ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЖИВОТ САТКАН ОД ТАЈНИ: Благоје Нешковић, од професионалног револуционара до научника светског гласа

КОЛИКО знамо о људима који испуњавају историју, творе историјске процесе, учествују у историјским догађајима, следе идеје времена, утичу на токове историје, одређују животе појединаца и колектива? То се питање неминовно поставља када размишљамо о Благоју Нешковићу.

Благоје Нешковић за говорницом у Народној скупштини ФНР Југославије 29. новембра 1945. године

Благоје Нешковић је живот "саткан од тајни" започео фебруара 1907. године у Крагујевцу, а окончао га 1984. у Београду. Политичким идејама и начелима која је пригрлио у младости остао је веран до краја живота. Његово име се сплело око важних догађаја српске и југословенске историје 20. века - припадност напредном студентском покрету, учешће у Шпанском грађанском рату, припрема, доношење одлуке и организовање устанка у Србији, "рашчишћавање" стања у КП Хрватске, руковођење илегалном партијском организацијом и партизанским одредима у Србији током ратних година, ангажовање у послератној обнови и изградњи земље...

Историја КПЈ и институција револуционарне власти такође су нераздвојно повезани са његовим именом - у ратним годинама секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију, секретар ЈНОФ-а Србије, члан АВНОЈ-а и АСНОС-а, први секретар КП Србије (1945-1948), председник Владе Србије (1945-1948), потпредседник Владе ФНРЈ (1948-1952), председник Комисије државне контроле ФНРЈ (1948-1951), члан ЦК КПЈ и Политбироа ЦК КПЈ (1948-1952)... Мноштво пријатеља, сабораца, сарадника, руководилаца,људи од речи и пера слушало је његову реч и савете, испуњавало наређења и директиве које је издавао, учествовало са њим у илегалном животу и оружаној борби, радило у партијском апарату и државним институцијама којима је он руководио. Упркос свему томе, Благоје Нешковић је у историји остао "невидљив", сведен на неколико реченица уопштеног садржаја, превасходно повезан са нејасним званичним ставом КПЈ о његовој "политичкој смени", "грешкама у руковођењу", "привржености идејама стаљинизма" и "политици Информационог бироа".

БЛАГОЈУ НЕШКОВИЋУ није додељено оно место у колективном сећању савременика које му с правом припада. Деценијама није спомињан у енциклопедијама, лексиконима, хронологијама, уџбеницима историје. Његово име је само узгредно помињано у историографској литератури намењеној уском кругу стручњака посвећених темама Другог светског рата и послератног социјалистичког развоја Србије и Југославије. Услед сложених сплетова односа и околности у којима је арбитрирала политика, нашао се на маргини историографске слике времена у коме није био статиста већ један од кључних актера. Централни комитет СКЈ није био спреман да га рехабилитује, а историографија, која се деценијама развијала унутар владајућег идеолошког концепта, да коригује званичне ставове партије на власти. У таквим околностима историјски учинак "одбаченог" и "обележеног" појединца није ни могао привући пажњу историчара који су изгубили своју "стваралачку аутономију".

Др Благоје Нешковић, први слева, на одслужењу војног рока у Бохињској Бистрици 1934. године

СТРАХ ОД ИСТОРИЈСКЕ истине један је од разлога гушења критичке мисли. Кампању против Нешковића деценијама су водили његови некадашњи партијски другови, у рату блиски сарадници на илегалним партијским пословима и војним питањима - Светозар Вукмановић Темпо, Мома Марковић, Цана Бабовић, Милош Минић... Део њих огласио се и сопственим мемоарима у којима је понудио своје виђење прошлих догађаја. Средишње место тих исказа, када је у питању Благоје Нешковић, било је његово руковођење партијском организацијом у Србији. Сећања су у себи садржала све оне вредносне судове на којима су почивале и одлуке партијских комисија и тела из јесени 1952, чијим је спровођењем Нешковић удаљен из политичког живота и искључен из СКЈ. Покушаји да се сећања провере на основу архивске грађе наилазила су на тешкоће превасходно садржане у чињеници да је партијски досије Благоја Нешковића "очишћен", а део релевантних историјских извора трајно "изгубљен" и "уништен".

Благоју Нешковићу нису праштани ни успеси ни пропусти. Његова партијска и политичка изолација је започела 1949. питањем Едварда Кардеља упућеном Петру Стамболићу "да ли запажа неке промене код Благоја Нешковића у односу на Информбиро". Садржај питања, тренутак у коме је формулисано и саговорник коме је упућено гарантовали су да ће у временима испуњеним сумњом и страхом имати свој жељени епилог.

 

Досије: Извод из записника у ком Петар Стамболић оптужује Нешковића

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Политичку каријеру заменио научном

РЕАЛНО ПОСТОЈЕЋИ стаљинизам у владајућој КПЈ још једном је био у прилици да се искаже у пуној мери. О томе упечатљиво сведочи технологија рушења и накнадног оспоравања Благоја Нешковића. На миг Јосипа Броза Тита и највишег партијског руководства, уз поштовање форме да му поверење ускраћује сопствена партијска база и република из које долази, Петар Стамболић је последњих дана септембра 1952. отворио случај Благоја Нешковића. Мишљење партијског руководства Србије да је држање Благоја Нешковића "супротно линији Партије" и да није спојиво "са ставом и држањем ни члана Партије а камоли нашег партијског функционера", значило је не само скори пад већ и својеврсну партијску истрагу у којој је требало утврдити и расправити постојеће "политичке разлике". Утврђивање кривице појединца истовремено је значило оправданост политике партије. Оспоравањем дужине партијског стажа, "утврђивањем" пасивности у годинама диктатуре, сумњама у припадност КПЈ до 1937. Благоју Нешковићу је одузет легитимитет старог члана Партије. Накнадним изналажењем грешака у руковођењу и одступања од "линије КПЈ" одмерена је не само његова кривица, утврђена "неспособност" и "недисциплина" већ и оправдана исправност одлука и политике ЦК КПЈ и Јосипа Броза Тита. Утврђивањем тзв. прокоминформовског става Нешковић је сврставан међу "унутрашње непријатеље" Партије и државе, што је била оптужба после које престаје сваки дијалог са отпадником. Ипак, "признање кривице" од Нешковића није изнуђено. Он је, попут бројних других комуниста, био спреман да "самоуништавајући себе" прихвати кривицу која му се приписује, али је истовремено захтевао да му се пре тога укаже на политичке разлике које постоје између њега и Партије. И поред притисака којима је био изложен, Нешковић није пристао да сам себе сврста, како је говорио, "онамо куда нисам припадао, где не припадам, нити ћу икада припадати". Протестовао је против сваког упоређивања свог комунистичког лика "са оним непријатељским Партији". Никада се није сложио ни са негативном оценом свога рада у Београду, што је значило одбацивање оптужбе да је својом кривицом током ратних година био дуго времена одвојен од ЦК КПЈ.

Др Благоје Нешковић, седи трећи слева, са колегама у болници у Бору 1936.

НИЈЕ ТРЕБАЛО Благоја Нешковића само срушити са власти и удаљити из Партије већ и избрисати из историје. У том послу партија на власти није била сама. И сам Нешковић је на томе предано "радио" оклевајући да остави своја сећања. Као да се деценијама трудио да, после свега, остане невидљив, готово сведен на појаву која се исцрпљује са неколико речи уопштеног садржаја. Остајући у сенци Партије, чијим је циљевима у младости служио, сачувао је приватност, дисциплиновано ћутао и готово чекао да неправда коју му је Партија учинила буде партијском вољом исправљена. "Само један човек зна зашто су ме удаљили са власти", изрећи ће у разговору са Венцеславом Глишићем. "Ја чекам шта ће он да каже, јер сам са њим имао тај одлучујући разговор." Али и Ранковић, на кога је мислио, подједнако дисциплиновано је ћутао чекајући своју правду. На тај начин, некадашњи учесник у догађајима и њихов актер обезбедио је себи место на много нижим "спратовима историје" од оних који су му, с обзиром на историјску улогу, припадали. Настојање да остане запамћен само као статиста у великим догађајима историје учинило је да сивило масе која твори револуцију, ликове појединца учини нејасним, тешко препознатљивим, уклопљеним у целину која их "усисава у себе". Благоје Нешковић је припадао уском кругу професионалних револуционара који су чинили руководеће језгро КПЈ у Србији. Од његових партијских другова који су баштинили подједнако дуг партијски стаж, значајно револуционарно искуство, дуже или краће робијање у казаматима Краљевине Југославије, учешће у Шпанском грађанском рату, сужањство у логорима намењеним припадницима Интернационалних бригада, разликовало га је широко образовање и професија лекара. После политичког пада вратио се лекарском позиву и научном раду. Политичку каријеру заменио је научном, а остатак живота подредио новим хуманим циљевима. У томе су му помогли његова јака личност, велики радни потенцијали, дисциплина, систематичност, фанатичан рад.

Препоручујемо

Друштво

2 7

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ЧУВАО СВОЈУ ДРЖАВУ: Зашто је на Ранковићеву сахрану дошло сто хиљада грађана

18. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈУГОСЛАВИЈА ДРЖАВА ЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Реаговања у свету на политичка збивања у СФРЈ у лето 1966. године

17. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОТЕРАШЕ ЈОШ ЈЕДНОГ СРБИНА: Реаговања у Србији после Четврте седнице ЦК Савеза комуниста Југославије

16. 02. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАЦИОНАЛНОСТ КРИВЦА ВАЖНИЈА ОД КРИВИЦЕ: Одјеци Брионског пленума у Југославији и свету

15. 02. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације