ФЕЉТОН - ВРЕМЕ ВЕЛИКИХ ПРОФЕСИОНАЛАЦА: Миро Радојчић и Јован Ристић Рица, свако на свој начин, постављали су темељ савременом новинарству

ЈОВАН Ристић Рица рођен је 1939. годинеу Београду, где је завршио гимназију, а потом и Факултет драмских уметности. Режирао је преко 2.500 ТВ емисија, снимио два филма, режирао педесетак позоришних представа, небројено спотова, бројне манифестације, међу којима и осам слетова за Дан младости у Титову част, на стадиону Партизана. У телевизији је провео 48 година као аутор емисија, редитељ, уредник и директор.

Миро Радојчић са колегиницом у кафани "Грмеч" / Фото из књиге "Врачарци крсташи"

Незаборавне су његове емисије о "Седморици младих", серије "Концерт за луди, млади свет" и "Дивље године". Учесник је на фестивалима у Варшави, Даблину, Москви. Имао је опсежан опус и као глумац и као редитељ у позоришту "Дадов", да би касније постао управник Театра Т, где су се изводиле представе "Бриљантин", "Алан Форд", "Лукреција илити Ждеро"и друге. Једноставно, Рица је био човек који је знао свој посао.

РАДО ме је дочекивао и причао ми детаљно о свом животу и раду. Када сам га питао да ли му недостаје ТВ сада када је пензионер, рекао ми је: "Када сам одлазио у пензију, сматрао сам да је то крај живота. Међутим, убрзо сам схватио да је у пензији феноменално. Више се не трзам кад зазвони телефон, не морам баш увек да подигнем слушалицу, више ме не позивају много, а и кад ме позову, позову ме на сећање које је обично лепше него шго је сгварно било."

Рица је на Телевизију дошао 1966. године и тада је режирао серију "Концерт за луди, млади свет", неколико квизова и новогодишњих програма. Тада се представио гледаоцима емисијама "Недељно поподне". "Готово сам приведен да бих режирао једну емисију, 'Концерт за луди, млади свет', у време када су ту емисију одбила да раде двојица познатих редитеља. Ја сам прихватио, јер је Концерт требало да представља изненађење, али нико није био сигуран хоће ли то изненађење бити пријатно или непријатно, па људи нису хтели да ризикују. Међутим, најизненађење у том сусрету са музиком био сам ја! Тада сам схватио да је то један од жанрова за које редитељ мора најдуже да се припрема. Често ме је моја бака питала: `Сине, хоћемо ли да се бавимо нечим озбиљним, или ћеш ти и даље да се играш`?"

"МОЈ стан је постао клуб, јер кроз њега стално дефилују гости, пријатељи, другови... Ја имам и споредно занимање: волим да радим макете авиона, да скупљам марке, значке, стари новац, ђулад од 15. до 18. века.... Ја мислим да смо ми изгубили смисао за шалу, па се због тога често питамо зашто нема хумора на телевизији. Мислим да га скоро нећемо ни имати, односно, све до тренутка док не изменимо став према хумору. Данас не смете више ни на чији рачун да се нашалите. Ако то и учините, одмах вас оптуже да сте их политички, друштвено, национално, синдикално, или како год хоћете - угрозили. А шала мора да буде на нечији рачун. Није нама смешно што се Енглези шале на свој рачун. Нама би било много смешније када бисмо се и ми шалили на свој рачун. Ја сам сигуран да код нас важи правило да специјално Београђани умеју лепо да се шале. Умеју они и да се смеју - али на туђ рачун.

МИРО Радојчић је доајен српског новинарства. Нема сумње да је незабораван и непоновљив као новинар и као господин. Из њега је просто зрачило господство, које се не стиче ни титулом ни парама. То је човеку дато од Господа. Или јеси или ниси господин. Господство зрачи из човека, оно се види као аура, и то се не може се рећи о свакоме. Господин се рађа, а не постаје. То се не може ни у једној школи научити, нити дипломом зарадити. Паметни људи знају ко је господин, ко је газда, а ко друг, ко је мангуп, ко бараба, а ко хохштаплер. Свако има своје право име. Зато ове речи ваљда и постоје.

Овај доајен српског новинарства и дугогодишњи новинар "Политике" био је послат у иностранство као први дописник земље која је тада желела да открива меридијане. Тако је Миро постао лични прозор у свет сваког читаоца "Политике", па и мој. Остаће запамћен као човек који је Југословенима открио тениски турнир у Вимблдону, одакле је слао непоновљиве извештаје.

МНОГИ његово господство и дендијевски изглед нису могли да сваре, и нису могли да му опросте спољнополитичке коментаре који су годинама објављивани сваког петка на насловној страни "Политике", којима је стекао углед у свету, а код нас велику славу.

Миро је од почетка осамдесетих година долазио у Хаџи Рувимову улицу број 21, код свог пријатеља Родољуба Роћка Ранковића, на партију шаха. Обоје су били посленици ове "краљевске игре". Роћка сам познавао још од мојих гимназијских дана. Били смо кућни пријатељи. Миро је једном приликом испричао догађај који му је остао урезан у сећању. Одиграо се давне 1958. године, када је чувени Манчестер јунајтед дошао у Београд на реванш утакмицу са Црвеном звездом. Био је фебруар, са пуно снега. Енглези су водили 3:0,али је Звезда, захваљујући расположеном Бори Костићу, изједначила на 3:3.

На банкету те вечери у "Мажестику", фудбалери Манчестера и њихов менаџер Мат Базби, "побратимили" су се са црвено-белима и најавили да ће доћи у Београд поводом отварања Звездиног стадиона "Маракана".

ВЕСЕЉЕ је настављено те ноћи у Скадарлији, уз песму и игру. Седео сам за истим столом са капитеном и легендарним фудбалером Манчестер јунајтеда Бобијем Чарлтоном. Поред мене је био секретар тог великог клуба, мистер Крикмар, кога сам упознао још много раније. Тада ми је мистер Крикмар понудио да кренем са њима у Лондон. Био сам у дилеми, јер сам неколико дана пре њиховог доласка од моје "Политике" добио стан - гарсоњеру опремљену каучем и са две фотеље у Булевару револуције, код "Мале Мадере". Намера ми је била да стан украсим тепихом. Пошто у Београду није било тепиха, прихватио сам понуду секретара Манчестера, знајући да ћу се вратити у Београд са тепихом. Те ноћи пред зору, после прославе, дошао сам у стан, мало одспавао, променио одело. Када сам стигао на аеродром, схватио сам да ми је пасош остао у сакоу у коме сам био у Скадарлији. Одмах сам кренуо према стану таксијем и вратио се са пасошем, али авај, авион је већ одлетео. Тешио сам себе - шта је ту је, "свако зло има и своје добро", и отишао у стан да се добро наспавам. Из сна ме је пробудио телефон. Јављао ми се главни уредник "Политике" узбуђеним гласом: "У Минхену је пао авион са Манчестеровим играчима. Дођи хитно у редакцију."

На списку погинулих био је и мистер Крикмар, мој несуђени домаћин. Док сам писао текст, плакао сам за људима са којима сам у Скадарлији те ноћи лумповао, захвалан што сам због заборављеног пасоша избегао катастрофу.

СУТРА: KOШАРКАШКЕ ЛЕГЕНДЕ ПИВА И ДУДА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ВЕЛИКИ ХРОНИЧАРИ БЕОГРАДА: Слободан Марковић, Момо Капор, Слободан Стојановић припадали су елитним генерацијама Чубураца

14. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КЊИЖЕВНА ЛЕГЕНДА ИЗ КОМШИЛУКА: Црњански је говорио да се не боји смрти, јер је већ толико пута умирао

13. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЦВЕТНИ ТРГ ПОПУТ ОКСФОРДА: Прва филмска музика одредила је даље битисање композитора Зорана Христића

12. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОДРАСТАО У "КАЛЕНИЋУ": Зорана Христића, током живота, кљуцају врањски гени, који су му природно усађени по мајчиној линији

11. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - КУВАР У БОКСЕРСКИМ РУКАВИЦАМА: Како је Воки Костић препородио и обогатио репертоар савременог позоришта

10. 04. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПОСЛЕДЊИ РОК И ЏЕЗ САМУРАЈ: Не може да се вежба да будеш духовит или паметан

09. 04. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације