Како су из НДХ спашене мошти српских светитеља кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића

АКАДЕМИК Дејан Медаковић је у свом ремек-делу "Ефемерис" вратио у национално сећање професора Радослава Грујића, описујући како је он 1942. из НДХ спасао мошти српских светитеља кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића.

Фото - документација "Борбе"

Клупко је почело да се одмотава. О Грујићевом делу писао је и академик Василије Крестић, на његова страдања подсећао је и др Слободан Милеуснић. Но, све су то биле капи кише у пустињи заборава.

Зарђалу машинерију српског памћења су покренули тек текстови о професору Грујићу у "Новостима", на које су читаоци бурно реаговали. Племенитог посла правног заступника захтева за рехабилитацију великана 2012. се прихватио Владимир Давидовић, дугогодишњи секретар САНУ, тада помоћник министра правде. Почела је потрага за пресудом и сведочанствима о животу академика Грујића. Био је то мукотрпан посао, а већина врата на која су истраживачи куцали остала су затворена. Као да је постојала завера ћутања о професору Грујићу.

ИАКО је огромну личну документацију и библиотеку завештао Музеју СПЦ, управа те институције није дозвољавала увид у њу. Ни државни архиви нису више пружали.

Информације о Грујићевом делу и животу сачували су малобројни истраживачи који су знања пабирчили такмичећи се са тајним службама које су "пречишћавале" архиве и крадљивцима културног блага.

- Документи о Грујићу су намерно разбацани и затурени у најмање пет архива - говорио је проф. др Вељко Ђурић. - Он и његово дело били су изузетно значајни за српску културу, што је комунистички режим сматрао опасним и зато га је избрисао из памћења. Људи који су му судили затим су уклонили своје трагове из докумената.

СРЕЋОМ, управник Музеја СПЦ из деведесетих, покојни др Слободан Милеуснић проучавао је Грујићеву заоставштину и оставио драгоцене податке.

Породица Грујић је родом из Пакраца. Учитељ Милош Грујић службовао је у Земуну кад му се 29. јуна 1878. родио син Радослав. У граничном аустоугарском градићу Радослав је завршио основну школу и реалку, а затим је уписао Карловачку богословију коју је завршио 1899. године. Исте године рукоположен је за свештеника и оженио се.

- Грујић је постављен за парохијског помоћника при цркви Свете Тројице у Земуну где је старешина био учени прота Димитрије Руварац - забележио је др Слободан Милеуснић. - Када је прота Руварац постављен за управника патријаршијског архива замењивао га је млади свештеник Грујић.

СА СУПРУГОМ Милицом он је из Земуна отишао 1904. у Бјеловар где је до 1914. био катихета у Великој гимназији. Она је имала два одељења: једно за католике, а друго за православне Србе, Јевреје и девојчице, у коме је предавао Грујић. Уместо да га обесхрабри, та дискриминација га је подстакла да покаже раскош ума. Грујић је активно учествовао у културним активностима широм Славоније и прикупљао сведочанства из богате прошлости Срба на тим просторима.

- Увек је био забринут за судбину народа, али не само у науци - сећао се академик Војислав Ђурић свог добротвора. - Лично се залагао за збрињавање сиромашне српске деце. Тако је довео у своју кућу 12-годишњу девојчицу из билогорског села Цремушина. Била је то моја мајка. Она је расла у кући Грујића где је учила домаћинске послове, кување, шивење, понашање. Уз њихову помоћ се и удала, делила је судбину с њиховом породицом. Кад је у време Првог светског рата био ухапшен, посећивала га је у затвору.

ПРОФЕСОР Грујић био је човек невероватне енергије. Паралелно с радом у просвети студирао је права у Бечу где је дипломирао 1908. године са државним испитом из римског, канонског и словенског права. Филозофске науке студирао је у Загребу, где је дипломирао 1911. године. У том периоду објављује и 69 научних радова међу којима се истиче "Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја".

Ово капитално дело написао је 1909. године за само три месеца, као одговор аустроугарском државном тужиоцу на оптужницу у монтираном против 53 угледна Србина у "Велеиздајничком процесу". Та оптужба постала је идеолошка подлога за сва касније етничка чишћења Срба западно од Саве, Дунава и Дрине.

- Уочи анексије, аустроугарски министар иностраних послова Ерентал, наложио је хрватском бану Рауху да прикупља податке о Србима "велеиздајницима" против којих је у погодном тренутку требало покренути судску парницу - наводи академик Василије Крестић. - Хапшења Срба започела су у августу 1908. а осумњичени "српски агитатори" су везани ланцима спровођени у Загреб. Тај лов на велеиздајнике створио је мучну атмосферу и силно узнемирио српско становништво.

УЗНЕМИРЕНОСТ је појачала наредба бана Рауха о забрани ћирилице у јавној употреби, упркос царском закону по коме је употреба српског писма била легална. Истовремено су паравојне јединице Јосипа Франка, лидера Чисте странке права и творца усташке идеологије, почеле с физичким нападима на српске посланике у Сабору и народне прваке.

- Хрватски бан Раух, да Срба није било 700.000, најрадије би их све побио. Како је тај број био позамашан, Раух је изјавио да је то немогуће учинити - забележио је хрватски политичар Иво Кршњави, савременик догађаја.

"Обтужница" коју је написао Акурти, тужилац у велеиздајничком процесу, штампана је и дељена у хиљадама примерака да би се подстакла србофобија. У овој оптужници се тврдило да "сав народ грчко-источне вјере у краљевинама Хрватској и Славонији није на то подручје дошао из Србије и није србског поријекла, већ је тај народ аутохтони хрватски живаљ од памтивијека, од кад је примио кршћанство. У компактној маси грчко-источне вјере у добром дијелу порекла романског, по народну влашког".

- Установљено је повијешћу да се добар дио народа те вјере уселио из Босне у којој је од вајкада најчистији хрватски елеманат без српске натруне - грмео је тужилац Акурти.

У АТМОСФЕРИ агресивне антисрпске хистерије на сцену је храбро ступио Радослав М. Грујић и књигом "Апологија српскога народа" довео оптужницу до потпуног дебакла. Да би се брука макар мало изгледила, лично је цар Франц Јозеф прекинуо процес и аболирао ухапшене Србе.

- Био је то својеврсни тешко поновљив подвиг - каже академик Крестић. - Он је био утолико већи што је Грујић за тако кратко време написао обимну истраживачку студију трајне научне вредности која се може уврстити у класична дела наше историографије.

Грујићу је рушење велеиздајничке оптужнице донело славу међу Србима и Хрватима који су били заговорници словенске коалиције, али га је учинило омраженим код хрватских шовиниста и Срба аустрофила. У очима аустроугарских власти он постаје опасан човек и зато га хапсе чим је је почео Први светски рат под оптужбом за велеиздају.

После годину дана у тамници интернирају га у кућни притвор. Крајем рата враћа се у Бјеловар, а 1919. долази у Београд где је постављен за професора у Другој гимназији, а потом за професора црквено-народне историје у Богословији Свети Сава.

СУТРА: ПРОСВЕТНА МИСИЈА НА ЈУГУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације