"РАСНА" ИДЕОЛОГИЈА НА ПОЧЕТКУ ПРОШЛОГ ВЕКА: Жири за Међународну изложбу у Риму Надеждине поједине радове означио као "порнографске"

НОВИ велики изазов за Надежду Петровић било је спремање радова за Међународну изложбу у Риму, отворену 23. марта 1911. поводом педесетогодишњице уједињења Италије.

Фото: Спомен Збирка Надежде и Растка Петровића

За Србију је ова уметничка смотра била веома важна, тако да је у свој павиљон примила и уметнике са југословенског простора, при чему је Мештровић са својим упечатљивим Косовским циклусом привукао највише пажње. Његово одбијање да излаже у павиљону Аустроугарске, јер Далмација и Хрватска нису добиле засебне одељке, појачавало је политичку димензију целог догађаја. Због великог политичког притиска, као и породичних проблема, Мештровић је у ово време био у сталној нервној кризи, али није одустао од својих опредељења. 

Српски павиљон у Риму 1911. требало је да путем уметности пошаље снажну политичку поруку југословенског јединства.  Међутим, италијанска влада је због притиска Аустроугарске забранила српској влади да свој павиљон назове „српско-хрватским”, већ само „српским”, да истакне и хрватску заставу и да на било који начин у каталогу и и изложби истакне народност хрватских уметника. 

Надежда Петровић је попут Мештровића намеравала да реализује низ националних тема („Бој на Косову”, „Смрт Mајке Југовића”, „После битке на Косову”), и посебно неколико слика везаних за Марка Краљевића („Игра вила на планини – Краљевић Марко и вила”, „Краљевић Марко и Реља Крилатица”). Међутим, за разлику од Мештровићевог стилизованог монументализма, који је у време убрзане милитаризације европских народа одговарало намени и функцији јавне скулптуре у величању нације, Надеждине слике нису имале довољно експресивне снаге и херојског израза да у пољу националне пропаганде убедљиво представе косовске хероје и национално–ослободилачко–ујединитељске циљеве Србије. Њен ликовни израз, исувише склон експерименту, није одговарао захтевима државне политике.

Српски жири је Надеждине радове оценио негативно, поједине означио као „порнографске” (наги јахачи Краљевић Марко и Реља Крилатица), тако да њене модернистичке слике инспирисане народном поезијом нису уврштене у српски павиљон. Мештровић је није заштитио, што је Надежду наљутило: „Рекли су за ме да сам порнограф и слике производ порнографије […] била [сам] бесна можеш ми веровати, не на тебе, не и на њих већ на себе. Шта [ми] је требало да шаљем своје радове да ми глупани над њима […] оштре језике за безобразне вицеве”.

Надежда се љутила због таквог поступка, а највише због системског проблема државне администрације која је у важне одборе постављала нестручне људе, без способности и знања да процене значај уметничких радова: „Мени je стављено на душу да учествујем на изложби као Српкиња и као једина Српкиња сликарка, не могу материјално одговарати за неслагање у укусу и интелектуалној разлици међу колегама, и људима који мало или готово нимало уметност не разумевају, бар не правац нове уметности. А нажалост у све Уметничке oдборе сем уметника — који су свагда у мањини, улазе многи и многи, који уметност или ништа не разумеју или ничега заједничког с њоме немају”. 

Надеждине слике нагих тела епских српских јунака суштински су упућивале на „расну” идеологију тога времена (као и Ничеов витализам), али су такође биле и потврда ослобођења модерног појединца од друштвених правила, с циљем повратка изгубљеног јединства између природе и човека. Иако Надежда није имала силовитост Мештровићевог израза, њен доживљај јунака из Косовског циклуса несумњиво је био инспирисан ставовима о интегралном југословенству, као и код Мештровића. 

Радови који су ипак уврштени на изложбу у Риму (Београдска улица у снегу, Нотр Дам у Паризу и Тиљерије на Сени) нису имали националну тематику. Критика није игнорисала изложене слике, али није ни хвалила. Карактеристичан је став Димитрија Митриновића, који у то време Надежду још није лично упознао: „Г-ђица Надежда Петровић такође је недовољно озбиљна и површна; сувише храбра и сувише грлата. Па ипак, ако и сувише храбра, она је храбра: има лепу храброст једнога снажнога и талентованог импресиониста […] Њен кист је широк и крепак, пун сигурности и поуздања у се; манитог лудог, поуздања, често, али лепога такођер […] Г-ђца Петровић има дужност да буде солидна сликарица, јер су њене диспозиције више него што је потребно за сликарицу: диспозиције за уметницу”.  

Породични портрет

Непосредно после изложбе у Риму Надежда је доживела нови ударац. У Београду је 9. априла 1911. преминуо њен отац Мита Петровић, који ју је увек подржавао. Вратила се у Србију и четири месеца посветила породици. Већ 18. априла 1911. Надежда је поново у својој школи као наставница. Међутим, није желела да се дуго задржава у отаџбини. Молила је за ново плаћено одсуство у Паризу. 

При томе је наводила значај свог усавршавања и излагања у иностранству: „Како сам за морални успех свога уметничког рада уложила сва своја материјална средства, велики труд око рада и како од њега зависи мој уметнички глас, а учествовање на изложби Јесењег салона учиниће много за морални успех мојих способности и талента. Стога молим господина министра да ми изволи одобрити ова 3 ½ месеца, обавезујући се да ћу радом у школи постићи потпун успех за следећа тромесечја од децембра месеца”. Молба је услишена, и Надежда је свој боравак у Француској продужила до краја јануара 1912. године. 

Приликом повратка у Француску Надежда је најпре отишла у Италију и посетила Рим, а затим је крајем августа 1911. стигла у Париз.  Надежда је почетком јула 1911. званично постала и редован члан Друштва „Медулић”.  Било је то време када је услед нејасне перспективе наставка живота у Француској, недостатка новца, као и сукоба са колегама, код Надежда наступила и одређена психичка криза, о чему се почетком јесени 1911. жалила Ивану Мештровићу:

„Нисам ти писала јер нисам могла; моји су живци од прошле године исто тако пропали; ја сам трпела и трпела подједнако и од пријатеља и од непријатеља. Код мене се сатана удружио са судбом, па ми одузели све сем душе и живота...” 

СУТРА: ПРАВЕДАН И ПОТРЕБАН ОСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ

Препоручујемо

Фељтон

0 4

СРПСКИ НАРОД ЈЕ ЖРТВА ТУЂИНСКЕ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ: Надежда је у говорима Аустроугарску приказивала као злокобну империјалну силу

12. 03. 2026. у 18:00

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 0

КРАЉ ОДЛУЧУЈЕ ДА УКИНЕ УСТАВ И ПРЕУЗМЕ ВЛАСТ: Радић је у болници, после атентата у Скупштини, молио краља Алескандра да заведе самовладу

02. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ВОЈНА И ЦИВИЛНА СЛУЖБА ПРОГАЊАЈУ ЈОВАНКУ БРОЗ: Југославија је имала до једанаест пута више администрације од других земаља те величине

10. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације