ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ХРОНИЧАРИ БЕОГРАДА: Слободан Марковић, Момо Капор, Слободан Стојановић припадали су елитним генерацијама Чубураца

СЛОБОДАН Марковић, књижевник, песник, новинар, сликар и боем, са псеудонимом Либеро Маркони, родио се 26. октобра 1928. године у Скопљу, где му је отац био официр Војске Краљевине Југославије.

Слободан Марковић на Хиландару 1964. године / Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Детињство је провео у Пећи и Београду, где је 1943. матурирао у Другој београдској гимназији, када је као "комунистички омладинац" био депортован у поправни логор у Смедеревској Паланци.

Објавио је преко 60 књига - 32 књиге поезије, шест књига прозе, пет драма, три путописа, један филмски сценарио, два ТВ сценарија, четири репортаже, 12 препева, две антологије, једну књигу о кулинарству, један есеј и бројне предговоре, поговоре... Нико никада није сазнао када, у које време дана и ноћи је успевао да напише оволике књиге.

Прву збирку песама, "После снегова", објавио је 1949, а последњу, "Јужни булевар", 1990. године. Многе његове књиге преведене су на бројне светске језике. Његов превод песама Сергеја Јесењина сматра се најбољим преводом Јесењина на српски језик.

Инспирисао је многе уметнике, композиторе, који су писали музику на његове текстове (нпр. "Једном у граду ко зна ком", музика Ангело Влатковић, пева Лола Новаковић).

Преко четири деценије је радио у новинарству, најдуже се задржао у "Борби", где је објављивао репортаже, путописе и фељтоне. Имао је и своју рубрику под насловом "Чубурска опсерваторија". Новинарске текстове илустровао је својим цртежима. Овенчан је многим наградама, међу којима су Седмојулска награда за животно дело, Змајева награда за поезију, Награда "Светозар Марковић" за новинарство, Награда "Милена Павловић Барили" за сликарство. Нису га мимоишла ни одликовања: Орден рада са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрном звездом, Орден заслуга за народ са златном звездом.

Међу првима је отишао на Свету Гору. Највише је ходочастио по манастирима на Косову и Метохији. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима, где је још за живота постао легенда. Умро је, или је боље рећи, погинуо, у својој кући на Чубури, стропоштавши се низ степенице, 30. јануара 1990. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Владановцу, Новом гробљу у Београду. Данас на Чубури његово име носе једна књижара и сквер на крају Улице Маршала Толбухина, сада Макензијеве.

МИЛАН Оклопџић: Пре десетак година, следећи судбину чубурских кафана, отишао је још један знаменити Чубурац. Отишао је Милан Оклопџић, српски књижевник познатији под надимком Мика Оклоп.

Рођен је 1948. у Београду и одрастао на чубурском асфалту.Његова животна путања започела је на тој не само њему чудесној Чубури, на коју није стигао да се врати, јер се завршила тамо где су се родила деца цвећа - у Калифорнији, у Сан Франциску.

Дипломирао је на Факултету драмских уметности, а већ 1974. године његова радио-драма у извођењу Ричарда Бартона отвара престижни фестивал у Француској. Као добитник Фулбрајтове стипендије одлази у Калифорнију на мастер студије, а након дипломирања се враћа у Београд.

Током осамдесетих био је део креативног тима Драмског програма Радио-телевизије Београд. Сарађује на програмима Петком у 22, ТВ серијама, написао је седам позоришних представа и десетине радио-драма. Први роман, култни CABlues, објавио је 1981. У тадашњој Југославији продат је у више од 100.000 примерака. Потом објављује романе Видео, Метро, Horseless, и Чубура у Калифорнији. Његове радио-драме извођене су у Италији, Француској, Шведској, Ирској, Немачкој.

У време када се распадала наша бивша земља, Мика Оклоп је полетео у неку Чубуру коју запљускује Пацифик. Средином деведесетих иселио се тамо с породицом и ту умро од срчаног удара у својој 59. години. Срцему је заћутало 2007, тамо где је покушавао да нађе своју нову Чубуру.

Све овдашње потресе уредно је регистровало то његово срце. Тада би нам писао о себи, о нама, о свему и свачему, а увек је кроз те редове промицала Мајка Чубура, његов центар света, тамо где се родио.

У једном интервјуу за лист "Блиц", крајем деведесетих, поводом одласка из земље изјавио је: "Отишао сам због галаме немуштих и ћутње мудрих, због сиве боје која је прекрила наша битисања, због тога што је Београд изгубио врелину и престао да буде град, због пиштоља које су деца носила у школу уместо пенкала. Отишао сам у тренутку када је Србија почела да једе саму себе. Отишао сам због оног још горег које је, сасвим извесно, наилазило у таласима."

У Америци је примљен у ПЕН клуб и стекао бројне угледне пријатеље међу америчким писцима и интелектуалцима. Из Калифорније се јављао и питао: "Шта се догађа на нашој Чубури?" А када му је књижевни и филмски критичар Милан Влајчић једном одговорио да "наше Чубуре више нема", одсечно је узвратио: "Немој то да ми пишеш. Вратићу се ових дана." Нажалост, није се вратио. Урну са његовим пепелом положили смо једног хладног зимског дана на Новом гробљу, у близини Алеје великана.

СЛОБОДАН Стојановић: У сећањима на живот старог Врачара на Чубури не смемо заборавити Слободана Стојановића, драмског писца и филмског сценаристу, дугогодишњег уметничког директора "крсташког" Београдског драмског позоришта, прозног и дечјег писца, уредника драмског програма РТС-а, професора на Академији. Почео је да ствара још као гимназијалац, када је написао свој први роман, "Два јелена". У студентским данима написао је прву драму, "Опасне воде", која је изведена 1962. године на Фестивалу малих сцена у Сарајеву, где је добила прву награду. Последњу драму, "Велики дан", написао је пред крај живота. У његов широки опус спадају и веома популарне приповетке.

Иза себе је оставио бројна значајна књижевна дела: "Драматизације", "Драмске рестаурације", познате ТВ драме и серије. Најпознатија је серија од девет епизода из 1974. године, "Више од игре", са плејадом познатих глумаца. Припадао је елитној генерацији Чубураца, а ови редови су испуњени сећањем и поштовањем према његовом делу, које ће с временом све више добијати на значају.

СУТРА: ВРЕМЕ ВЕЛИКИХ ПРОФЕСИОНАЛАЦА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КЊИЖЕВНА ЛЕГЕНДА ИЗ КОМШИЛУКА: Црњански је говорио да се не боји смрти, јер је већ толико пута умирао

13. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦВЕТНИ ТРГ ПОПУТ ОКСФОРДА: Прва филмска музика одредила је даље битисање композитора Зорана Христића

12. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОДРАСТАО У "КАЛЕНИЋУ": Зорана Христића, током живота, кљуцају врањски гени, који су му природно усађени по мајчиној линији

11. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КУВАР У БОКСЕРСКИМ РУКАВИЦАМА: Како је Воки Костић препородио и обогатио репертоар савременог позоришта

10. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ РОК И ЏЕЗ САМУРАЈ: Не може да се вежба да будеш духовит или паметан

09. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - И БОГ СТВОРИ КАФАНСКУ ПЕВАЧИЦУ: Дара Ружић остала је запамћена као права дама

08. 04. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације