино питање да ли би требало да још некоме јавимо о Лекиној смрти, саветовао му је да јави у ЦК и Председништво. Замолили смо га да то он обави у наше име, уколико сматра да је то умесно. Тако је и урадио, и после сат или нешто више, јавио нам се из Председништва и обавестио нас да спремају саопштење и да ће нас сачекати на аеродрому у Београду.

 СУТРА: РУКОВОДСТВО ПOКУШАВА ДА ИЗБЕГНЕ ГУЖВУ НА САХРАНИ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ПЕРИПЕТИЈЕ СА САКРИВАЊЕМ ПИШТОЉА У ЖЕНСКОЈ ТАШНИ: Пријатељи породице Ранковић решили су проблем са набавком пиштоља на задовољавајући начин

25. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТАЈНЕ СЛУЖБЕ ПРАТЕ СВАКИ КОРАК ПОРОДИЦЕ РАНКОВИЋ: Начелник СУП-а Савски венац пренео је информацију да усташе припремају атентат на Леку

24. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ОПТУЖБЕ ЗАСНОВАНЕ НА ПРЉАВИМ ИНТРИГАМА: У акцији одузимања оружја на Космету пронађено 12.000 пушака, 1.000 митраљеза, чак и један топ

23. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ ЕМБАРГО НА ИСТИНУ О ПРИСЛУШКИВАЊУ: Генералу Радету Хамовићу приписан је грех што му се син дружи са Слободаном Ранковићем

21. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације