Фељтон

Грофови и барони: У аустријској војсци знатно се повећава број Срба официра који су носиоци племићких титула

Татјана Марковић

03. 05. 2026. у 21:19

КРАЈЕМ XVIII века, у аустријској војсци знатно се повећава број Срба официра који су носиоци племићких титула, те тако, рецимо, знамо да је године 1797. један од њих био и Јован Јосиф Букарица фон Зворник и Зубретић, син натпоручника, који је добио племство.

Грофови и барони: У аустријској војсци знатно се повећава број Срба официра који су носиоци племићких титула

Рођен је у Костајници 21. марта 1780. У чин поручника унапређен је 1. маја 1809. године. Учествовао је са корпусом генерала Стојевића у боју 1809. године у Далмацији. Посебно се истакао у окршају код Грачаца, Белаја и Госпића. Године 1815. премештен је у Вараждинску граничарску пешадијску пуковнију број 5. Умро је 19. фебруара 1816. године.

Антон Драженовић фон Пошертве, син граничарског официра, учествовао је у рату против Француза, којом је приликом 1809. године заробљен. Нешто касније, 1814. Драженовић је придодат српском добровољачком фрајкору. Умро је 1823. године. Њима припада и Јосиф Мамула фон Туркенфелд, син капетана, рођен у Гомирју 9. марта 1779. године. Служио је у Огулинској граничарској пешадијској регименти број 3 као капетан. Касније је унапређен у чин пуковника и постављен за команданта Влашко-илирске граничарске пешадијске регименте бр. 13. Пензионисан је 1820. а исте године је и умро.

Ту је и Арсеније Сечујац фон Хелденфелд, син потпуковника који је 1767. добио племство, а био је и командант темишварско-банатске милиције. Арсеније је рођен у Бошевцу, у Војној крајини, 1. августа 1781. године. Једно време, 1814. године, био је у чину капетана код српског фрајкора. Пензионисан је 1829. године. Истој генерацији припада и Јосиф Живковић, син капетана, рођен у Карловцу 26. августа 1780. године. Служио је у Вараждинској граничарској пешадијској регименти бр. 5. Пензионисан је у чину мајора, а умро је у Бјеловару 6. септембра 1839.године.

У генерацији школованој 1799. истакао се Леополд фон Рајковић, син поручника, рођен у Оштарју, у Војној крајини, 21. новембра 1781. године. У војсци је брзо напредовао. Године 1838. Рајковић је генерал-мајор и бригадир у Митровици, а 1848. године пензионисан је као фелдмаршал-лајтнант. Као нижи официр Рајковић је учествовао у рату против Француза од 1800. до 1815. када је стекао глас храброг војника. Умро је 16. септембра 1866. у Грацу.

Из те генерације је и Михајло гроф Бранковић, син коњичког капетана. Рођен је у Бољевцима, у Срему, 15. априла 1780. У борбама против Француске учествовао је у чину капетана. Пензионисан је 1829. године. Умро је у Броду 12. августа 1854. године.

У ГЕНЕРАЦИЈИ из 1809. познат је Петар Пејашиновић, син граничарског капетана, рођен у Ровишту, у Хрватској, 29. јуна 1791. године. У чину натпоручника додељен је 16. новембра 1813. српском фрајкору. Напредовао је у војсци до мајорског чина. Припадао је Влашко-банатској граничарској пешадијској регименти број 13. Умро је 15. децембра 1861. године.
Године 1818. јавља се Лазар Јовановић, такође син капетана, рођен у Вилову 5. јула 1798. У војсци је постигао чин мајора, а служио је у команди места у Старој Градишки, где је 4. септембра 1854. и умро.

Генерацији питомаца из 1820. припада Јосиф Вилхелм Остојић, син мајора, рођен у Бечу 14. фебруара 1802. Као мајор учествовао је у биткама у Италији 1848. и 1849. где се истакао својом храброшћу. Посебно је показао неустрашивост у бици код Кустоце, где је његова регимента одиграла пресудну улогу заузевши висове Каза дел Соле. Погинуо је 23. марта 1849. у бици код Новаре.

Занимљива је каријера Феликса Кеменовића, сина натпоручника, рођеног у Бјеловару. Учествовао је у рату против Пруске 1866. године у чину поручника. Као натпоручник завршио је Високу техничку школу у Бечу, а једно време био је наставник у Пионирско-кадетској школи у Хајнбургу. Учествовао је и у окупацији Босне и Херцеговине, где је пет година служио као капетан пионирских јединица приликом изградње путева, мостова и железнице. Године 1883. премештен је у новоустројену железничку и телеграфску регименту. Истакао се приликом изградње железнице Зеница-Сарајево. Унапређен је у чин мајора 1889. године.

ЕМИЛ фрајхер Војновић из генерације 1870. текао је изузетну војничку каријеру. Године 1873-1875. упућен је као генералштабни официр у Деветнаесту пешадијску бригаду у Кошице, а као капетан три године касније служи у Генералштабу Војне команде у Задру. Прекомандован 1881. године, у Сарајеву је учествовао у сузбијању устанка у Босни.

Почетком 1887. постаје шеф Генералштаба у Осамнаестој пешадијској дивизији у Мостару. У јесен 1888. позван је у Беч као наставник за предмет „Стратегија рата и ратна историја” а ту дужност обавља четири године. Написао је књигу Elemente der Kriegsführung, а 1892. постаје шеф „Евиденцбироа” при Генералштабу. Са те дужности премештен је 1896. код пешадијске регименте у Грану, а 1898. постаје командант Седамнаесте пешадијске бригаде у Прагу.

Најзад, 1901. Војновић је додељен Ратном архиву у Бечу; а исте године именован је за директора ове установе. Отада Војновићева интересовања су посвећена проучавању ратова, и то не толико оних у прошлости колико савремених, посебно ратова са Наполеоном. До 1914. је, до битке код Лајпцига, успео своје студије да доврши. Као директор Ратног архива пензионисан је 1. јануара 1919. године.

Према његовом биографу Едуарду Ритеру фон Штајницу, Војновић је добио угарско племство 1905.узевши предикат от Белобреске, по банатском селу у којем је живео његов деда. Умро је 13. фебруара 1927. а надгробно слово му је држао генерал Едмунд Глез Хорстенау, који га је наследио као директор Ратног архива у Бечу.

СУТРА: ДРУШТВЕНИ ЖИВОТ СРБА У ЦАРСКОЈ ПРЕСТОНИЦИ