ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ДОМОВИНА , ТО ЈЕ - СЛОБОДА: Милован Ђилас и Михајло Михајлов, први дисиденти који су се нашли на светској сцени

У БЕОГРАДСКОМ часопису "Република", започета је нека врста реконструкције историјата дисидентства у Југославији и Србији после 1945. године. У уводном тексту тог серијала, Небојша Попов објавио је оглед под насловом "Дисидентска скривалица", у коме је изнео став да се "под дисидентима и дисидентством обично подразумева једна особена политичка и културна појава у земљама "реалног социјализма" из раздобља између Стаљинове смрти (1953) и пада Берлинског зида (1989).

Архива

Путеве истраживања овог феномена, указао је Небојша Попов пре више од две деценије, отварали су аналитичари културе, на пример, Мирко Ђорђевић, који дисидентство посматра као појаву између револуције и реформе, појаву која се јавља кроз историју религије и цркве, а у новије време - комунизма. Попов наводи и став социолога Божидара Јакшића, "који дисидентство смешта у традицију побуњеника и јеретика". Мих ајло Михајлов је појам дисидентства етимолошки извео из латинске речи dissideo која значи "не слажем се".

У поменутом огледу Небојша Попов наводи да је "у првим годинама након Другог светског рата, Југославија споља изгледала као демократска држава", али је изнутра била антидемократска: "Фасада је изгледала светло, а унутра је било све тамније." Избори су били "трка једног коња", "привидно су постојале институције парламентарне демократије - слобода штампе, слобода политичког организовања и деловања и слобода избора", постојала је и опозиција - "ванфронтовска" и "фронтовска" - али је она убрзано гашена. "Ништа од тога није било формално забрањено, али је све фактички онемогућено и одгурнуто на 'сметлиште историје', у име новог поретка - беспартијске демократије и самоуправљања."

ТАКВЕ ОКОЛНОСТИ биле су родно место дисидентства у поратној Југославији. Велики бунтовник Милован Ђилас, уз Јосипа Броза Тита, Едварда Кардеља и Александра Ранковића, водећи кормилар југословенске револуције и до 1950. године креатор темеља нове Југославије, у првом замаху по совјетском, стаљинистичком обрасцу, а после 1948. по обрасцу специфичног југословенског "антистаљинистичког стаљинизма", врло брзо ће, кроз бурну унутрашњу трансформацију, разумети да изборена, револуционарна победа у рату, нема изгледа на успех уколико не буде учињен одлучујући корак - покретање нове револуције.

Суочен са стањем у земљи Милован Ђилас дигао је свој глас противљења. Истакао је захтев да на прагу нове епохе социјализам у Југославији заснује своје темеље у новој револуцији - новој демократији која ће значити проширено поље слободе и немилосрдну борбу против бирократије, пошто су социјализам и демократија везани нераскидивом пупчаном врпцом, пошто социјализма без демократије нема.

Ове ставове Ђилас је изнео у тексту "Нови садржаји", који је објавио у званичном партијском гласилу, дневном листу

"Борба" 11. октобра 1953. године, дефинишући неку врсту сопствене стратегије за будућност - нова демократија у Југославији треба да тражи и да пронађе своје нове циљеве, што су буржоазија и бирократија у поратном свету већ учиниле.

УСЛЕДИО је низ Ђиласових текстова, укључујући и онај од 15. новембра у коме се залаже за независно судство, а чињеница да отвара питање демократије у држави створеној 1945. године, у чему је здушно учествовао, изазвала је међу читаоцима огромно изненађење. Било је то чудо због кога је тираж "Борбе" нагло растао, а одјеци у јавности јасно су показивали да Ђиласови ставови наилазе на велику подршку у свим слојевима друштва, изузев у већ окошталој бирократској номенклатури.

Тито је ћутао, није се противио објављивању Ђиласових чланака, али се није, чак ни међу најближим сарадницима, изјашњавао у прилог ставова изложених у тим текстовима.

Тек уочи нове, 1954. године, Пеко Дапчевић је самом Ђиласу и Владимиру Дедијеру пренео поруку коју је чуо од Тита, пошто се с њим претходно срео у Љубљани - Тито је против Ђиласових чланака. У атмосфери потпуне неверице, уз коментаре натопљене чуђењем, Ђилас је ћутао, али је, упркос том шоку, 4. јануара 1954. у "Борби" објавио последњи текст с насловом "Револуција". Устао је против монопола комунистичке партије, Тим текстом, Ђилас је дефинитивно постао побуњеник с којим се треба радикално обрачунати.

У исто време је објављен и јануарски број часописа "Нова мисао" за 1954. годину, у коме је Ђилас објавио текст "Анатомија једног морала", који ће Ђиласу коначно доћи главе. Тај број "Нове мисли", последњи у кратком животу овог надпартијског часописа, одмах је забрањен, а каква ће судбина Милована Ђиласа бити, било је очито на седници ЦК СКЈ одржаној 16. и 17. јануара 1954. - бачен је на партијску ломачу. Била је то "типична стаљинистичка инквизиторска представа", на којој је "више од сто црквених кардинала понављало догматске оптужбе" против Ђиласа, пише Владимир Дедијер, једини који је, уз Митру Митровић, на том дводневном скупу устао у Ђиласову одбрану.

Први велики дисидент југословенског комунизма нашао се на сцени не само локалне, него и европске и светске историје. Прогон је почео и трајаће годинама, укључивши Ђиласове многе затворске године, а Дедијеров вишегодишњи одлазак у иностранство.

У поменутом огледу Небојша Попов наводи: "Зна се да је о дисидентима много шта спорно, али је општа сагласност да је Ђилас најпознатији и највећи дисидент, далеко пре дисидентства Солжењицина, Сахарова, Михњика, Хавела и других. Његове књиге налазе се у многим библиотекама. Најпознатија од њих - 'Нова класа' (прво издање, на енглеском језику, 1957, а домаће издање тек 1990. године) - преведена је на безмало све познатије светске језике и налази се у свакој бољој библиотеци света."

НЕБОЈША Попов је чак редним бројем означио да се на његовој листи дисидената, под бројем 2, налази Михајло Михајлов, "научник, књижевник и публициста", који "важи за најзначајнијег и најплоднијег југословенског дисидента, одмах иза Ђиласа". Потомак руског емигранта, рођен у Панчеву, студент у Нишу, Сарајеву, Београду и Загребу, асистент на Филозофском факултету у Задру, који је "највише објављивао у Београду, а у Србији је највише и робијао", Михајлов је боравио у СССР-у 1964. године. У београдском часопису "Дело" почетком 1965. почео је да објављује утиске из Москве, описујући тамошњу алтернативну сцену - песнике, сликаре, музичаре, научнике и филозофе, ставове "разних бунџија". После другог текста "Дело" је забрањено, пошто је амбасадор СССР-а у прилозима Михајлова видео тешку неподопштину. Интервенисао је код Тита, који је текстове младог задарског асистента оценио као повампирење "ђиласовштине". Михајлов је ухапшен 5. марта 1965, осуђен је на годину дана затвора условно и избачен с факултета. Пошто је наставио да објављује у иностранству, у Задру му је 1966. приређено друго суђење, а казна преиначена у безусловну. Док је издржавао казну, због покушаја да с групом пријатеља покрене независни часопис, у Београду је у априлу 1967. године осуђен на три и по године затвора због "непријатељске пропаганде".

Похапшени су и други чланови овог кружока, у Задру филозоф Фрањо Зенко, у Загребу историчари Маријан Батинић и Данијел Ивин, а у Београду сликар Леонид Шејка и архитекта Предраг Пеђа Ристић. Под удар истраге су дошли и сликар Младен Србиновић, архитекта Слободан Машић, писац и сликар Миро Главуртић и адвокат Јован Баровић, али њима није суђено.

И У ПИСМУ упућеном Титу после пада Александра Ранковића, Михајлов се декларисао као присталица ђиласовштине (без наводника). "Ја се у потпуности са Вама слажем да служба државне безбедности не сме бити изнад друштва, али сматрам да нити Савез комуниста... такође не сме бити изнад и изнад југословенских закона и Устава... ни у ком случају не може имати искључиви монопол на изградњу социјализма." Стварање друге социјалистичке партије, "ни у ком случају не води у уништавање Вашег начина мишљења, као што нити стварање демократске социјалистичке друге партије, не води уништењу Савеза комуниста. У слободи се многа добра могу остварити". После изласка из затвора 1970, наставио је да пише, опет му је суђено 1974, сада с казном од седам година строгог затвора, поново због "непријатељске пропаганде". Помиловање је уследило у новембру 1977. године, после чега је Михајло Михајлов у мају наредне године отишао на "привремени рад у иностранство".

Често је цитирана једна реченица из есеја Михајла Михајлова: "Домовина, то није географски појам, домовина, то је - слобода!" Збирка његових огледа објављена 1994. године понела је баш тај наслов - "Домовина је слобода".

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КАРАЂОРЂЕВИЋ У МРЕЖИ: Леонид Линицки, лични лекар краља Александраделовао као шеф резидентуре НКВД у Југославији

07. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - РАТ НА СКРИВЕНОМ ТАЈНОМ ФРОНТУ: Замршени шпијунски лавиринт око белогардејских организација

07. 06. 2021. у 10:19

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЧИВА СА ГРУМЕНОМ ЗЕМЉЕ ИЗ РУСИЈЕ: Петар Врангел је желео да буде сахрањен у руској цркви у Београду

06. 06. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ГЕНЕРАЛ ИЗГНАНЕ ВОЈСКЕ: СУДБИНА БАРОНА ПЕТРА НИКОЛАЈЕВИЧА ВРАНГЕЛА, ВОЈСКОВОЂЕ ВИКИНШКИХ ГЕНА

06. 06. 2021. у 10:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације