ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЈЕЗИКОМ ПРОТИВ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ: Србија и сукоби лингвиста и књижевника у Југославији 1967.

У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ Југославији власт је установила начело равноправности језика и писама народа Југославије, али је у пракси било немогуће доследно спровести то начело. У свакодневном животу државна администрација је углавном обављана на српскохрватском (хрватскосрпском) језику и латиницом.

Крлежа и Тито

Док су се политичари бавили уставним и формалним странама равноправности језика и писама, доводећи до апсурда покушаје да то начело спроведу у живот, посебно у годинама слабљења савезне државе и јачања републичких центара и национализама, лингвисти су, често из националних, а не из стручних побуда, покретали питање језика.

Удар под Крлежином диригентском палицом

Иницијативом Матице српске 1954. група лингвиста и писаца у Новом Саду постигла је Новосадски договор којим је прописано да Срби и Хрвати имају заједнички језик - српскохрватски (хрватскосрпски), уз равноправност изговора и писама. У пракси је било више спорова око тумачења одредаба усаглашених у Новом Саду него заједничког рада на примени договореног. Снажење дезинтеграционих процеса у Југославији, пораст међунационалних тензија, јачање национализма и тезе групе хрватских лингвиста да у српскохрватском језику постоје западна и источна „варијанта” при чему је западна угрожена због „унитаризма” који је фаворизовао источну „варијанту” ишли су средином шездесетих година 20. века руку под руку. Ставове које су годинама заступали у стручним часописима и у штампи, хрватски интелектуалци су преточили у „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика” која је у целости објављена у Телеграму 17. марта 1967. Испод ње су стајали потписи 18 најзначајнијих установа културе и науке Хрватске. У најважнијим захтевима тог документа тражено је одвајање хрватског и српског језика и захтевано да наставници, службеници и јавни радници у званичној употреби користе језик средине у којој раде, без обзира на своје порекло, што би значило да би сви становници Хрватске, без обзира на националност, службено морали користити само хрватски језик. Са српске стране је одговорено „Предлогом за размишљање” који је потписала група писаца, а који је одбачен на Скупштини Удружења књижевника Србије 19. марта. [...] Власт је реаговала повлачењем знака једнакости између два документа, која је означила за националистичку диверзију, јавном кампањом осуде докумената и њихових састављача и партијским кажњавањем комуниста међу потписницима.[...]

Далибор Брозовић

СУПРОТНО ОД СИТУАЦИЈЕ у Србији, у којој „Предлог” у каснијим деценијама није подигнут на пиједестал националне борбе, у Хрватској је националистички талас у последњој деценији 20. века изнедрио више радова о хрватској декларацији. „Декларација” је детаљно анализирана, смештана је у контекст целокупне хрватске историје, анализиран је језик којим је писана, учесници догађаја су покушавали да се присете ко ју је саставио, износили су своја искуства, сведочили о месецима после њеног објављивања итд. Тај документ и збивања пре и после његовог појављивања мање су посматрани са становишта науке, а више са становишта величања „Декларације” као важног корака у националној еманципацији. [...]

И пре појаве „Декларације” и у јавности и у владајућим круговима је 1965. и 1966. интензивно дискутовано о различитим аспектима равноправности језика који су изазивали расправе, интересовања и узбуђења. Теза о заједничком језику према Новосадском договору увелико је поткопавана, а највише су је нападали управо они који су тај договор потписали само десетак година раније. Међу књижевним радницима и другим интелектуалцима било је доста и личне сујете и нетрпељивости, али и призвука националних спорова и пре него што је сукоб букнуо 1967, а њихови аргументи или заједљиви коментари и отровне стрелице испуњавали су странице југословенских листова ме- сецима пре појаве „Декларације”.

Мирослав Крлежа

У Хрватској су предњачили Телеграм, Коло и Језик, а са српске стране су одговарале Књижевне новине и Јеж. Сарајевски Одјек је пружио простор и једнима и другима. У Хрватској је у наступима групе интелектуалаца која је 1967. подржала и саставила „Декларацију” било све мање позивања на заједничке елементе језика и државе, а све више истицања и величања хрватства и напада на имагинарне противнике који су оптуживани да потискују хрватски језик и угрожавају права Хрвата на свој језик, а тиме и на опстанак.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Закони не праве мале језике великим

О ВЕЛИКОМ ПРОСТОРУ који је у јавности добијало језичко питање сведочи и то што је на другој страни Телеграма постојала рубрика „Језик данашњи”. У њој је скоро четири године Људевит Јонке објављивао прилоге о практичним проблемима језичке свакидашњице. У августу 1965. наследио га је професор Филозофског факултета у Задру др Далибор Брозовић. И један и други су повремено користили прилику да кроз ту рубрику истакну своје тезе о две варијанте српскохрватског језика и угрожености хрватске „варијанте” од „унитаристичке” опасности. Та опасност је за њих била константа, видели су је и у монархистичкој и у социјалистичкој Југославији. Потенцирањем те политичке оптужбе, преносили су расправу о језику ван лингвистичких и стручних оквира. „Код тврдње да је у обје Југославије владао језични унитаризам не спомиње се основно: језични унитаризам би био да су у Хрватској медији били на екавици, да су школски уџбеници били на екавици, да су граматике, рјечници, правописи који су излазили у Хрватској били на екавици, да су књижевна дјела у Хрватској излазила на екавици [...] Међутим, ништа од тога није случај”. Како закључује Сњежана Кордић, проблем је био у томе што закони нису могли направити велике језике малим и мале великим: „Тако се у вези с односима између језика увијек може наћи разлога за незадовољство, односно може се направити не- задовољство и искористити за остваривање политичких циљева, нпр. сепаратизма. С обзиром да се није могло отворено говорити о политичким сепаратистичким циљевима, тражила су се друга тематска подручја кроз која би се посредно дошло на политичке циљеве”.

Учесници Новосадског договора 1954. године

Велики одјек у јавности имао је Пети конгрес југословенских слависта у Сарајеву одржан од 13. до 17. септембра 1965. коме је присуствовало 400 слависта. Конгрес је био додатни импулс распламсавању националних спорова око српскохрватског језика... Званично је подржан Новосадски договор, али су неки учесници, попут Људевита Јонкеа, оспоравали меродавност конгреса и заузете ставове. На том скупу се јасно искристалисала група научника заговорника идеје о постојању двеју варијанти српскохрватског језика (источна и западна). Став о двема варијантама једног језика био је само увод у тезу о постојању двају језика, која ће бити окосница „Декларације” годину и по касније.

СТАВ О ПОСТОЈАЊУ варијанти језика на конгресу у Сарајеву заступали су хрватски лингвисти - Људевит Јонке, Мате Храсте, Далибор Брозовић, Радослав Катичић, Стјепан Бабић и Божидар Финка, те српски лингвисти Павле и Милка Ивић. Тезу о варијантама је изнела Милка Ивић у свом реферату, а потом су је подржали хрватски лингвисти у низу кореферата. Лингвисте из Хрватске Јонке је називао хрватским „делегатима”, истичући и на тај начин принцип националног паритета и политички значај тог питања.

Творци тезе о две варијанте српскохрватског језика мислили су пре свега на „српску” и „хрватску” варијанту. Међутим, међу хрватским „делегатима” је било и оних који су ишли даље, смишљајући додатне варијанте. Што је повећаван број варијанти, то је простор на коме су живели Срби све више цепан у језичком смислу, а питање поделе једног језика на „варијанте” све више је добијало политичку и националну позадину. Хрватски лингвисти су територију Хрватске посматрали као језички монолитну и јединствену целину, не признајући могућност да се језичке разлике или постојање великог броја Срба преточи у поделу језика тог простора на варијанте, док су у простору насељеном Србима, па чак и у простору саме Србије, видели могућност за даља језичка цепања. Србе у Хрватској нису помињали, а на територији Хрватске су видели само хрватску варијанту заједничког језика, тј. латиницу и хрватску терминологију.

Фрањо Туђман и Влатко Павлетић

Мате Храсте је тражио да се приликом нормирања књижевног језика, поред „загребачке” и „београдске”, имају у виду још две варијанте: „јужна са главним центром Сарајевом” и „сјевероисточна са главним центром Новим Садом”. Језичко одвајање Војводине од Србије било је присутно и у ставовима Радослава Катичића који је подржао идеју о две варијанте („источна [претежно српска] и западна [претежно хрватска]”), али им је додао чак још три варијанте: „босанско-херцеговачка, црногорска, а можда и војвођанска”.[...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Промоција хрватског националног програма

ГРУПА ХРВАТСКИХ интелектуалаца се успротивила Новосадском договору из 1954. о јединственом језику, усвојивши и објавивши 17. марта 1967. у штампи „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика”. У њој су садржани ставови које су претходних година већ износили хрватски лингвисти, али сада у радикалнијој форми и са јасним политичким и националним циљем. Тезе о разликама унутар српскохрватског језика и његова подела на „варијанте” изведене су до краја - „варијанте” су претворене у посебне језике. Иза документа су стале водеће хрватске институције културе, на челу са Матицом хрватском и Друштвом књижевника Хрватске, а подржао га је и знатно допринео његовом усвајању и Мирослав Крлежа. Био је то наставак и до тада најрадикалнији вид исказивања незадовољства хрватске стране Новосадским договором. И више од тога, тим документом је отварано не само хрватско питање у Југославији већ и питање положаја Срба у Хрватској. Јасна Драговић Сосо закључује да је „Декларацијом” инаугурисан хрватски национални покрет који ће довести до „хрватског прољећа” 1971, а Ник Милер запажа да је Новосадски договор био важан за Србе у БиХ и Хрватској, јер је био заштита од могућности да буду приморани да говоре језиком који би се звао хрватски, што је веома важно за људе који су током Другог светског рата били изложени геноци- ду НДХ.

Петар Шегедин

Текст „Декларације” је у просторијама Матице хрватске саставила група научника, књижевника и културних радника. Ту комисију је 9. марта изабрао Управни одбор Матице. Према сећању неких учесника, у њој су били Мирослав Брант, који је председавао у својству потпредседника УО Матице и секретара партијског актива у Матици, Далибор Брозовић, Радослав Катичић, Томислав Ладан, Славко Михалић и Славко Павешић, а остала је дилема ко је био седми члан. Стјепан Бабић и Далибор Брозовић тврде да је то био Влатко Павлетић. Бабић је тврдио да је и он био предложен, али је предложио Михалића уместо себе.

НА САСТАНКУ Управног одбора, Надзорног одбора и партијског актива Матице хрватске 13. марта 1967. усвојен унапред припремљени текст „Декларације”. Матица је тада имала 21 огранак и неколико хиљада чланова. Документ је послат другим установама на усвајање. Одлучено је да се у њему ништа не може мењати накнадно. Члан УО Матице Ловро Жупановић посведочио је деведесетих година 20. века да је „Декларација” усвојена дизањем руку, али не једногласно, већ са два гласа против.

Скупштина Матице Хрватске

Од 13. до 15. марта „Декларацију” су усвојиле и остале установе. Лаком ширењу списка институција потписника „Декларације” доприносило је и то што су исти културни и научни радници били на челу више институција. Људевит Јонке је био секретар Хрватског филолошког друштва, директор Института за језик ЈАЗУ председник Друштва књижевних преводилаца, члан Одјела за филологију ЈАЗУ и шеф Катедре за сувремени хрватскосрпски језик Филозофског факултета. Иво Франгеш је био шеф Катедре за новију хрватску књижевност Филозофског факултета и директор Института за науку о књижевности...У Институту за језик ЈАЗУ „Декларација” је разматрана на пленуму свих науч- них радника и једногласно усвојена. Јонке је сведочио да је Друштво књижевних преводилаца од Матице примило „Декларацију” 14. марта, а текст је једногласно прихваћен на седници Управног одбора друштва у ужем саставу 15. марта.

Текст је једногласно прихватио Одјел за сувремену књижевност ЈАЗУ Од 15 чланова одјела двадесетоминутном састанку на коме је усвојена „Декларација” присуствовало је осам (Добриша Цесарић, Иво Франгеш, Вјекослав Калеб, Густав Крклец, Мирослав Крлежа, Новак Симић, Петар Шегедин и Драгутин Тадијановић). Сви они су били и чланови Друштва књижевника Хрватске, те је тако већина за „Декларацију” гласала два пута. На састанак нису позвани чланови ван редовног састава, међу којима су били и Оскар Давичо, Иво Андрић, Младен Лесковац, Вељко Петровић, Марко Ристић и Александар Вучо. „Декларацију” је тада подржао и Крлежа. Иако се Шегедин плашио Крлежине реакције, па је први узео реч и рекао да текст мора бити усвојен у неизмењеном облику, јер је већ усвојен у неким установама, разлога за страх није било. Крлежа „се одмах с тим сложио и текст је био у цјелини прихваћен”. И Одјел за филологију ЈАЗУ је усвојио „Декларацију” на састанку оних својих чланова из радног састава који су се затекли у Загребу.

Драгутин Тадијановић

СВЕ КАТЕДРЕ и управни одбори института Филозофског факултета који су стали иза „Декларације” разматрали су текст добијен од Матице хрватске од 13. до 15. марта и усвојили га. [...] „Декларација” је 15. марта усвојена на пленуму Друштва књижевника Хрватске у присуству око 80 књижевника од око 200, колико је Друштво бројало. То је била друга установа у којој је Крлежин ауторитет имао великог удела у усвајању „Декларације”. Текст „Декларације” је подељен присутнима и они су га прихватили једногласно, дизањем руку. Дневни ред тог састанка био је достављен штампи и објављен у Вечерњем листу још 13. марта. У њему „Декларација” није директно наведена, већ је друга тачка гласила: „Акција културних институција ради заузимања заједничког става према проблемима равноправности језика”.

...Пленумом су руководили председник Влатко Павлетић, потпредседник Перо Будак и секретар Славко Михалић. Павлетић је присутнима објаснио да се документ може у целости прихватити или одбити, тврдећи да није било времена за његове измене. „Декларација” је усвојена једногласно, а велике заслуге за то имао је Крлежин став. Дубравко Јелчић је записао: „Кад је Декларација била прочитана и кад је Влатко (Павлетић, прим. С. С.) позвао назочне да дизањем руку гласају за или против, видио сам - јер сам сједио тако да сам имао добар преглед над цијелом двораном - да је одмах дигло руку највише десетак назочних писаца.

Људевит Јонке

Тада је дигао руку и Крлежа, а већ тренутак затим дигли су руке сви који су били у дворани (а могло нас је бити отприлике седамдесет-осамдесет)... Тако је „Декларација” била изгласана без дисонантнога гласа, чему је, без имало сумње, одлучно придонијела диригентска палица Мирослава Крлеже”. Тако је написана и усвојена „Декларација”. Преостало је да са њом буде упозната и јавност. Када је текст усвојен, достављен је штампи. Славко Михалић је текст однео у Телеграм и ставио га на насловну страну.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, музеј Југославије, музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ КАО ДАНИ ОДБРОЈАНИ: Уставна решења која ће Југославију коштати њеног опстанка

28. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -У БЕОГРАДУ БЕЗ БАТИНА НЕМА НИШТА: Делови стенограма разговора Јосипа Броза са српском делегацијом 1971.

27. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ТИТОВА ЛИЧНА ВЛАСТ ГЛАВНА СМЕТЊА РАЗВОЈУ: Србија није хтела да буде идентификована са југословенском федерацијом

26. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ ЗА УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Декомпоновање југословенске федерације и питање српске државности

25. 04. 2022. у 17:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације