ПРИЛИКА ЗА ОСТВАРЕЊЕ НАЦИОНАЛНИХ ИДЕЈА: Надежда се после повратка у Србију није ограничила на рад са децом у Вишој женској школи

ПОРЕД стицања основних сликарских техничких знања, школовање у Минхену било је од пресудног значаја за успостављање контаката са другим уметницима, што је имало дугорочан утицај на њену уметничку самосталност. Надежда је успоставила многа познанства како са српским сликарима, тако и са уметницима који су постали познати на глобалном нивоу.

Фото: "Википедија"

Међутим, за њу је посебно значајно било пријатељство са словеначким сликарима Рихардом Јакопичем, Иваном Грохаром и Матијом Јамом, не у смислу директног преузимања њиховог импресионистичког сликарског стила, већ као подстицај за сопствену уметничку самосталност. Поред уметничке сарадње, с њима је делила и посвећеност јужнословенској национално–ослободилачкој мисији, што је после одласка из Минхена посебно било видљиво у заједничким изложбама и раду у уметничким колонијама. 

Током свог школовања Надежда Петровић се интензивно посветила различитим жанровима сликарства, међу којима се истичу портрети, актови и пејзажи, уз приметан снажан индивидуализам. Већ у овој првој минхенској фази (1898–1900), Надежда Петровић је почела да гради темеље свог стваралаштва, испољавајући већ тада препознатљив темперамент и интересовање за колористички и експресивни израз, користећи снажне потезе четке и смеле колористичке контрасте. 

Суштински, Надеждин боравак у Минхену обележен је интензивним радом и жељом за стицањем знања. Њен дан је био испуњен сликањем од јутра до вечери, док је недеље проводила у музејима и на изложбама. Слободне вечери користила је за одлазак у позориште и на концерте. Посебан утицај на њу имао је боравак у културним круговима Минхена, где је упознала значајне људе из света уметности и књижевности. (...)

Током школовања у Минхену Надежда је развила блиско пријатељство са Јоцом Савићем (1847–1915), истакнутим српским глумцем и редитељем, који је изградио завидну каријеру на европским позорницама. Радио је у Бечу, Грацу, Вајмару, Базелу и Дворском позоришту у Минхену. Њихови сусрети били су прилика не само за разговоре о уметности, већ и за продубљивање њеног разумевања позоришне естетике и светске књижевности. Уз Савићеву помоћ, Надежда је усавршила немачки језик и стекла увид у савремене позоришне токове, посебно у интерпретације Шекспирових драма. Кроз њега је упознала водеће личности минхенске културне сцене, што је додатно обогатило њен интелектуални и уметнички хоризонт. 

Док је Надежда боравила у иностранству, у Србији су се одигравале значајне политичке промене. Женидба краља Александра Обреновића са дворском дамом, удовицом Драгом Машин (девојачки Луњевица) 1900. године, изазвало је противљење једног дела јавности, која је посебно негативно реаговала на пропагандно уздизање лика нове краљице.  Тако су антиобреновићевске политичке снаге у Србији добиле нови подстицај за смену владајуће династије, а међу њима истакнуту улогу имали су и политичар Живан Живановић и нарочито млади поручник Драгутин Димитријевић Апис, обојица присни пријатељи породице Петровић. 

ПОРОДИЦА Петровић није имала отворени антидинастички револуционарни став. Прихватање политичке реалности подразумевало је и усвајање норми државе у којој се живи. Тако је и Надежда Петровић у фебруару 1901. довршавала портрет краљице Драге Обреновић.  Био је то и очекиван потез, јер је радила и школовала се захваљујући новцу Више женске школе у Београду, установе која је од 1901. носила име по краљици Драги.
У том сложеном политичком окружењу, породица Петровић, иако повезана са личностима које ће касније одиграти кључне улоге у завереничким круговима, није испољавала отворено и јавно непријатељство према режиму династије Обреновић.

Њихово деловање било је обележено грађанском умереношћу и прагматичним прихватањем политичке реалности. Постепено, како се политичка клима мењала, Петровићи су постајали све активнији учесници у јавном животу Београда, спремни да своје интелектуалне и уметничке капацитете ставе у службу националног, културног и друштвеног препорода под вођством нове династије.

Надежда је после повратка у Србију поново почела да предаје у Вишој женској школи, али није се ограничила само на рад са децом. Велика енергија коју је поседовала, као и самосвест изграђена током студија у иностранству, условили су снажно ангажовање у друштву. Истовремено је деловала на више поља. Ипак, током читаве 1903. године, њена активност била је првенствено усмерена на друштвено–политички ангажман, што је додатно потврдило њену улогу у јавном животу Србије.

Најважнији подухват који је Надежда предузела током лета 1903. било је учествовање у формирању Кола српских сестара, организације која је брзо окупила многе утицајне особе и покренула активизам жена.  Тешко стање хришћана у Старој Србији и Македонији подстицало је људе на акцију како би се прекинуо терор о коме је Надежда информације добијала од своје бивше ученице Делфе Иванић. 

Према њеном сећању после састанка у Топчидеру у јуну 1903, где је Надежда долазила да слика, родила се идеја о заједничкој акцији за помоћ српском народу под турском влашћу:„Пре двадесет година, предвече једног лепог дана, концем месеца јуна, шетале су се две пријатељице стазом која води од Кошутњака Топчидерској цркви и оном што води од цркве ка пчелињаку. Старија, сликарка, одлазила је с бојама и кичицом у наш лепи, сеновити Топчидер и преносила његово богато зеленило на своје платно. Млађа, која је тек дошла, била је ’из Турске’, долазила би на разговор својој пријатељици.

Разговор се кретао о злим приликама које наш народ преживљује у Турској, о неуспелом Македонском устанку [Илиндански устанак је пропао у августу, а не у јуну 1903. године, пр. аут.], комитској акцији, мучењу, затварању, вешању и протеривању нашег народа у Малу Азију. Износећи зло стање наших саплеменика, разговор би се завршавао тим да за тај несрећан свет ваља нешто учинити, да је Србија дужна да му пружи руку, укаже потпору и утеху и покаже му да је заједно са њим у данима његових најтежих искушења и страдања”.  Према Надеждином сведочењу разговор је вођен у Кошутњаку.   

ТЕЖАК положај српског становништва био је реалност. Упркос прокламованој једнакости свих поданика Османског царства пред законом, хришћани су и даље били жртве систематске и некажњаване дискриминације, пљачке, насиља и репресије. Посебно су предњачили локални муслимани, нарочито Албанци, које су османске власти користиле у обрачуну са непокорним хришћанским становништвом. (...)

Због изразито лоше ситуације, Надежда је од самог почетка патриотског ангажовања испољавала жељу за брзим деловањем. Главни мотив за акцију био је осећај одговорности за српски народ у поробљеним крајевима, борба против политичке пасивности у Србији и уверење да рад на пољу уметности и културе није приоритетан у време прогона српског народа. Отворено је заступала пожртвованост, подизање националне свести, друштвени активизам и еманципацију жена у патриотском раду. Надежда је већ тада била спремна на оружани отпор, као меру праведне освете и нужност у борби за националну слободу. Зато је ослободилачки рат доживљавала као свети чин, једини начин да се прекину континуирана насиља над Србима, исправи историјска неправда и оствари национално уједињење као гарант слободе и еманципације. 

СУТРА: БРАНИСЛАВ НУШИЋ КУМУЈЕ КОЛУ СРПСКИХ СЕСТАРА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ОДЛУКА ДА ПОСТАНЕ СЛИКАР, А НЕ УДAВАЧА: Надежда Петровић је по одласку у иностранство изградила чврст став о животном и професионалном путу

04. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 0

ИНТРИГЕ, ЗАКУЛИСНЕ РАДЊЕ И ПОЛИТИЧКА ПРЕВИРАЊА: Влада Богољуба Јевтића није прошла боље од владе Узуновића, и она је била кратког века

10. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ ВОЛЕО ПРИЧЕ О НАСЛЕДНИКУ: Између Тита и Стеве Крајачића постојала је чврста веза која је датирала још из времена Коминтерне

19. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације