Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АУСТРИЈСКИ ЦИЉ - ПОКОРИТИ БУНТОВНУ СРБИЈУ: Војвода Путник дуго није хтео да поверује да ће главни удар бити из Босне

Др Миле Бјелајац

04. 08. 2021. у 17:14

У СВОМ необјављеном рукопису о раду Комбиноване дивизије Трифуновић подсећа на ова чврста предубеђења која су владала не само у српском Генералштабу него и код већине у официрском кору.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - АУСТРИЈСКИ ЦИЉ - ПОКОРИТИ БУНТОВНУ СРБИЈУ: Војвода Путник дуго није хтео да поверује да ће главни удар бити из Босне

Тако су, са том претпоставком, проиграване ратне игре на картама, а од исте хипотезе пошло се и у припреми великог маневра 1908.

Српски војни писци, одреда истакнути савременици, разматрајући српски ратни план и идеју стратешког дочека, нису помињали два детаља на које подсећа Трифуновић: "Ово је предубеђење остало и онда, када смо из италијанског Главног генералштаба, а преко њеног одличног официра пуковника Негрија, добили тачне податке о аустријском ратном плану према Србији. Ове смо податке добили у јесен 1912. године, у једном врло тешком моменту по нас, кад нас је Аустрија у једном превентивном рату хтела лишити победе 1912. и свршити једном засвагда са 'бунтовном' Србијом. Италија, иако савезница Аустрије била је од ње угрожена годину дана пре, за време рата Италије са Турском због Триполија, и мало је требало да Аустрија и тада према Италији не поведе један превентивни рат. То је био разлог који је приближио два главна генералштаба: италијански и српски. Тада добијени подаци тачно су се поклапали са догађајима две године доцније. Па и генерал Фичев, начелник бугарског Главног генералштаба, 1912. године на једном састанку са војводом Путником, а приликом разговора о евентуалним аустријским операцијама према Србији, указивао је на обухватну основицу Дунава и Саве и операцијски правац кроз Мачву ка Ваљеву, пре него на Моравски правац."

БИЛО је још неких знакова, бележи у овим накнадним запажањима Трифуновић, који су могли унеколико открити намере Аустрије. "Ђенералштабна путовања аустријског Главног ђенералштаба вршена су последњих година већином у Босни и Срему према нама. Развој железничке мреже изводио се у последње време ка доњој Дрини и Сави уз вечиту њихову бојазан да ћемо упасти у Босну и дићи устанак, па услед тога утврђивање Сарајева и правца ка Дрини. Извештајни одсек српског Главног генералштаба израдио је скицу аустријске шпијунаже од 1908. до1910. из кога се види да је она поглавито извиђала преко Дрине и Мачве ка Ужицу и Ваљеву. А увек великим догађајима предстоји и велика шпијунажа будућих операцијских праваца."

Упркос овим чињеницама, српска војска је била стратешки изненађена. Војвода Путник дуго није хтео да поверује да је напад из Босне уједно и главни удар. Српско командовање, које се руководило географско-стратегијском логиком није претпоставило да је аустријско командовање занемарило овај основ највишег војног заната и подредило га политичким обзирима. Па ипак, ово почетно изненађење било је превладано вештим марш-маневром II српске армије која је била планом тако постављена да по потреби може да садејствује I армији на моравском правцу или III армији на дринском. Одлука о покрету ка западном бојишту је донесена на дуготрајној конференцији у Врховној команди 12. августа. Њу није било лако донети јер је у још нерасветљеној ситуацији требало напустити одбрану виталних центара Србије.

(Из књиге: М. Бјелајац, П. Трифуновић, "Између војске и политике". Биографија генерала Душана Трифуновића 1880-1942)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Високо стилизована уцена - Позадина аустроугарске ноте Србији 23. јула 1914. године

У ВИСОКО стилизованој ноти, коју је дуго брусио барон Александар фон Мусулин, у оптужби против Србије изложено је да се "идеја о атентату родила у Београду, да су оружје и муницију дали официри и чиновници, чланови ’Народне одбране’, и да су пребацивање извршиле старешине српске пограничне службе".У суштини, Србија је оптужена да је она средиште покрета који се манифестује изван њене територије, на тлу монархије, и да управо она стоји иза читавог низа атентата и убистава. Српска влада је толерисала рад разних друштава и удружења управљен против монархије.

Дакле, свесно се прелазило преко чињенице да је омладински и револуционарни покрет на тлу монархије превасходно био њена унутрашња ствар, коју су уочили њени органи, због чега су у појединим покрајинама (Хрватска и Славонија, Далмација, Босна и Херцеговина) увођена ванредна стања и комесарске мере. Обраћање њених поданика Србији, окретање погледа на ту страну, не жели да се види. "Види" се само малигни експанзионизам Београда.

АКО СЕ ИЗУЗМЕ аустроугарско настојање да пошто-пото означи службену Србију као виновника атентата у Сарајеву и њен пројекат "Велика Србија" као дефинитивно опасан по монархију, данас у свету постоји један број историчара који ће ово виђење покушати да оснаже и да истакну да је Аустроугарска имала морално право на рат. Српска влада, да је хтела, сматрају, могла је много учинити за европски мир тиме што би у потпуности прихватила аустроугарски ултиматум. Данас се поново прихвата теза Јоакима Ремака, америчког историчара, објављена 1971. године, "да Београд није рачунао на Велику Србију, могао је наћи излаз после аустријског ултиматума. У том случају, ако би прихватио ултиматум у целини, Пашић би пореметио све аустријске планове". Ремак закључује да је "остварење српских циљева било вредно рата с Аустријом, чак и под условом да тај сукоб покрене европске савезе".