Срби некад, као ни данас, нису марили за новине: "Новине Сербске" биле први лист који је међу Србима ширио вести о осталом словенству

О ВАЖНОСТИ Беча за развој српског штампарства свакако сведочи и то што су се из овог града огласиле и прве српске новине.

Фото: Из књиге „Срби у Бечу“"

Иако се идејом о покретању првих српских новина одушевљавао Новосађанин Емануил Јанковић, овај подухват остварио је у Бечу Грк Маркидес Пуљо, велики приврженик оних ослободилачких тежњи које је међу бечким Грцима заступао песник Рига од Фере.

Близак по многим својим схватањима просвећеним члановима српске колоније у Бечу, Маркидес Пуљо је 14. марта 1791. штампао прве српске новине под насловом Сербскія повседневньія новиньі, разуме се с царском дозволом. Нешто доцније су новине промениле име у Сербскія новиньи, а излазиле су два пута недељно, уторком и петком.

Лист је био штампан на два ступца, црквеним писмом, а као узор послужио је тадашњи бечки лист Wiener Zeitung. Према Скерлићевој оцени, садржина листа била је искључиво политичка, па чак је по свом карактеру најпре одговарала каквом политичком билтену. Политичке вести су преузимане из разних немачких новина...

Сасвим разумљиво, овакав садржај листа није код српске публике наишао на одзив, а већ у свом двадесетом броју – а изашло их је укупно осамдесет четири – уредништво уверава пренумеранте „да ће лист бити савесно и добро уређиван, на највећу корист српскога народа”. У педесетом броју уредништво „с немалоју жалости” поново објављује да је одзив врло слаб, и „да Срби много мање маре за своју штампу но Грци и Мађари”. Међутим, сви ти вапаји били су узалудни, а већ 30. децембра 1792. изашао је последњи број "Сербских новина".

Срећом, одмах их је заменио један нови лист, који је у Бечу почео да излази у Новаковићевој штампарији већ 1792. године под називом Славенно-сербкїя вѣдомости. Без обзира на видљив напредак у односу на новине које је уређивао Маркидес Пуљо, покушај Стефана Новаковића да се огледа као уредник једних новина није се показао успешним.

Српски критичари брзо су запазили да новине исувише ревносно доносе вести чак и из најудаљенијих крајева Европе, па чак и из Марока... С правом Јован Скерлић закључује „да је главна незгода за издавача била што је морао да рачуна са једном неразвијеном и малобројном публиком, разнога образовања и разних духовних потреба, у којој је у исти мах било и добро школованих и образованих људи, који су знали туђе језике и читали стране листове, и неуких попова и полуписмених трговаца и мајстора, навикнутих на Псалтире, Катависије и Календаре”.

Другим речима, без обзира на очигледан духовни напредак код Срба, за један политички лист недостајала је публика која би га прихватила без резерве и са разумевањем. Све су то били разлози који су Стефана Новаковића присилили да крајем децембра 1794. године објави престанак излажења новине.

У српском новинарству је наступио прекид који је трајао пуних седамнаест година, тачније све до 19. априла 1813. године, када су се, опет у Бечу, поново појавиле српске новине. Заслуга за тај значајни подухват припада двојици младих медицинара – Димитрију Давидовићу и Димитрију Фрушићу. У свом полетном Објавленију сверху изданија славено-сербских новини, будући уредници су апеловали на већ пробуђено српско родољубље. У том позиву на претплату истакнуто је колико се драгоцене поуке може извући из „плодова туђега искуства”, путописа, биографија и историја.

„Највешу, која с нами и между нами живи, повјест и животописаније содержавају добро уређене новине. Нужда је ових и цена свим благообразним народом тако позната, да се народ онај за просвешченији држи, које више новина на свом има језику.”

Без обзира на најплеменитије намере својих полетних покретача, Скерлић тачно примећује да се и ове новопокренуте новине садржином и начином уређивања нису битно разликовале од претходних. Оно што их разликује нису, у ствари, толико вести и начин на који су тумачена збивања у време антинаполеонске коалиције, већ знатно бољи језик којим су оне писане. Тешкоће са претплатницима пратиле су и ове српске новине, али су оне, упркос свим невољама, опстајале до 1822. године.

Штавише, 1817. у редакцију "Новина Сербских" за неко време ступа и сам Вук Стефановић Караџић, који је у овим новинама објавио и прве полемике које је водио са својим противницима, око „реформаторских идеја у питањима језика и правописа”. Вреди забележити и веома занимљив став који је према начину уређивања свога листа 1821. изразио Димитрије Давидовић:

„Ја сам као уредник новина између списатеља србски’ оно, што је протоколиста какав у служби којој чиновничкој: дужност је његова да запише у протокол све штогод му откуд дође, или било добро или рђаво написано, или против најмањег или највећег човека, па и оно што је против самог себе написано.”

Иза ових мудрих и тако исправних речи доиста није тешко препознати управо савремене демократске тежње једнога новога света, чије идеје није била кадра да заустави никаква сила Свете алијансе. Најзад, несумњива је заслуга "Новина Сербских" што су оне у ствари биле први лист који је међу Србима ширио вести о осталом словенству, у чему се може открити и утицај Јосифа Добровског и Јернеја Копитара, кључних личности за брзи развој аустријске славистике.

И овај подухват су, међутим, почели да прате новчани проблеми, што је уредништво присилило да се српској читалачкој публици поново обраћа усрдним молбама. Карактеристичан је и овај њихов вапај:

„Не упуштајмо, Роде, не упуштајмо красног и општенародног овог заведенија. Полезно нам је весма не само зато што се из новина чему научити можемо, но и зато што се њима народност, националност српска међу прочи народи одржава. Обгрљавајмо их топло, грејмо их огњем српске љубави к свему што се именом нашим назива. Обдржавајмо их што више и дуже можемо. Матерњим језиком писане су, а матерња сиса најбоље и најслађе доји...”

СУТРА: "СРПСКИ РЕЧНИК" НАЈАВА НОВЕ ЕРЕ У КУЛТУРИ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

Сеоба на пештански Универзитет: Цар Леополд је 13. септембра 1795. године дао дозволу за продају Новаковићеве српске штампарије

26. 04. 2026. у 23:59

Фељтон

0 2

УМРО СА МИШЉУ КАКО ДА ЗАУСТАВИ СВЕТСКИ РАТ: Теслини посмртни остаци пренети из САД бродом "Србија" тек 1957. године

28. 02. 2026. у 18:00

Фељтон

0 0

ТИТО НИЈЕ СМЕО ДА ПОГЛЕДА У ОЧИ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА: "Вјесник", преко новинара Џавида Хусића, отворио је аферу о викeндици у Дубровнику

17. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

АТЕНТАТ ПЛАНИРАН НА ДАН УБИСТВА КНЕЗА МИХАЈЛА: Поједици у међу завереницима су сумњали у намеру и искреност поручника Петра Живковића

23. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације