ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БРОЗОВО АНЕСТЕЗИРАЊЕ ПАРТИЈЕ: Изводи из стенограмских бележака са Четврте седнице ЦК СК Југославије

На Брионској седници за реч се јавио 21 члан Централног комитета. Све је личило на партију покера, где тројица играча у договору за сто доводе четвртог и постављају га да седи испред огледала, изваде припремљене, обележене карте. Остало је само да се види колико ће прочитана жртва, без штихова и џокера, успети да издржи.

Кардељ , Тито и Ранковић

Тито се појавио као филмски глумац - у белом оделу и белим ципелама. Све време трајања Пленума,упадљиво је носио тамне наочаре. После његове уводне речи и извештаја Крсте Црвенковског, за говорницу је изашао Александар Ранковић.

Потом Кардељ даје реч генералу Вељку Ковачевићу. То је већ био део договореног сценарија. Генерал је избацио карту после које је Партија кренула у сасвим другом правцу. Он је у дугом говору споменуо да су справе за прислушкивање ушле и у домове највиших функционера, а поентирао је реченицом: "Ево их и у Титовом дому.

И њега треба прислушкивати и ваља проверавати." Ковачевић се обратио и самом Титу: "Друже Тито, нема разлога да се не верује да постоји и ваш досије, када су могле бити и прислушне справе. Зашто су вас онда прислушкивали?"

Тито му је добацио: "Злу не требало."

Ковачевићев иступ оголио је праве намере скупа на Брионима, а интониран је као говор представника Армије, а имао је циљ да потпуно осами и сломи сваку одбрану.

Светислав Ћећа Стефановић покушао је да се брани од напада. Председавајући, који су се мењали поред, Кардељ, Стамболић, Црвенковски, Влаховић, нису му давали реч. Пуштали су да талас напада чланова ЦК који су већ одраније били укључени у обрачун и који су потврђивали оптужбе на рачун Ранковића и Стефановића. Рачунали су да ће опште расположење утицати да отупи оштрица његове одбране. Прозван је тек после паузе за ручак.

Шта се све збивало тог поподнева у хотелу "Нептун", када је Стефановић узео реч, преносимо, уз нужна скраћења, из стенографских бележака.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: [...] Ја сам, другови, мислио да сам добро радио. У томе ја нећу да кажем да није било грешака, да није било пропуста, да није било недостатака, да није могло боље да се ради. Ја у то не улазим. Другови, ја само подсећам да је приликом петогодишњице прослављања државне безбедности, поводом прослављања десетогодишњице унутрашње безбедности, петнаестогодишњице, двадесетогодишњице пре две године изречено доста похвала. Оно што је нама нарочито дало храбрости, што нас је нарочито подизало то је признање друга Тита. А признање друга Тита није само једном дошло. Да сад не цитирам шта је све друг Тито говорио. На крају крајева на челу тих служби, овде у центру, у федерацији, у Београду смо сада и овде у центру одговорности, да не кажем паљбе, ја и друг Ранковић. Али, молим, та служба је била служба федерације и била је повезана и по републикама. На челу тих служби по републикама стајали су врло одговорни људи који су данас живи. На крају крајева и они знају како се све то радило. [...]

Ја не могу да прихватим, другови, ма колико се то мени стављало у грех, тврдњу, без обзира што то долази и од стране Комисије, да се државна безбедност почела одрођавати од друштва, да се наметнула над друштвом и да су појединци хтели да службу државне безбедности претворе у некакав заверенички апарат, инструмент за не знам какве циљеве. Ја то прихватити не могу. Ако се то на овом Пленуму буде тврдило, ја мислим, другови, да смо онда далеко догурали, ми онда негирамо један део наше историје. Ми онда, другови, заиста отварамо крупне проблеме. [...]

Светозар Вукмановић Темпо

Другови, слажем се да проблем државне безбедности, и не само државне безбедности него и унутрашњих послова изискују једно темељито преиспитивање, дубљу анализу метода рада и прилагођавања нашем систему. Слажем се да је то једна значајна ствар. Али, за мене у читавој овој ствари је доминантно и најважније прислушкивање. Ту ми треба да идемо до краја. Ја мислим да је то најтеже, најфрапантније, што човек не може да замисли. Не само да је нас који смо радили на томе, који смо имали неке везе са тим, који смо обављали те послове све то запрепастило и фрапирало, то може да фрапира све наше радне људе и грађане, кад се ради о прислушкивању наших руководећих људи у првом реду мислим на друга Тита, Кардеља и још осталих код којих су пронађени микрофони.

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: И од 1950. године мене. Ко је издао директиву?

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Темпо, што се тиче тебе ја нити знам да те прислушкују, нити сам ја дао директиву. Ја ти дајем часну људску реч.

ЈЕДАН ГЛАС: Признају људи који су испитивани.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Па, добро, треба да видимо те људе. Немојмо, другови, пренагљивати. Ово што се спомиње у метеријалу прислушкивање Ђиласа, Темпа и Дедијера. За Ђиласа и Дедијера то се зна.

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: То је 1950. година.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Од 1950. Нема говора.

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: Први сам на списку од 1950. године.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Ћећу треба одмах ухапсити

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Ја сам за то да истерамо ствари на чистину.

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: И то у ситуацији кад ми је Централни комитет поверио задатак да организујем партизанске одреде по целој територији Југославије за борбу против Коминформа ако будемо нападнути, а ви ме прислушкујете. Извини, друже!

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВТЋ: Ја не знам, Темпо, одакле теби те информације.

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: Ево, пише у документацији.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Колико ја знам, мислим да ти ниси прислушкиван. Са мојим знањем ти прислушкиван ниси. Служба није имала никаквог интереса да тебе прислушкује.

Другови, што се тиче прислушкивања ја могу да кажем следеће: државна безбедност од самог почетка, то сам рекао и на Комисији, кад је почела да примењује та средства прислушкивања, првенствено смо се руководили прислушкивањем непријатељских и социјализму туђих елемената ради сазнавања њихове активности. На то смо ми оријентисани и то смо углавном и радили, разуме се, искључујући страна представништва. То је била оријентација, то је била директива и од Ранковића и то је и у интерном упутству.

Светислав Стефановић Ћећа

Ово што се наводи да си ти, Темпо, прислушкиван, ја ти кажем да ниси. Сервис државне безбедности за озвучавање је имао двојаку улогу. Ми смо више пута били замољени од појединих организација, од појединих људи да се озвуче просторије. И ми смо радили као сервис. Озвучавање у смислу снимања разговора је једна радња и ту се државној безбедности не може ништа пребацити. Друга је ствар озвучавање у циљу прислушкивања - прислушкивања одређеног лица а да оно не зна. Такво озвучавање у циљу прислушкивања, нисмо радили, другови, код руководећих људи. Ја то категорички тврдим да нисмо. Према томе, микрофони који су пронађени код друга Тита и осталих другова, ако ти микрофони нису инсталирани у циљу снимања разговора на њихов захтев, од стране УДБ-е нису инсталирани у циљу прислушкивања. Ја то могу категорички да тврдим. Државна безбедност као организација није имала интереса; какав би интерес имала да прислушкује.

ЈЕДАН ГЛАС: То је сада тема.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: То је тема и ја мислим да није тешко истерати ствар на чистину.

ЈЕДАН ГЛАС: А шта ће онај микрофон у спаваћој соби?

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: То треба да истерамо.

ЈЕДАН ГЛАС: Ти мораш да знаш али заобилазиш.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Немојмо оптуживања. Пре свега, ја не знам нити заобилазим. Што знам, ја говорим. Пре свега то није дело државне безбедности.

ЈЕДАН ГЛАС: Како кад си ти руководио?

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Молим, таква врста прислушкивања није дело државне безбедности.

ЈЕДАН ГЛАС: Чије је дело?

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: То или је дело непријатеља или неких посебних планова. Пре свега, ја нисам непријатељ ове земље, ја нисам овде ничији шпијун и не дозвољавам да се овде на Пленуму мени врше такве упадице, и да ми се такве ствари импутирају. Ја сам честит и поштен грађанин.

Ранковић, Тито и Кардељ

ЈЕДАН ГЛАС: Треба га ухапсити.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Немојте, молим вас, на овом Пленуму на тај начин да ми се прети. Ја вам говорим отворено шта знам и шта је истина. Ако је техничка комисија проналазила микрофоне, која је та комисија, где је баш тежиште проблема, зашто је та комисија анонимна, који су чланови те комисије?

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Прислушкивање се свело на једног човека

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Ја сам ту комисију формирао да испита код мене, јер сам пар година био сигуран да ме прислушкују. То је техничка комисија састављена од људи из неколико република који се баве тим послом, наиме за друге, разуме се против класног непријатеља. Комисија је састављена од људи у које ја имам поверења, јер ја код вас комисију нисам могао формирати.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Па, нашао би се неки човек да присуствује.

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Нашли су се микрофони и телефони.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Друже Тито, ја вас уверавам да ми вас нисмо прислушкивали. Нити је за то имала потребе Удба, нити је било ко то желео. Ако се непријатељ појединац увукао у УДБ-у, па је прислушкивао за нечији рачун, ја могу да допустим ту теоретску могућност, али то можемо да истерамо на чистину. Пре свега, озвучавање не може да ради један човек. Како може да се уђе у просторију која се озвучава, а која се добро обезбеђује.

ЈЕДАН ГЛАС: Онај ко обезбеђује може да уђе.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Добро, да видимо ко је тај, па да видимо где те жице од микрофона иду.

"Хотел Нептун" неми сведок брионског пленума

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: Само не могу да верујем да је неко озвучавао моју просторију без вашег знања.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: На коју просторију, Темпо, мислиш?

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: На моју просторију, мој телефон је озвучен 1950. године и без вашег знања то сигурно не може. Неће нико од чиновника.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Не знам, Темпо, кад кажем да не знам, мораш ми веровати.

СВЕТОЗАР ВУКМАНОВИЋ: Ја сам један од многих других.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Ниси ти један од многих других. Тих многих других нема. Озвучавање наших грађана од стране савезне Удбе, што се мени приписује у грех, свело се на три човека. Свело се на Мухамеда Хоџу, где сам ја имао неког директног учешћа, где сам на захтев другова казао да се привремено озвучи да би се неке ствари провериле. И ништа више. А које су политичке личности озвучаване у Београду?

ЈЕДАН ГЛАС: Милка Куфрин.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Милку Куфрин нисам ја озвучавао, извините, молим вас. Ја с тим немам никакве везе. Немам никакве везе ни са Милком Куфрин, немам никакве везе ни са Станком Веселинов. Апсолутно немам никакве везе, и те ствари се морају истерати на чистину, и нека одговара сваки за оно за шта је крив.

Александар Ранковић и Светислав Стефановић Ћећа

Што се тиче мене, ја сам увек био за то да се са озвучавањима иде врло опрезно, да идемо само на непријатељску активност. Ово испада да смо ми примењивали руски метод (у сали смех). Ја не знам, другови, зашто се ви смејете. Ја вам не говорим смешне ствари. Ја вам говорим истините ствари и ви морате да верујете у то како је било. На крају крајева, то је радила читава једна служба. У тој служби има стотина људи. Саслушајте људе, то су живи људи. То су све добри комунисти, савесни људи. Ја мислим да они знају место и улогу својих послова. Овде се не ради ни о каквој завери, ни о каквој узурпацији, овде се не ради ни о каквим закулисаним и шта ја знам другим циљевима који су имали средство прислушкивања. То су импутације, то су инсинуације, и ја такве ствари не могу да примим. И ко тако мисли он ће се пре или касније уверити да то није тако, ако је стало да се објективна истина истера на чистину, њу није тешко истерати на чистину.

Мени најтеже пада то што је друг Тито у питању и што је друг Тито изгубио поверење и веру у људе државне безбедности.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Непроспаване ноћи чувајући Тита

КРСТО ПОПИВОДА: У вас, ви одговорност сносите за Партију и то говорите, а не ове ствари.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Добро, Крсто, што се узбуђујеш. Ја кажем тешко ми пада што је Тито изгубио веру у мене, што Тито не верује мени. Ако је ико од 1944. године имао непроспаваних ноћи у вези са безбедношћу Тита, узимам ту слободу да кажем да сам то ја имао. Колико сам ја састанака одржао? Ја сам спавао на телефонима, колико мирног сна нисам имао кад је Тито ишао на путовања, нарочито по иностранству. То знају другови са којима сам то радио са каквом смо прецизношћу улазили у читаву ту ствар. Зато то мени још теже пада. За мене друг Тито није само председник Републике, секретар Партије. Тито је за мене један појам и сад треба Ћећи Стефановићу да падне на памет да прислушкује Тита. Зашто да прислушкујем Тита, из којих разлога? Немам ја никаквих амбиција. Ја сам радио посао који ми се увек додељивао. На крају крајева, ја сам неколико пута поставио питање да идем из унутрашњих послова пре него што сам сада отишао. А ја већ три године и не радим у унутрашњим пословима. Ви морате да ми верујете. Ја вас молим да ми верујете да је то тако, и да то никако друкчије није. Ја не знам шта друго да кажем. Ја вам говорим да је ово истина, ово је искрено што ја говорим.

Ранковић, Цана Бабовић и Јован Веселинов

Ја имам низ примедаба на неке категоричке и не до краја истините тврдње Комисије. Уместо да је Комисија, као Комисија Извршног комитета ишла хладно и смирено да региструје ствари онако како су биле, она се ту односила мало и субјективистички. Испада малтене да сам ја кривац за све, пошто сам ја непосредни руководилац државне безбедности, да је државна безбедност крива за многе ствари, за наш унутрашњи развитак.

Испашћу кривац за не знам шта у овој земљи што не ваља. Па не иде тако.

[...] Пре свега одбијам, другови, после свега овог што сам рекао, да је злоупотребе у вршењу службене дужности државне безбедности било. То могу да буду само пропусти, могу да буду грешке овакве или онакве. Али никакве злоупотребе органа у политичке циљеве није било. Никаквих ја политичких циљева, другови, нисам ту имао. Могао сам да направим највећу глупост и највећу грешку, али без икаквих задњих намера и без икаквог политичког циља, да ми се импутира, као да неко стоји иза мене, као да ја радим за нечији рачун. Извините, другови, то не. Ја ако треба за грешке, за пропусте ма какве врсте и да сносим највећу одговорност ма какву, и кривичну - у реду, али не из непоштених разлога. Нисам ја никаквих непоштених побуда имао. Ја вас, друже Тито, у то уверавам.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

"Завера" зачињена скандалом у Москви

КРСТЕ ЦРВЕНКОВСКИ: Молим те да ли би био тако добар да објасниш шта се то десило у Москви у Амбасади кад си ти предводио делегацију државне безбедности. Један члан твоје делегације је у присуству совјетских органа безбедности говорио неке ствари о највишем руководству Савеза комуниста и државе. Да ли би сад био искрен да то испричаш Централном комитету и шта си предузео у вези с тим?

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Шта је са тим човеком? Ваша комисија га употребљава за истраживање ствари против мене, ето шта је са тим човеком.

КРСТЕ ЦРВЕНКОВСКИ: Морам да вам кажем, другови, да је то велика неистина. Ми тог човека на саслушање уопште нисмо ни звали.

Тито са Резом Пахлавијем уочи почетка брионског пленума

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Ја знам да га шаље савезни секретар да испитује неке ствари. Ја ћу да одговорим. Кад сам дошао кога сам о том случају обавестио? Ради се о Слободану Шакоти. Ја сам обавестио његовог секретара Војкана Лукића. После тога обавестио сам у ЦК друга Ранковића. Друг Ранковић је рекао да обавестим Вељу Стојнића. Ја сам укратко обавестио Вељу Стојнића шта се десило. А ево шта се десило. Ту је присутан и Цвијетин Мијатовић, он зна врло добро шта се десило. Шакота се напио и како је дошло до неког инцидента између њега и неких портира у хотелу ја не знам, углавном он се разгоропадио и почео Русима да псује мајку и каже да ће да иде у Југославију, да нема боље земље од Југославије и слободе у Југославији. Онда сам га ја умиривао. На то је као луд почео да воли Тита, да воли Марка. Почео је да виче без везе - воли Тита, воли Марка, воли Тита, воли Марка. Волим и ја и Тита и Марка - умирујем га - волимо ми и Кардеља и Перу... Ја сам га смиривао. На крају крајева, нисам био само ја ту присутан... Ја сам сутрадан обавестио амбасадора.

Не знам да ли ће друг Пера да се сети тога, ја сам другу Пери једном приликом рекао кад је било нешто око Шакоте да се унапреди за подсекретара. Ја сам рекао - немој Перо, оставимо га, он мени није сасвим у реду.

ПЕТАР СТАМБОЛИЋ: Прво, мени је Цвијетин Мијатовић испричао то кад је дошао као о једној скандалозној ствари и о томе да је он теби рекао да обавестиш другове, да си ти рекао да нећеш да обавестиш, него нека обавести он. Цвијетин Мијатовић кад је допутовао из Москве ујутру му је Шакота дошао у стан да га моли да о томе никоме не говори. Ја о томе с тобом нисам говорио, него кад смо расправљали ко да буде подсекретар тада си ти рекао, и то је тачно - он је говорио нешто против неких другова. Међутим, мени је Цвијетин Мијатовић рекао да је он говорио против Кардеља, тада у Москви у тој прилици да је говорио за Ранковића, а против Кардеља и то је било на линији те хајке уопште која се водила.

КРСТЕ ЦРВЕНКОВСКИ: Ја те молим да овом приликом будеш искрен пред Централним комитетом и да кажеш да је Шакота говорио да се зна ко може бити наследник друга Тита.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Он је са Мајом (Мијатовићем) неке ствари разговарао, он је и мени причао, те ће боље да каже то. Али његова поента је била - волим Тита, волим Марка... Он је био у једном делиријуму, био је у једном страшном стању. Ето, то је то.

ЦВИЈЕТИН МИЈАТОВИЋ: Ствар је била мало друкчија, не мало него темељито у основи друкчија и интересантно је да Ћећа не говори о првом случају који је карактеристичан. Увече, пре тога на пар дана у мојој резиденцији у Амбасади, како је то ред по протоколу, где сам ја организовао један пријем, вечеру за обадве делегације - тој совјетској која је била домаћин и југословенској коју је водио Ћећа. За време те вечере Шакота је пришао мени, почео да ме грли и да љуби и да каже - ти треба да се вратиш у Босну, Ђуро Пуцар је преживео, треба да иде, ти и Авдо Хумо итд. Ја сам га зграбио за кошуљу, а ту је био и Ћећа, ту је било метар разлике. То је била мала просторија. Он је викао наглас, сви су Руси слушали и то је он говорио намерно. Ја сам га ухватио за кошуљу и носио сам га да га полијем водом. Он се отргне, мене гурне и почиње читав говор на сав глас, па каже: Хоћу ја још нешто да кажем. Друг Тито је већ у годинама. Време је да се постави питање ко ће га наследити. А у овој земљи зна се ко ће га наследити. Нису то којекакви професори као Кардељ. Он није за државника, он је за професора. Њега треба да наследи Ранковић. Уосталом, треба да га наследи Србин, а зна се ко је Србин број један. И наравно кад је он то говорио то је било све у једном гушању. Ја га вучем да га од свега тога одстраним. То је трајало подуже.

То је био скандал, који су гледали и Ћећо и сви. И непосредно после тога, ја излазим напоље са Ћећом, издвојим га и кажем: Чујеш ли ти ово? Каже: Нисам, нешто је говорио, видео сам, али не знам о чему је говорио. Како не знаш, човече, ту си присутан.

Цвијетин Мијатовић и Петар Стамболић

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Заиста нисам чуо шта је говорио. Нека гужва је била...

ЦВИЈЕТИН МИЈАТОВИЋ: Онда сам сам казао: прво, сматрам да овога човека треба сместа вратити натраг, друго, да треба одмах кад се вратиш да обавестиш другове о томе шта се десило и да се предузму мере. Ћећа је казао да није чуо, заступао је да не треба да се врати, јер ће то бити већи скандал, да се то стиша... Он није враћен.

Ова друга ствар која се десила у Лењинграду када сам је у контексту после гледао, имала је задатак да од овога нешто поправи, коригира, јер је он и онда викао. Ја нисам био присутан на тој вечери, али тумачим да је кобајаги опет био пијан итд. и да ствар поправи говорио је да је Тито - Ранковић напоредо... После тога поново сам поставио питање да се он врати. Ишли смо њему и тражили од њега да иде Русима да се извињава због овог скандала што је псовао за вечером итд. Он то није хтео. Морао сам ја да идем, не знам, Ћећо је рекао да ће се и он извињавати...

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: И ја сам ...

ЦВИЈЕТИН МИЈАТОВИЋ: ...Не сећам се, ја сам се извињавао и он је враћен. Ћећо је одбио да то пренесе. Рекао ми је: Пошто си ти чуо, ти то пренеси другу Марку.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Ја сам то и пренео, али сам рекао боље да ти пренесеш то.

Тито и Крсте Црвенковски / Фото Музеј Југославије, Стеван Крагујевић

ЦВИЈЕТИН МИЈАТОВИЋ: Молим, ти си рекао да нећеш. Кад сам се вратио у Београд, у мом стану прво јутро рано звони, ја излазим у пиџами, Шакота на вратима сав скрушен и моли мене да ја његов случај не постављам. Ја сам онда њему лепо казао: Ти то не можеш од мене тражити, то је скандалозна ствар, она има своју тежину. Ја идем и казаћу то другу Марку. Рекао сам и Пери Стамболићу. Јесам ли ја требао коме другом тада рећи, дошао сам на реферисање, и сматрао да је то довољно...

Ја сам отишао исти дан другу Марку и све то изнео... Ја сам квалификовао дело да је то један скандал, и да постоји велика одговомост. Друг Марко је рекао: Јесте, видећемо, заиста је тако - и на томе се свршило. Ја сам се после вратио. После тога зачудио сам се и рекао сам Пери Стамболићу: Овај човек је то и то урадио, и ја не видим да ли је кажњен. Он седи тамо где седи. За мене је било нормално да, пре свега, одлети из те службе, и све друге мере. Тако је та ствар текла укратко.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Маршалове директне оптужбе

КРСТЕ ЦРВЕНКОВСКИ: Питање - сада се јављају органи после шест до седам година да скидају микрофоне. Е, то.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Молим лепо, то. Е, другови, молим, зашто се то импутира мени сада? Хајдете, другови, истерајте ту ствар на чистину. Немам никакве везе с тим, веровали ми или не веровали. Никакве везе с тим што су се баш сада пред седницу Извршног комитета јавили ти органи. Ма, никакве везе немам. Ту је Николић у питању, ту је Пауновић, ту је неки Хајдуковић у питању, па питајте њих ко је њих слао тамо да одзвуче. Питајте њих, ако спомену моје име, ви ми одмах главу сасеците, људи. Па никакве везе с њима немам. Па немојте тако, да све подозриве околности приписујете мени, да стојим ја иза тога. [...]

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Друже Ћећо, овде се ради о томе - питање регистрације разговора је једна ствар и то могу ја тражити или један од оних који разговарају. И ми сада већ имамо другачији метод. А друга је ствар уграђивање микрофона. У Белом двору тамо где сам ја прије увек примао је било озвучено и једног дана мени мој секретар Бранко Вучинић донесе врпцу. Каже: пошто Ви немате ту никога да вам записује, ипак је добро да се то има јер разговарате са дипломатима. Ја сам понекад и без стенографа био. Каже: Па ево ми смо то направили Вама да можемо регистровати такве разговоре. Рекох: - Ја нисам знао за то. Но, добро нека то остане. Ја имам око педесет врпци тих разговора сада већ горе у каси. Он је мени увек доносио врпцу. Да ли је имао само једну врпцу, или је била дупла, то ја сада не знам.

Е, сад друга ствар. Зашто је требало онда озвучавати друге собе где уопште нема никога и нико не долази никада, немам никаквих разговора ни с ким. Зашто је тамо, не знам колико, десетак микрофона постављено? То је сада питање - уграђивање у разне собе. Зато ја кажем - једна је ствар регистрација разговора, то је нама потребно као архива, а друга је ствар уграђивање микрофона. Тај случај је исто и код мене. Ја сам једанпут рекао - пошто стално примам те дипломате код мене, а више пута не воли дипломата да је тамо неко присутан, па рекох хоћу ипак да то буде црно на белом, да се регистрира. И тада сам рекао да ставе горе микрофоне, а у другој соби се онда регистрирало. Али зашто је било онда после да су се ставили тамо мегафони који могу на два километра да раде, не мегафони него микрофони, и жица потпуно у другом правцу.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: То треба да испитамо.

Јосип Броз Тито

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Немој бркати сада регистрацију разговора ради архиве и питање микрофона уграђених у зидове, и то врло вешто. Или, рецимо, овде на Брионима, у Белви. Ту је баш из Београда дошла екипа, кад мене није било, и уграђивала. Три микрофона су уградили, друге нису успели, јер сам се ја изгледа вратио. Шта је требало овде те микрофоне постављати? Добро, сада нећу више о томе. [...] Говори ти о томе да ли ти осећаш политичку одговорност за ово, ако већ ниси директно сам издао по свим питањима наређење. А одговоран си ти заправо тамо за такве ствари. Одговоран си. Најмање може бити небудност, ако ништа друго. Али то је далеко преко те небудности, колико људи говоре тамо. Морамо веровати у то што сада говоре извршиоци тога.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: [...] Па знате шта значи то. Немојте људи. То значи или сам непријатељ, или сам у нечијој служби, источној или западној, свеједно, или сам у некој непријатељској групи. Ја вам кажем да нисам ништа од тога. Ја сам обичан, најобичнији члан Партије и грађанин ове земље и волим ову земљу, и волим све и радио сам колико је било могуће. Мислио сам да сам радио најбоље и најсавесније. До овог признајем све, признајем да је било пропуста, да је било грешака. Не бежим од одговорности, молим не бежим од одговорности, али да се заиста ту не претерује. Ја бих молио ипак да се на овај начин како је предложено истерају те ствари на чистину. Ја верујем да, ако сам ја заслужио да останем члан Савеза комуниста, ваша је ствар како ћете.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Прислушкивање Хрушчова и Булгањина

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: [...] Ја сам у оном свом писменом извештају Комисији предложио, јер нисам знао о постојању Комисије - да се формира једна техничка група или комисија састављена од људи из Армије, из УДБ-е, може да буде савезна може да буде републичка, и ван тих установа, да то буду поверљиви и стручни људи.

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Ти људи које сам ја узео у комисију су потпуно поверљиви и није потребно

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Нисам знао, друже председниче.

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Ја знам...

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Нисам знао да постоји та комисија.

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: ... Ја знам. То су потпуно поверљиви људи из УДБ-и. Има из Македоније, има из Србије, има тамо њихов извештај.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Друже председниче, око озвучавања ја бих волео да се састанем са тим, ево, нека ме саслуша та техничка комисија. Они су стручњаци, они су техничари...

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: И из војске има, а на челу те Комисије је генерал Мишковић који води контраобавештајну службу. Ето, то ти је комисија.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Знам, друже председниче, али да видимо можемо ли ми те ствари да истерамо на чистину. Ако већ имамо микрофоне, ако имамо микрофоне на зиду, у слушалици, ми можемо, корак по корак, да истерамо ствари на чистину и да тачно сазнамо ко их је поставио и зашто их је поставио и коме су ти микрофони служили. Па није то никаква мистерија.

Ранковић, Броз и Хрушчов / Фото Фонд Музеја Југославије

ЈЕДАН ГЛАС: То је задатак Комисије, они то раде. Они нису завршили рад.

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Нису још завршили, они још раде, и није искључено, даље се мора испитати, да нема ипак неке везе и са спољним непријатељем. Јер, у оваквој ситуацији каква је код нас била сада у УДБ-и најлакше се непријатељ инфилтрира извана. Најлакше може искористити ту ситуацију.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Мени је глупо да се ја правдам пред Централним комитетом, пред Титом, да то није рађено са мојим знањем. Уопште појма о томе нисам имао. Како мени може пасти на памет да ја прислушкујем Тита или не знам кога од руководећих људи у Југославији. Шта мени то треба, другови?

ЂУРО ПУЦАР: Ко је имао задатак да врши обезбеђење у Ужичкој 15?

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Имала је задатак и државна безбедност, имала је задатак и Армија да обезбеђује Тита, сви смо ми имали задатак да вршимо обезбеђује.

ЂУРО ПУЦАР: Како се могао увући неко да озвучује тамо?

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Па како, ево... Од тога треба почети, како су могли да уђу. Тачно се зна како се обезбеђује.

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Да ја објасним. У Ужичкој 15, нико није могао други улазити без дозволе осим државне безбедности. Она је имала неограничену могућност ући унутра кад сам ја тамо и кад нисам тамо. Кад нас није било ту се шетало унутра. Они су долазили. Они су мени прекопали читаву ону зграду.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Друже Тито, да видимо ко је долазио?

ЈОСИП БРОЗ ТИТО: Државна безбедност.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ: Да видимо ко их је пустио. Али вашу Ужичку 15. обезбеђује одељење безбедности Луке Божовића, односно Валтера. То су његови људи, обезбеђују улаз. Имају специјалне пропуснице. Има специјалан режим за улазак у кућу, од тога треба поћи... Зна се тачно режим уласка код друга председника у кућу и ко може да уђе. Има пропусница, има значи контрола. Зна се по чијем налогу може да се уђе у кућу. На крају обезбеђење куће врши одељење безбедности. Раније на челу одељења је био генерал Лука Божовић, а сада пуковник Валтер. Они имају целокупно обезбеђење Ужичке 15.

Овде је било много говора у материјалима о Ужичкој 16. Дужан сам да кажем, другови, о Ужичкој 16. Мислим, озвучавање у Ужичкој 16 је пало у плану озвучавања свих оних кућа приликом доласка руске делегације, Булгањин - Хрушчов. Покушано је да се озвучи, Стари двор није озвучен, колико је мени познато, него је озвучена она кућа од сламе. Тамо се диктирао извештај. То, у вези са руском делегацијом.

Исто тако, озвучена је Ужичка 16 јер је био смештен један део руске делегације. Другови, то је рађено са мојим знањем. Молим, то сам радио из најбољих намера, из најбољих побуда. У вези са руском делегацијом био је озвучен и Гардијски дом у Топчидеру. Ту сам правио материјале које смо добијали из те прислушне службе, што је познато друговима које је то могло да интересује. Онда смо слали те материјале, молим, ако је то била грешка онда је грешка. Ја сам то озвучавање вршио у најбољој намери.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЧЕТАК ПАРТИЈСКОГ ЛОВА НА ВЕШТИЦЕ: Отварање политичке афере о прислушкивању највиших функционера СФРЈ

04. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 5

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЦЕНАРИО ЗА СМЕНУ СРПСКИХ ФУНКЦИОНЕРА: Записник разговора председника Републике и чланова Извршног комитета ЦК СКЈ

03. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 9

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЧЕТАК ОБРАЧУНА СА ИДЕЈОМ ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Позадина Брионског пленума и стварни разлози за уклањање Ранковића

02. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ БЕШЧАШЋА: Стаљинистичка трагикомедија - Брионски пленум у светлу архивских докумената

01. 02. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације