ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЕКСПЕРИМЕНТ ЗА НОВО КОМАДАЊЕ: Произвођење вештачких нација - концепт за још једну државу на тлу Србије

­ТРАЈАЊЕ Југославије и драма њеног разбијања сведоцима су оставиле у наслеђе сазнање да је некад незамисливо постало стварност, а да ће можда већ сутра оно у шта многи не верују и одмахују руком као на лоша предсказања ипак бити остварено.

Устав из 1974. године

Та прошлост недвосмислено показује да су политички пројекти настајали са дугорочним циљевима, да су остваривани у етапама, да су протагонисти окупљали присталице често на демагошкој основи. Сведоци су могли уочити законито мешање великих сила и суседних држава у токове у Југославији. Та земља као да је многима "остала дужна", посебно због чињенице да је на овом простору било више ратова, где је раније Србија, а потом Југославија излазила као победник.

Некада се на немачком принципу сродно јужно словенство у 19. веку окупљало око јединствене језичке основе, а данас се исти језик према лингвистичким стандардима, дели и комада, уводе се чак и нови гласови и нова слова. До пре неки дан делови једног државног корпуса, сада су себе спремни прогласити мањином, не верском, већ националном. Сведоци смо ковања нових идентитета, који од регионалног одређења постају национални, као што је 19. и почетак 20. века упамптио верско опредељење као основ за национални идентитет.

Да не улазимо у даљу прошлост наведимо нешто што још постоји у памћењу старијих генерација. Некада неспорно српско опредељење Црногораца, њихових кнежева, краља Николе, песника, културних радника и верујућег народа. Народа коме је највиши орден за храброст била Обилићева медаља.

Колико је деценија прошло од тада да би се решавање династичког питања наметнуло у главама савременика као национално угњетавање од стране најбројније нације, а заједнички државни оквир као историјски ретроградан и супротан тежњи за слободним националним развојем?

ПОДСЕТИМО, они који су на трагу ревизије Устава из 1974. истицали његове негативне стране по српски национални корпус у целини, али и у Црној Гори самој, постали су само десет година касније протагонисти потпуног одвајања два дела истог народа уз припадајућу пропагандну реторику. Уопште, поставља се питање какво је историјско сећање у Србији на недавну прошлост и заједничку државу.

Каква је валоризација, стручна и политичка, искуства са Уставом из 1974. године који је поништио авнојевске принципе из 1943. године и то кроз сведочења управо оних који су га креирали. Како се валоризује искуство формирања конкурентских држава на тлу Републике Србије, као и стварана пракса опструкције мање федералне јединице за трајања СР Југославије и Државне заједнице СЦГ.

Новости

Каква је била опструкција појединих република провођењу привредних и уставних реформи на којима после 1983. године инсистирају и ММФ и страни фактор, па и захтев да се укине апсолутно право вета. Шта је био стварни мотив држања појединих од њих? Колико је политички систем био предложак мешања страног фактора у унутрашње токове? Каква су сећања на промоцију регионалног концепта Алпе-

-Адрија и последица? Уопште, какво је разумевање регионализације туђе и своје? Да ли је посреди концепт усаглашавања неравномерне развијености једне земље или промовисање локалне и неограничене политичке воље?

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Домаћи промотeри и подупирачи из света

ДА ЛИ ЈЕ, 2009. преко захтева за већом аутономијом Војводине и специјаног положаја Мађара у њој, био пројекат који води фрагментацији државе српског народа? Да ли се у име демократије стварала та историјска фрагментација, питао се еминентни историчар Милорад Екмечић. Он је подсећао да је за регионализам како га заступају и промовишу поједине чланице ЕУ, у Италији нпр. свега 23 посто грађана, мада су идеје старе скоро век и по. Конфедерални концепт италијанског јединства заступало је тада папинство.

На делу су обновљене идеје које чврсто заступа група око Мортона Абрамовица и Карнегијеве фондације за мир (Олбрајтова, Холбрук, Сефер и дт.). У приручнику који су објавили 1992. године инсистира се на раном мешању да се право на "самоопредељење" и оствари. Многе идеје је управо проносио и остваривао амерички председник Бил Клинтон.

Екмечић подсећа да је од много већег значаја била крилатица створена од немачких историчара 1984. године да је нација мртва, и да "живи регија". Та теза постала је застава нове науке о нацијама као вештачкој творевини у историји, каже он, али да то није сметало да се у случају Немачке промовише уједињење, а на другој страни растакање старих историјских нација.

Исти историчар подсећа да је на основу бројних индиција написао да је Војводина у страним пројектима замишљена да буде један еврорегион у заједници са још три жупаније југоисточне Мађарске и четири румунска округа. Тај регион би имао територију од 77.000 квадратних километара и 5.200.000 становника. Читав пројекат води "Друштво југоисточне Европе" из Минхена, а финансира немачка влада. Циљ пројекта је да слични еврорегиони створе нову Европу. Војводина је замишљена као "експериментално подручје нове интеграције" којом би се превазишла подела на јединствене и суверене националне државе. У средишту окупљања није више нација као заједница језика, него заједница исте културе. Остаје само да се прецизира чије?

Испред Скупштине Војводине

АУСТРИЈСКИ историчар Арнолд Зупан објавио је један пројекат, по коме би требало да се у покрајинама "изазове промена у главама људи", у државним установама пропагира вишејезичност, из уџбеника и медија потискује национализам; да се стварају "академије доброг суседства", уместо великих банака "националне штедионице".

Подсетимо, није било тако давно када су се поједини експерти за прошлост утркивали доказујући да је Југославија немогући пројекат јер се ради о инкопатибилним цивилизацијама (И. Банац, С. Рамет, Хантингтон). Питања су бројна. Одговори на њих су пре недовршени него завршени, мада одавно постоји обиље литературе за коју њихови писци или њихови промотери држе да су одавно одговорили на сва и да је "све већ одавно познато".

Ми спадамо у ону групу која не мисли да је "све већ одавно познато", посебно не како се то сугерише кроз некритичко претакање некадашњег медијског политичког говора у академску литературу. Иницијатива Ненада Чанка (ЛСВ) и Александра Оџића (Војвођанска партија), уз разумевање министарке Чомић, да се на попису идуће године житељима наше северне покрајине први пут омогући да се национално опредељују као - Војвођани, показује да је идеја о реализацији конкурентске државе на тлу Србије још жива. Присетимо се ко су били домаћи промотери, а ко подупирачи из света и са каквим мотивима, у форсираном захтеву да северна покрајина добије "статут", "мали устав", практично паралелне државе.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Карингтон игнорише Чанка

ПОЧЕЛО је олаким пристајањем и доношењем Омнибус закона (2002) којим је покрајина добила 20 области надлежности, потом уз пропагандну грмљавину усвојен је "историјски" грб, потом једна први пут осмишљена застава (2004). Компромисни Устав из 2006. легализовао је те симболе и наговестио прављење статута.

Када је ваљало испоштовати уставну реч постало је јасно куда се кренуло, као и да ли се може поновити већ виђен и потврђен пут (Словенија, Хрватска, Црна Гора, Косово). Мађарска страна се држала мудро и резервисано. Пал Шандор је изјављивао да је степен аутономије српско-српско питање које би требало да дефинишу Београд и војвођански Срби.

Прављење тензија и ултимативно понашање нестрпљивих промотора статуса подсећали су на "конструктивно" понашање некадашњих југословенских република које су дерогирале минимум савезних функција у своје време и које су своје (републичке) амандмане браниле до последње запете. Успут, као форма рушења и слабљења заједничке државе користила се могућност неуплаћивања доприноса у савезни буџет.

Доношење "статута" лидер Лиге социјалдемократа Војводине, Ненад Чанак обележио је медијском прославом Дана доношења Устава СФРЈ 1974. године. Проблем остваривања идеја са политичке маргине почиње онда када одлучујуће политичке снаге у држави ради натегнуте већине у парламенту, због једног или два гласа преваге, прихватају сваку врсту компромиса, па и уцене на рачун битних државних интереса.

Некада у СФРЈ, а потом у Србији, поново се конфедерализација најјачих политичких странака стрмоглаво почела да претвара у слику будуће лабаве заједнице са добрим изгледима да се притисци са стране настављају, да се нуде "добре" услуге и поново примењују двоструки стандарди.

Иницијатор идеје да се на следећем попису грађани опредељују као Војвођани није учествовао у некадашњем креирању асиметричне федерације, али је вехементно кренуо да на развалинама СФРј, науштрб Србије, задобије 1991. Војвођство.

Ненад Чанак, Лорд Карингтон и Герт Аренс

НЕМАЧКИ дипломата и амбасадор Герт Аренс, са дугогодишњим искуством у медијацији југословенског конфликта и некадашњи члан Радне групе за мањине Конференције о Југославији, подсећа читаоце у својој књизи "Дипломатија на рубу" на већ заборављене активности актера данашње политичке сцене у Србији.

Аренс пише да је Ненад Чанак 23. децембра давне 1991. године послао лорду Карингтону (Carrington) и Конференцији о Југославији једно писмо са три прилога. Први је био "Мeморандум о Војводини" поводом одлуке Европске заједнице од 16. децембра да призна нове независне републике. У другом прилогу је био "Поднесак Уставном суду СФРЈ против укидања статуса Војводине према Уставу из 1974." и трећи прилог "Подаци и чињенице о Војводини".

Меморандум је обзнанио да историјски услови из 1945, када је Војводина придружена Србији и Југославији више не важе ("broken") и да у будућности Војводина треба да буде конфедерална јединица Србије и, ако то Србија не прихвати, независна (!), неутрална и демилитаризована држава. Територије северно од Саве и Дунава које је Србија анектирала, захтева Чанак, морају бити враћене новој држави. Један од разлога за давање независности је и тај што је "потчињавање Војводине било ком центру (Београд, Будимпешта, Беч) увек било на штету једне од популација". Даље се у Меморандуму наводило да је Војводина била заинтересована за опстанак Југославије, чак и као лабаве федерације. Карингтонова конференција није реаговала.

Са таквим гледиштем Конференције слагао се и Аренс. Он је у поверљивој ноти од 9. октобра 1993. за копредседавајуће Конфенеренције о бившој Југославији, навео да нема разлога да Конференција подари војвођанским Србима аутономију vis-a-vis других Срба и да се концентрише само на положај Хрвата и Мађара.

Медијски познатија и врло често цитирана Сабрина Рамет пише да ако је до распада Југославије 1991. било незамисливо да Војводина буде независна, од децембра 1991. Чанак је то учинио ,"замисливим".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Измишља се навелико и нашироко

НА КРАЈУ прве декаде овог века уследио је период када су поново нека публицистичка и научна имена инструментализована у промовисању старих идеја наших актера. Изношени су "аргументи", једне чињенице су прећуткиване а друге "тумачене". Ни стране државе нису биле по страни. Шире се предрасуде. Цитира се Крис Бенет који је својевремено вехементно наводио да "аутономисти који се опиру централизацији имају корене у 'староседеоцима', а они који су подржавали Милошевићеву политику окупљања Срба у једној централизованој држави, били су углавном дошљаци после 1945. године.

Сабрина Рамет ће овоме додати да је српска националистичка политика на таласу демонстрација из 1988. довела већ 1990. до снажних антимађарских осећаја међу "централистички оријентисаним" Србима.

Ламентрајући о "природним" границама Србије (то су оне из 1878. - оп. а.) овоме се на свој начин придружио и Холм Зундхаусен у "Историји Србије". Таквом виђењу стиже подршка од једног броја стручњака са домаће сцене. Тај приступ подразумева да није постојала жеља Срба за уједињењем са матицом, да је "национализам" пројектован у Београду као једна, чак и за оно време ретроградна визија.

Такође, такав приступ потире жеље оних других да са Србијом праве ширу јужнословенску или српску државу. Транспонирати данашња мерила у оно време није научно легитимно јер је прошло имало своја мерила и мора се упоређивати са стандардима оног времена. Кад је реч о људским правима, и она спадају у сегмент прошлости.

Управо њихово драстрично, базично кршење на тлу Отоманског царства може да објасни начин на који су дочекани ослободиоци 1912. године. Овај смер интерпретације српске прошлости превиђа и сав онај сет економских мотива оног времена да се држава прошири, да добије излаз на море и избегне замке блокаде. Економски развој и снажење били су виђени као императиви. Ту потребу Србије су признавале оновремене велике силе, па и оне ненаклоњене.

Латинка Перовић, Мирко Чанадановић и Бора Павловић

ЗАБРИНУТОСТ за опстанак Југославије (а данас Србије) третирала се као сумњиво дело, ако је долазила из Србије или од Срба могла се етикетирати као српски национализам (шовинизам, великосрпске претензије), а ако је долазила од других националности, али и Срба, етикетирана је као унитаризам.

Када је после октобра 1972. године започело чишћење "либерала", најревносније су биле аутономашке снаге у Војводини осећајући да имају подршку у другим републикама, али и самом врху. До пада "либерала" владали су складни односи унутар Србије.

Покрајинско руководство је имало блиске погледе и добровољно сарађивало на крупним питањима политике, економоје и положаја покрајине. На седницама ЦК Србије, у свим републичким форумима, поготово у врховима Федерације, нису се могли замислити до 1972. антагонизми какви су наступили тада, а посебно након Устава из 1974. године.

У чисткама су брутално одстрањени Ђурица Јојкић, Илија Рајачић, Милош Радојчин, Пал Шоти (једини тада - живи народни херој мађарске националности), Мећаш Келеман, Геза Тиквицки, Степан Марушић, Владимир Максимовић, председник омладине Југославије, а на врху листе је био Мирко Чанадановић, председник ПК Војводине.

Пажљивом посматрачу не може да промакне коинциденција да је убрзавање процедуре усвајања "малог устава" 2009. године било паралено са преговорима Владе Србије и Међународног монетарног фронта о новом аранжману. Најновија иницијатива за наредни попис је увођење на мала врата промоцију "нове државности" и остварење циља да се, поред заставе Србије у Бриселу, залепрша новокомпонована застава Војводине.

Препоручујемо

Друштво

0 4

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УДБА ХАПСИ ЉУБИТЕЉЕ ЏЕЗА: Амерички филмови, џез музика и стрипови на удару новог режима

27. 08. 2021. у 17:14

Друштво

0 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВРЕМЕ КАДА ЈЕ ЗИМА ТРАЈАЛА 12 МЕСЕЦИ: Хронологија забрана и прогона у Србији од 1972. до 1991. године

26. 08. 2021. у 17:14

Друштво

1 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УРЕДНИЦИ ОДРАЂУЈУ ПОСАО ЗА ПАРТИЈУ: Највећи број забрана уметничких дела у СФРЈ је био у време културног процвата

25. 08. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КЛАЦКАЛИЦА ИЗМЕЂУ СЛОБОДЕ И РЕПРЕСИЈЕ: Партијска држава није успевала да забранама заустави нагон за слободом

24. 08. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације