Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТ НА СКРИВЕНОМ ТАЈНОМ ФРОНТУ: Замршени шпијунски лавиринт око белогардејских организација

Слободан Кљакић

07. 06. 2021. у 10:19

ПОСТОЈАЊЕ БРОЈНЕ и утицајне белогардејске заједнице у Европи, поготово њеног војног дела, окренутог идејама о преврату у Совјетском Савезу, изазвало је снажан одговор бољшевичких тајних служби. Југославија у том погледу није била изузетак, пре свега због деловања генерала Врангела. Овај рат на скривеном, "тајном фронту", у коме је било и жртава, прекривен је и данас многим непознаницама.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТ НА СКРИВЕНОМ ТАЈНОМ ФРОНТУ: Замршени шпијунски лавиринт око белогардејских организација

Поготово је загонетна улога белогардејског генерала Александра Васиљевича Туркула, за кога је у једном поверљивом елаборату југословенске тајне службе Удбе из 1955. године, наведено да се 1938. обрео у Београду, да би руководио београдским огранком белогардејске организације Руски ослободилачки народни покрет (РОНД), која је основана у Немачкој и проширена на Француску, Америку и Пољску.

РОНД је био "потпуно под утицајем и у зависности од Немачке национал-социјалистичке партије" и "представљао је њен орган", наведено је у том елаборату. Туркул је крајем 1930-их дошао и на чело организације Савез руских официра учесника светског рата, основане у Београду 1925. која је после почетка Другог светског рата 1. септембра 1939. постала "морални покретач за формирање Руског заштитног корпуса под немачком окупацијом и немачком командом" у Југославији.

ПОЛА ВЕКА касније аустралијско-амерички ауторски двојац, Марк Аронс и Џорџ Лофтус, открили су 1991. у књизи "Пацовски канали" да је генерал Туркул (1892-1957), у ствари, био "највећи комунистички агент свих времена", а њихова тврдња чека до данас да је истраживачи потврде и додатно учврсте, или да је оспоре.

Према руским изворима, генерал Туркул је с таласом белогардејске емиграције преко Галипоља отишао у Бугарску, 1931. у Француску, а крајем 1930-их живи у Берлину. После потписивања совјетско-немачког пакта о пријатељству у септембру 1939. скрасио се у Риму. Пошто је током Другог светског рата сарађивао са нацистичком Немачком, савезници су га ухапсили 1945. и држали под својом контролом две године, али Москва није тражила његово изручење. Тако је остао у Немачкој и живео код Минхена, где је и умро 1957. године.

У емиграцији, Туркул је био изузетно утицајан у Удружењу Галипољаца и у РОВС-у, од оснивања те организације, као и у Националном радном савезу новог поколења (НТС). На том пољу нарочито се ангажовао Клаудијус Вос, алијас Александров, један од кључних људи контраобавештајне службе РОВС-а, истовремено водећи агент британске обавештајне службе МИ6 у тој белогардејској арганизацији.

ПОЧЕТКОМ 1930. РОВС је потресла отмица генерала Александра Кутјепова. До данас трају расправе ко је и на који начин извео ту акцију. По сведочењу Павла Поповића Црног, Голубићевог сарадника у групи која је деловала у Београду, под називом Мали црвени оркестар, то су урадили Марија Туцаковић и Мустафа Голубић. Кутјепов је пребачен у СССР где је дуго ислеђиван, тако да су Стаљинове тајне службе стекле многа нова сазнања о белоемигрантима.

После отмице Кутјепова председник РОВС-а постао је генерал Евгеније Карлович Милер али је и њега совјетска тајна служба, такође у Паризу, отела у септембру 1937. године. Сада је на чело РОВС-а дошао генерал Абрамов, али је убрзо избила нова, велика афера, пошто је откривено да син овог генрала Николај делује као агент совјетске обавештајне службе ГПУ (претходница НКВД). У тој сложеној игри, Николај се безбедно вратио у СССР, а главну улогу у његовој провали имао је поменути Клаудијус Вос. Проблем је, међутим, био у томе што је и Вос био агент совјетске војне обавештајне службе ГРУ, што британској тајној служби није било познато. У поменутим аферама Туркул се доследно држао по страни од афера које су потресале руске белогардејске организације у Европи.