ПЕТАР ЖИВКОВИЋ ШИРИ СВОЈУ МРЕЖУ ЗА УТИЦАЈ: Разлог велике наклоности краља Александра према генералу Живковићу није разрешена ни до данас

НAJВЕЋИ део своје каријере Петар Живковић је провео на позицији команданта Краљеве гарде а његово напредовање у служби, многи описују као астрономски успон једног официра ...

ПОВЕРЕЊЕ Петар Живковић као Командант Гарде у посети Куманову, Фото из књиге "Владар из сенке – генерал Петар Живковић"

У својим сећањима генерал Петар Живковић је описао своје постављење овако: „Кад се пуковник Ђока Остојић почетком 1918. године вратио са своје мисије из Русије, преузео је своју дужност. Пуштен из заробљеништва пуковник Покорни, буде постављен за Првог ађутанта, а мене поставе за команданта Краљеве гарде и да заступам управника двора.

Пошто је образована Југословенска дивизија од добровољаца из Америке и оних који су дошли из Русије, а који су били заробљени. Ту је било Хрвата, Срба и Словенаца; онда је формирана још једна чета Краљеве гарде, односно образован батаљон од две чете; тако исто формиран је и дивизион од два ескадрона Краљеве гарде".

Бранислав Глигоријевић један од најбољих биографа краља Александра I Карађорђевића, овако је видео напредовање пуковника Петра Живковића на позицију команданта Гарде:

„Истакнута улога у Солунском процесу против Аписа и другова била је довољна да Живковић после рата дође на положај команданта Краљеве гарде“.

Интересантан је опис догађаја од стране пуковника Петра Живковића о самом крају рата, и првим годинама ослобођења. У овом делу он први пут говори о својим непријатељима и тврдњи да је имао компромитујуће материјале којим је уцењивао Престолонаследника, чак говори и о једном разговору са њим на ту тему: 

„КАДА  је Скопље заузето, будем тамо упућен као заступник управника двора од стране начелника штаба Врховне Команде, војводе Живојина Мишића, да нађем стан за Врховног Команданта, то јест Регента Александра. У Скопљу је владао увелико шпански грип и ја се разболим крајем септембра. И ту сам боловао два месеца. Наша војска и двор се већ преселили у Београд и ја сам стигао тамо као реконвалесцент почетком децембра. Као тежак болесник, а по лекарском савету одем на тромесечно боловање у Јужну Француску.

Тек сам се марта 1919. вратио из Нице у Београд. И до тада нисам се са својом фамилијом видео, која се налазила у Неготину, мом родном месту (мајка и сестре). По повратку, заузмем свој положај Команданта Краљеве гарде, а за управника двора још за време мог боловања постављен је генерал Душан Стефановић.

Као командант Краљеве гарде чак пре нашег уједињења са Хрватима и Словенцима, повећао сам њену формацију. Она је тада формирана од једног пешадијског пука, коњичке бригаде, пука артиљерије и чете пионира и ауто одељења. Гарда је имала и своју ратну формацију, тако да се за време рата употреби за операције, а код двора би остала чета и ескадрон за стражарску службу. Дакле формација и ранг Краљеве гарде био је дивизијски.

Имао сам доста непријатеља. Многи из зависти (нарочито код официра) а због уживања поверења код Њ. В. Краља Александра. Пуштао се глас од интриганата, како сам ја имао неки поверљиви писмени документ од Краља Александра у рукама, те ме због тога он држи стално на положају команданта Краљеве гарде. Код политичара из демократске странке владало је то мишљење и да сам ја наклоњен радикалима и да сам међу онима који их подржавају на власти. Навешћу један случај који ми је причао сам Краљ Александар. Кад се је имала да изврши његова веридба 1922. у Букурешту, он ми је једног дана наговестио, да ћу и ја бити у његовој пратњи као командант Краљеве гарде. Добио сам грип и десет дана нисам напуштао собу. То је било у јануару. Кад сам оздравио и јавио се Краљу, онда ми он рече, да би боље било, да не идем у Букурешт, јер је јако хладно било а ја сам прележао грип. Ја сам му тада нагласио, да би било врло незгодно, ако не бих ишао, јер је већ било објављено који сачињавају пратњу, а поред тога ја сам и нешто од новог одела набавио само за овај свечани чин. Онда је он најзад дао пристанак али ми је ово рекао:

- Ако имаш нешто од тајних поверљивих ствари, уклони пре поласка на пут.

То ме је изненадило и запитао сам га шта то и рекао сам му да немам ништа поверљиво, што бих требао да склањам. Онда ми он рече ово: Да је код њега био Љуба Давидовић и да му је говорио о мени; казао му је, како се говори да Петар Живковић има неко писмено од вас и да се ви њега зато бојите. Даље му је предлагао, ако је тачно, да ондашњи министар унутрашњих дела Воја Маринковић, има јаке везе и познанаства у Енглеској и да он може довести врло спретне и способне Енглезе, који би ми тај документ одузели. Даље Краљ ми рече:

- Ја знам, да тога нема, и то сам и Давидовићу казао, али могу они сами, да га у твом одсуству траже, па нек узму твоје личне ствари. Ето, какво је мишљење владало и протуривано чак код политичара и шефа једне демократске странке. Међутим поверење које сам ја стекао и уживао код Краља постигнуто је једино мојим радом и ћутањем, управо не мешањем у послове, који ме се не тичу. А што год сам видео и чуо остало је код мене и никада се од мене ништа није могло дознати. То је врло важна особина за људе који су у служби у двору или близу истога.“

О томе како је Петар Живковић имао толико велику наклоност краља Александра, расправља се и данас. Интересантно је да нико не спори да је генерал Петар Живковић имао компромитујући материјал, само се спомињу различита документа.

МИЛОШ Божановић у свом дневнику за 1911. годину записао је: „Сазнао сам да се Престолонаследник највише плаши мајора Петра Живковића који има у рукама документа која би кад би се изнела на јавност компромитовала Престолонаследника. Био би један скандал. Петар Живковић има фотографију..."

Ово је период када би Божановић могао имплицирати само на документ који је наводно Петар Живковић изнудио од Престолонаследника пре наводног покушаја атентата на принца Ђорђа Карађорђевића 1909. године. Што се тиче фотографије, опет је остало на нивоу прича да Петар Живковић има фотографију на којој се налазио Престолонаследник са проститутком у Ници.

Касније се уводи у причу писмо кнезу Сиксту Бурбонском и документа из Солунског процеса, за која сматрам да јесу највероватније била у поседу Петра Живковића.

„После Великог рата Живковић је постепено изградио своју мрежу утицаја пре свега у војсци. Најважније је било постављање својих људи у војне судове, јер они у рукама имају могућност да униште некоме каријеру, а потом је постављао своје људе у команди Београда, команди Дунавске дивизијске области, београдском гарнизону и Краљевој гарди. Њима је у једном тренутку покушао да се супротстави министар војске и морнарице генерал Душан Трифуновић. Реч је била о војнику традиционалних схватања који није могао да толерише групашко подметање и кршење уобичајених односа у војсци. Наводно су британске дипломате анализирале да се током 1925. године краљ Александар ослободио утицаја генерала Живковића и његове клике, о чему говори чињеница да је Трифуновић остао на свом положају. Годину дана пре тога белорукац Драгутин Окановић напушта војску и оптужује Живковића да је нервни болесник и да је уништио војску. О томе се расправљало чак и у скупштини. Окановић је у јавности за Живковића говорио да попут гангрене трује и нагриза читаву државу. Иначе, Окановић је био близак Живковићев пријатељ“.

ПРОИЗВЕДЕН У ЧИН ГЕНЕРАЛА

НА ДАН крштења престолонаследника Петра Другог Крађођевића, 6. септембра 1923. године, Петар Живковић је награђен и произведен у чин дивизијског генерала. Многи су мислили у том тренутку да је досегао врхунац своје моћи, међутим његово време је тек долазило.

 СУТРА: ГЕНЕРАЛ КРОЈИ СУДБИНУ СРПСКИХ ПЛИТИЧАРА  

Препоручујемо

Фељтон

0 3

СУКОБ НОВЕ ДИНАСТИЈЕ И МЛАДИХ ЗАВЕРЕНИКА: Пре стварање Црне руке избио је сукоб између престолонаследника Александра и мајора Аписа

28. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈУРИШ ЗАВЕРЕНИКА НА КРАЉВСКИ ДВОР: Сведочења, учесника у атентату, шта се догађало 29. маја, из године у годину су се мењала

26. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације