КОНАЧНО У СЛОБОДНОМ БЕОГРАДУ: Поплава цвећа, венаца, пешкира које дају у знак добродошлице

У СВИЛАЈНАЦ смо стигле 27. октобра око 14 сати. Немачки генерал Фон Галвиц напустио је овај град пет часова раније.

Фото Архива

Немци су хтели да запале мост, али свилајначка деца су угасила пожар. Уосталом, Немци и Аустријанци, по свом старом обичају, понашали су се као прави дивљаци при одласку: они су пљачкали и злостављали становништво! Показују ми опљачкане радње. Све је узето, а оно што нису могли однети, оштећено је. При нашем уласку у варош, дочекани смо одушевљено од стране становништва. Оно нам долази у сусрет играјући и свирајући. Човек осећа цело уживање и сву радост ових бића што су најзад слободна.

Добили смо стан код богатих људи у једној лепој кући, где је, пре неколико сати, био генерал Фон Галвиц. Частим се његовим путером и његовим коњаком. Цео штаб је позван на вечеру од стране председника општине у Великој кафани.

КИША пада и ми крећемо по пљуску. Колико блато! То је заиста чувено српско блато које се лепи за ноге као восак. Треба да прегазимо Мораву. За један сат ми смо близу реке и, на коњу, прегазили смо је 28. октобра без сметње. Сада треба чекати нашу комору да нам се не изгуби. Она наилази, али да пређе Мораву, то је друга песма. Вода допире коњима до прсију и треба превести мазге да се њихов товар не покваси. Ордонанси их воде уз своје коње и доводе их све с друге стране реке. Једна једина мазга је легла, али је спасавају с њеним теретом.

Пролазимо бесконачно село Марковац. Идем напред и стижем око 16 сати у Велику Плану, где штаб станује у фабрици саламе Шумахера, једног Немца који је отишао са својим сународницима. Опет вршим своју анкету, прву на територији коју су држали Аустријанци, и лежем рано.

Са Нешићем 29. октобра одлазим у Паланку. Он ме прати последњи пут, јер је позван у Ниш. Вујић ме не стиже. Изгледа да је пут сувише дуг из Солуна у Београд и да идемо сувише брзо. За два сата ми смо у Паланци. Артиљерија стиже кратко време после нас. Како је могла да дође?

ВРШИМ своју анкету и скупио сам много занимљивих докумената. У 15 сати полазак за велику Крсну. Пролазимо кроз Велико село, Азању. Све становништво је на друму и нуди нам пића и јела. Жене везују пешкире нашим коњима око врата. Пролазимо и за сат и по ето нас у Великој Крсни. Вечерам заједно са потпуковником Леовцем и двојицом артиљеријских капетана код веренице једног од њих, веренице коју је пронашао после три године. Младе прасетине, ракије, доброг вина у изобиљу.

Крећем 30. октобра с капетаном Радојичићем у село Умчаре, на неких 15 километара од Дунава. Зима је и облаци су врло ниски. То је касна јесен, суморна и влажна. Сусрећемо артиљерију која иде напред поред свега тога што су путеви пуни блата које се лепи. За три сата стижемо у село и ја почињем да испитујем свет. Председник општине и поп дају ми врло тачна обавештења. Вршим испитивање у кући где је била аустријска жандармерија.

Поред наше собе жене оплакују једног војника који је јуче погинуо заједно са сеоским кметом, у тренутку кад је овај хтео да га загрли. Један аустријски куршум убио је обојицу.

Очи мртваца залепљене су воском да их он више не отвори, што би значило да зове још неког другог члана породице. Мртвачки сандук је претрпан цвећем и пешкирима.

Остајемо у Умчарима 31. октобра до 10 сати и крећемо затим за Гроцку. Одлазим напред са Радојичићем. Киша је падала целу ноћ и путеви су толико блатњави да је, чак на коњу готово немогуће да се иде напред. Ипак, у 13 сати стижемо у Гроцку и према Дунаву који је, у овом крају, тако лепо оивичен зеленилом. Последњи пут сам га видео у септембру 1915. У Гроцкој, одлазимо право у општину да извршимо анкету, али ту су припремили мноштво добрих ствари за пиће и за јело и, пре него што смо започели рад, приморавају нас пријатељски да по други пут богато ручамо.

Ручамо и одлазимо 1. новембра у правцу Београда. Време је свеже, али има помало сунца.

Идем напред, али ускоро ме сустиже аутомобил команданта дивизије. Идемо око четири сата и имамо пред собом Београд.

ОСТАВЉАМ свога коња у дивизији и улазим пешице у Београд. Ја сам један од првих који улазим у престоницу. Све становништво је по улицама. Аустро-Немци тек што су отишли.

Одушевљење је огромно. То је поплава цвећа, венаца, пешкира које дају у знак добродошлице. А сви ти пешкири носе датум! Кад су жене имале времена да то извезу?

Усред вароши, на Теразијама, гужва! Један млади добровољац служи ми као гардиста и једва ми крчи пут. Два пута морам да бежим у дућане да се ослободим цвећа и венаца.

Одлазим у општину да поздравим општински одбор. Ту наилазим на срдачан пријем. Шетам се тако до 18 сати и враћам се у дивизију са двадесетак пешкира, као успоменом на овај дан ослобођења Београда. Становништво нестрпљиво чека долазак трупа, али неће да их пошаљу да не даду изговор за бомбардовање вароши. Заспао сам с тврдим убеђењем да је рат сада свршен и да сам у њему извршио своју дужност.

Принц Александар стигао је 8. новембра. Већ у 16 сати улице су пуне света. Престоничке власти, друштва, окупиле су се на уласку у варош, на путу за Бањицу. Ту је такође једна чета војника, музика и официри.

ТАЧНО у 17 сати стиже принчев аутомобил. Он стаје и принц у униформи генерала за кога је произведен, силази праћен Дамјановићем и Ацом Димитријевићем. Он поздравља председника општине који држи говор. Принц одговара једноставно гласом који се чује, али он је узбуђен. Затим поздравља све великодостојнике: Рибарца, Вељковића. И прилази да ми стегне руку. Други делегати га поздрављају говорима. Хорови певају химну и маса виче: "Живео!"

Сада одлазимо сви пешице у Саборну цркву. Баца се цвеће, венци и увек "Живео!" од стране оних који су најзад ослобођени. С времена на време заустављамо се да саслушамо неки говор и, онда, полази се брзим кораком. Принца једноставно прате председник и чланови општине и официри, а испред њих неколико војника који им крче пролаз кроз гомилу. Жене се бацају на колена и увек: "Живео!" Тај пресрдачни дочек узбудљив је до крајњих граница.

На Теразијама заустављају нас поново и један стари господин, бивши министар, како изгледа, држи конференцију од више од пола сата, читајући свој текст при светлости електричних сијалица, јер се спустио мрак.

СУТРА: ЖИВЕЛА БЕСМРТНА СРБИЈА

Препоручујемо

Фељтон

1 4

БУГАРИ УБИЈАЛИ, А НЕМЦИ ПЉАЧКАЛИ: У Параћину истерали све становнике из њихових кућа, из страха да их неко од укућана не нападне

08. 02. 2021. у 18:25

Фељтон

0 1

ПРЕГОРЕЛИ ОД ЖАЛОСТИ: Народ је задовољан што је коначно дочекао слободу, али несрећа је била сувише дуга и велика

07. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

2 9

ДИРЉИВИ ПРИЗОРИ У СРБИЈИ: Овај свет је сувише препатио да би могао бучно да се радује

06. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

РУЧАК ИСПРЕД БУГАРСКИХ ЛИНИЈА: Циганска виолина одржава морал војске на фронту

05. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

СКРОМНОСТ СРПСКИХ ВОЈВОДА: Степа је презирао почасти, живот је посветио својој земљи

04. 02. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

СРБИЈА ЗЕМЉА ВЕЛИКИХ ПОДВИГА: Сви су знали за велике војсковође - Путника, Бојовића, Мишића и Степановћа

03. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације