АНДРИЋЕВА ПИСМА: Наша прошлост која дуго траје
МОЈА злосрећна мама ми се јавља и неизрециво ми је тешко кад јој морам лагати (само да бих је бар донекле утјешио) да ми је добро, да живим одлично, потпуно здрав... - пише Иво Андрић из мариборског затвора 7. новембра 1914. младој Евгенији Гојмерац, у Загреб.
Ова студенткиња музике пратила је Андрићеву "укосо кренулу судбину", али ни сама није била боље среће. Андрић је, на основу њених слично (лажно) интонираних писама, поверовао да је њој добро, и да се "најгоре ствари само њему догађају". Септембра наредне године Евгенија је умрла од леукемије. Сачувано је 39 Андрићевих писама Евгенији Гојмерац, а у последњем, од 31. јула 1915, Андрић пише и овај пасус:
АНДРИЋ је током живота упутио још десетине писама особама за које су га везивала "нека младалачка уздисања". У зрелијим годинама, његова писма женама била су све оскуднија у изливима осећања, вероватно због сазнања да њихов садржај више није намењен само једној особи, чије име стоји на коверти. Неке епистоле великог писца из зрелијег животног доба намерно су штуре, оскудне и, чак, шифроване.
Почев од 1956, па до венчања с Милицом Бабић (1958), Андрић се овој костимографкињи Народног позоришта обраћао у писмима са "Драги пријатељу", "Драго лепо", "Убавка" и слично, а потписивао се са "Мандарин", а касније са "Иво", "твој Иво" и "Иво мандарин". Бабићева је умрла 1968... Вери Стојић, сарадници на књижевним и преводилачким пословима, коју познаје од средине треће деценије прошлог века, Андрић је упутио скоро деведесет (сачуваних) писама, обраћајући јој се са "Драга Вера" или "Драга Веро". Нека од ових писама особи од великог поверења (будућој првој управници Задужбине Иве Андрића, основане 1976), наш нобеловац је потписивао са "Шјор Иво".
ИЗНЕВЕРЕНА "ПОСЛЕДЊА ВОЉА"
ПИСМА писаца често сведоче и о "последњој вољи", о месту и врсти сахране, каткад и о људима које треба (или не треба) позвати на последњи испраћај. Има у кореспонденцији и доказа о изневереном тестаментарном захтеву. Тако, на пример, Вељко Петровић у писму Младену Лесковцу од 20. фебруара 1950. изричито наглашава да жели да буде сахрањен у Сомбору, на већ припремљеном гробном месту, поред Лазе Костића: "Уосталом, ускоро ћу чути њега самог (Лазу Костића) кад постанемо комшије у сомборском гробљу. Идем ја у моју лепу жуту земљу на ледини 'црвенки', далеко и од сомборских вармеђаша и ланцоша, још даље и од ових живих и мртвих Београђана и Новосађана"... На инсистирање супруге Маре и кума Танасија Младеновића, Вељко Петровић је, супротно предсмртној жељи, ипак сахрањен у Београду.
У ДАВНИМ писмима, која је слао из туђине, Милош Црњански се потписивао као "Син Дон Кихота". "Одисеј није лутао драговољно, него зато што су богови тако хтели", писао је Црњански из Лондона у Нови Сад Драшку Ређепу јануара 1963. Потом, годину дана касније, истом критичару и пријатељу пише да је завичај - "оно што изаберете".
Тако је завичај Црњанског - рођеног, иначе, у Чонграду, у Мађарској - и Београд, а посебно Срем, "љубавно предграђе Београда". Свој избор, уз подсећање да су Карловци "квинтесенција нашег пречанског српства", Црњански је детаљније образложио у дужем разговору с Ређепом пред камерама београдске телевизије крајем октобра 1970.
С извесном задршком, из разлога пре свега политичких а не књижевних, разговор је емитован 24. децембра 1970, кад се Црњански, у стану изнад београдског ресторана "Влтава", већ спремао за одлазак са овога света, и из свих изабраних завичаја. Тај разговор објављен је у целини у Ређеповој књизи Сунчаном страном Војводине, Нови Сад, 1972.
Драшко Ређеп иначе сматра да је Дневник о Чарнојевићу заправо - писмо, посланица М. Црњанског потомству, "онима који долазе". Осим више стотина писама, и путописа под насловом Писма из Париза, Црњански је аутор и песме "Посланица из Париза" (објављене у књизи Лирика Итаке). Опширне коментаре уз "Посланицу" - који се завршавају закључком по којем ће "живот увек бити нешто више од литературе" - Црњански је објавио у књизи Итака и коментари(Београд, 1959).
"Тек с Матићем наша епистоларна књижевност разговара с оним другим, са свима", примећено је поводом ове књиге. Из Матићеве преписке потиче и веома раширен његов исказ - "Човек не живи с истином, ни с лепотом, већ с другима". Паралелно с књигом коју читалац има у рукама у штампу улази, под насловом Још док има вида, Ређепова збирка са 33 писма која му је својевремено слао Вељко Петровић - као нека врста реплике, или (бумеранга) Вељковој некадашњој тврдњи да су писма писаца незанимљива јер најчешће говоре о парама, женама и грипама...
Велики писац из генерације Андрића, Матића и Црњанског - Мирослав Крлежа, такође је током дуге каријере слао писма на све четири стране света. Крлежине изабране епистоларне поруке намењене разнородној дружини прималаца - од Тита и Ранковића, преко Меше Селимовића и Данила Киша, до Драшка Ређепа и Радована Поповића - испуњавају последњи том његових Сабраних дјела објављених у Сарајеву 1988. Новија издања Крлежиног опуса садржаће више томова преписке.
Национална и свеучилишна библиотека у Загребу чува и обрађује око 13.000 писама послатих Крлежи с различитих адреса, и нешто од сачуваних Крлежиних одговора.
ПРОЛЕЋА 2017. истакнути српски писац Владимир Пиштало, који пола године живи у САД и предаје на универзитету, а другу половину проводи у Србији, објавио је у Зрењанину роман Сунце овог дана, с поднасловом "Писмо Андрићу". Наслов романа је, у ствари, позајмљен из једне Андрићеве песме у прози, написане 1933. године. Читав роман је нека врста есејистичког писма Андрићу, односно дијалог с његовим делом и идејама од времена "Младе Босне" до данашњег "неоколонијалистичког устројства света".
Владимир Пиштало (поред осталог, аутор романа Тесла, портрет међу маскама, награђеног 2008. "Ниновом" наградом) написао је "роман тока свести кроз туђу свест"; занимљиво је да се Андрићу у писмима аутор увек обраћа са "Иване", иако су му се сви други обраћали са "Иво" (номинатив једнак вокативу), а тако се и сам писац службено потписивао.
АНДРИЋЕВА, Крлежина, Ћосићева, Миљковићева, Кишова и друга писма из пера наших истакнутих стваралаца доспела су до нивоа пуне књижевне и друштвене релевантности. Насупрот ставу изнетом у једној Андрићевој белешци (Свеске) - према којем би "писма требало да умру заједно са људима који су их писали, и још пре њих, као што умире већина разговора" - романсијер и критичар Радомир Константиновић, како сведочи у обимној монографији Радивој Цветићанин, умео је, не без сарказма, да каже како и удовице писаца треба сахрањивати заједно с њима...
Иво Андрић је, као што је већ казано, био склон да на основу писама тумачи преплет личних, историјских и друштвених околности које су обликовале неког књижевног јунака или утицале на дух времена.
Препоручујемо
ЕПИСТОЛАРНЕ ПОРУКЕ И ПИСМА: Од монаштва из XVI века, до ере дигиталне комуникације
16. 09. 2020. у 20:00
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (0)