ЧОВЕК КАД СЕ ОДРЕКНЕ БОГА КЛАЊА СЕ НОВИМ ИДОЛИМА: Чин прикривеног насиља најчешће је, у ствари, много страшнији од сваког отвореног насиља

КОМУНИЗАМ, као једна од три западне идеологије (поред либерализма и фашизма), био је само најочигледније атеистичан.

ЛОГИКА Жан Пол Сартр је разумео хипнотичку надмоћ новца над гомилом, Фото Профимедија

Комунисти су милитантни атеисти, а основа тога није друштвени систем него је комунизам као религија „фанатично непријатељски настројен према свакој религији, посебно и највише према хришћанској. Он сам настоји да буде религија која ће заменити хришћанство“, писао је Николај Берђајев у делу Извори и смисао руског комунизма (1937).

Прича о томе увек полази од Марксове досетке из Увода за критику Хегелове филозофије да је „религија опијум за народ“. Марксов атеизам је из погледа на свет Лудвига Фојербаха који је „најгенијалнији атеистички филозоф XIX века, продоран мислилац који је дао велик допринос антрополошкој филозофији уопште... по њему није човек створен по лику и подобију Божјем већ је Бог створен по лику и подобију људском... Религија је само израз узвишене природе човекове која се одваја, отуђује од самог човека и преноси се у сферу трансцендентног, оностраног“(по Берђајев, 1989).

Берђајев је томе додавао и руску посебност - источни народ који је преузео западну интернационалну идеологију. Он то описује кроз самог вођу револуције. „Лењин је био страсни, убеђени атеиста - мрзео је религију. Кажем ‘атеиста’ иако не верујем у постојање чистих ‘атеиста’. Човек је религиозна животиња и он и када одриче истинског, јединог Бога ствара себи лажне богове, идоле и кумире и клања им се. Као што су лењинисти учинили веома грубим Лењинове идеје, тако је и сам Лењин учинио грубом Марксову идеју о религији... у Лењиновом противљењу Богу нема дубине, нема дубоких мотива једног Фојербаха или Ничеа, нема оног што се открива у Достојевском - нема унутрашње драме“ (Берђајев, 1989).

То, наравно никако не значи да је Лењин био изван основних друштвених струјања европског друштва. Просветитељског разумевања света. И руски авангардистички уметник - чије су перјанице Василиј Кандински и Казимир Маљевич, који нису били бољшевици - живео је с вером „да му знање о убиству Бога или, тачније, учешће у том убиству, даје магичну власт над светом, његова увереност у то да излазак изван граница света омогућује да открије законе који управљају деловањем космичких и друштвених сила и затим да попут инжењера овлада овим законима, препороди себе и свет заустављајући његово распадања, средствима уметничке технике прида свету вечну и идеалну форму“. (Гројс, 2009).

Авангардна опера Победа над сунцем (1913), мистерија Хлебњикова, Кручониха и Маљевича, у којој се по први пут појавио знак црног квадрата, реконструише догађај ‘убиства сунца’ и наступања мистичне ноћи у којој се затим зажиже вештачко сунце нове културе, новог техничког света. Авангарда је била и те како свесна сакралног значаја своје праксе, то знање је сачувао и социјалистички реализам“ (Гројс, 2009). У религијском питању тако је нејасна линија која је раздвајала бољшевике и оне који су се историјским сплетом околности нашли у бољшевичком атеистичком друштву.

У ТО ВРЕМЕ и Валтер Бењамин констатује да је и капитализам религија. У Критичкој биографији овог мислиоца Хауард Ајленд и Мајкл В. Џенингс подсећају да је та мисао настала у „време које је Бењамин провео у Хајделбергу (1921-1922)“ и за време његових учешћа „у низу ’вечерњих расправа о социологији’, које су се одржавале у дому Маријане Вебер, феминистичке теоретичарке и политичарке, која је била и удовица великог социолога Макса Вебера“, а где је међу слушаоцима био и чувени социолог Алфред Вебер, Максов млађи брат.

Капитализам као религија „указује на темељни увид Макса Вебера о религиозној природи капиталистичке радне етике, али значајно је то што Бењамин, још 1921, своју аргументацију није засновао на Веберу, чак ни на научном марксизму, већ на Марксовој анализи фетишистичког карактера капиталистичке робе, из Капитала.

Бењамин тврди да је капитализам можда најекстремнији међу свим религиозним култовима, а који почива на чисто психолошком односу према фетишизираним објектима. Лишен учења или теологије, тај култ се одржава једино кроз непре- кидно извођење својих обреда - куповине и потрошње. За Бењамина, „та реинвенција времена као празника без краја, иронично активира најпогубнију последицу капитализма: осећање ’кривице-дуга’, које постаје универзално. То утискивање кривице-дуга не води у ’реформу бивствовања’ већ у његово ’потпуно уништење. Од тог ширења очаја, чија би религија требало да обухвати цео свет, очекује се спасење’“ (Бењамин, 2014).

Валтер Бењамин је, дакле, капитализам видео као чист религиозни култ али без догме (захтева одређене поступке, али индиферентан је према ономе у шта људи верују). Сваки дан је посвећен култу капитализма, па су и „нерадни дани као дани за рекреацију у циљу очувања радне способности одавно подређени логици искоришћавања“. А „Бог капитализма мора остати скривен. Тек у зениту кривице он сме да се обрати Богу. Потиснуто божанство за Бењамина је капитал. У ствари веома ретко се изговара да је економија организована према потребама искоришћавања капитала. Човек коме, наводно, треба да служи економија већ одавно зна или наслућује да је обрнуто. Управо то је табу капитализма“ (Флајшман, 2017).

ЖАН – ПОЛ Сартр је о тој хипнотичкој надмоћи новца над гомилом написао незаборавне делове у знаној драми Ђаво или Господ Бог. Главни јунак, који бејаше властелин и главни војсковођа одлучи да подели земљу сељацима и из своје свемоћи сиђе међу њих - да буде истински хришћански брат њихов. Иако му је његова нова познаница Хилда, обожавана од гомиле јер „пати због њихове беде“ и они то препознају, објаснила да то није „нека срећа“ јер они „само блеје“. Како им је Гец поклонио земљу: „откако си ти међу нама, рвем се са својом душом“, исповеда се Хилда. „Знам да више нису гладни и да се мање злопате. Ако воле да буду срећни као недотупавне овце, треба и ја то да волим. Право сам чудовиште: мање их волим откако мање пате. А ипак, грозим се сваке патње. / Пауза/ Можда сам зла.“

У једном тренутку међу те људе долази Тецел, човек из Цркве који им продаје - опроштајнице. Настаје хипнотичко стање које се заснива на најочигледнијој превари. Али очигледност не може ништа да промени. Ништа! (Сратр овде уводи историјску личност - Јохан Тецел, доминиканац, знан је по убирању идулгенција у Саксонији. Дочекиван је у граду заставама, песмом и свећама. Звона, оргуље. Он би извадио папску булу за прикупљање прилога за градњу цркве Св. Петра у Риму. „Са ауторитетом свих светаца и с милошћу за вас, ослобађам вас свих грехова и злочина и ослобађам вас од свих казни за десет дана“, јављао је и обећавао: „Чим новчић у шкрињици зазвечи, убога душа из Чистилишта искочи“.)

Између племенитости жртве и ситног ћара гомила нема дилему. Појединац би се премишљао. Неко би и одбио. Појединац може да буде личност. Али гомила је увек на моралном дну. На томе се гради „добровољно ропство“. „Ропство се може значајно погоршати када поприми одлике слободе“, писао је Ернст Јингер септембра месеца 1945. Чин прикривеног насиља је, у ствари, много страшнији од отвореног насиља. Капитализам се на том подизао до неба. на које се онда додају контролни инструменти.

БОГ НИЈЕ МРТАВ

ЗАПАДНИ човек је ушао у авантуру да себе доживљава као Бога, односно да се клања "једном од нас, а да се према својим идеологијама односи као према теолошким конструктима. Трансцендентност Бога се урушила, али он није мртав. Он се повукао у судбину људи. Тај пролазак ‘планетарног човека’ кроз кућу очаја и апсолутно усамљенички карактер његовог пута јесте онај етос који описује Ниче. Тај човек је Übermensch, Натчовек, први који је спознао капиталистичку религију и почео да је остварује" (Бењамин, 2014).

 СУТРА: КАПИТАЛИСТИЧКА РЕЛИГИЈА  СЕ КУНЕ У СЛОБОДУ ТРЖИШТА  

Препоручујемо

Фељтон

0 3

СТОТИНУ ХИЉАДА ЉУДИ СКАНДИРА "ЛЕКА ХЕРОЈ": Сахрану Алексндра Ранковића народ је, својом свешћу и својом вољом, учинио величанственом!

28. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације