Друштво

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТЕШКА ВАРКА ЗА ХРВАТСКИ НАРОД: Партијско и државно руководство у Загребу примењује принцип симетрије

Др Слободан Селинић

11. 05. 2022. у 17:14

КРАЋА ВЕРЗИЈА "Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика" је објављена 16. марта, а у целовитом облику 17. ЦК Хрватске није званично реаговао. Политичких коментара уз објављивање овог документа није било.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТЕШКА ВАРКА ЗА ХРВАТСКИ НАРОД: Партијско и државно руководство у Загребу примењује принцип симетрије

Радио Загреб је 18. марта објавио редакцијски коментар у коме је осуђен начин на који су потписници "Декларације" представили "актуелну проблематику равноправности западне варијанте хрватскосрпског језика", те је апеловано само на друге методе за расправу "о даљем развоју и будућности хрватског и српског књижевног језика".

Тиме стварне осуде "Декларације" није ни било, већ се може говорити о прихватању полазишне основе о угрожености "западне варијанте" заједничког језика. "Вјесник" је прећутао појављивање "Декларације". Тек 19. марта у листу је објављен редакцијски коментар "Политика, а не лингвистика", који је био веома блага осуда "Декларације", а поред њега су објављени и текст Новосадског договора, Уводна реч Правописа хрватскосрпског књижевног језика и списак накнадних потписника Новосадског договора.

Тај текст је био прва званична озбиљнија реакција на "Декларацију", која је пренета истог дана и у Београду на страницама "Борбе" и "Политике". У том непотписаном тексту осуђена је "Декларација", али без јаких речи, уз приклањање неким ставовима у њој и нападе на ставове неких српских интелектуалаца из прошлости. Текст је одисао умереношћу у критици "Декларације" и био је обојен политиком симетрије у осуди национализма. У њему "Декларација" није окарактерисана као националистички или шовинистички акт, већ јој је замерено то што је била политички, а не културни документ, што се појавила у тренутку када су били створени никад бољи услови за економски, национални и културни процват Хрватске у оквиру Југославије и што је настала у "пуној тајности", без обавештавања или консултовања "политичких фактора".

НАЈОЗБИЉНИЈА КРИТИКА текста "Декларације" односила се на део у коме је захтевано да службеници, наставници и јавни радници службено морају да употребљавају језик средине у којој раде, без обзира на своје порекло. Тај захтев је критикован у контексту "заједничког живота Хрвата и Срба" у Хрватској, уз тврдњу да није могућа равноправност хрватског народа у Југославији без слободе и равноправности Хрвата и Срба у Хрватској. Окарактерисана је као "политичка диверзија" која може само да штети хрватским интересима, али јој није прилепљена етикета шовинизма.

У тексту је било делова којима се излазило у сусрет духу "Декларације". Прихваћена је тврдња да су постојали неки случајеви неравноправности хрватског језика у пракси, али уз констатацију да су баш тада чињени напори да се то исправи. Принцип одређивања симетричне кривице српске и хрватске стране био је видљив из дела чланка у коме су критиковани неки српски интелектуалци и листови и то углавном ван контекста приче о језичком питању. [...]

Следећег дана, 20. марта, "Политика" је пренела и саопштење Радио-телевизије Загреб у коме је "Декларација" доста благо осуђена, тј. нападнут је само њен метод једностраног раскида Новосадског договора и тренутак објављивања. Прва озбиљнија осуда "Декларације" у јавности били су чланци потпредседника Савезне скупштине Милоша Жанка у "Вјеснику", које је београдска штампа ("Политика", "Борба", "Вечерње новости") преносила од 20. марта. Он је говорио о језичком питању у контексту националног питања у Југославији.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Неуставан захтев забране писања на српском

МИЛОШ ЖАНКО је у спор са "Декларацијом" ушао првенствено са научног становишта, али је своје ставове прилагодио и политичком тренутку. Научним аргументима је бранио постојање заједничког језика Срба и Хрвата. Образлагао је да су ти народи преко сто година имали заједнички штокавски дијалекат као заједнички књижевни језик.

Иако су користили два изговора (екавски и ијекавски) и два писма (латиницу и ћирилицу), то није умањивало чињеницу да је тај књижевни језик био јединствен по гласовним, акценатским, обличким и синтактичким особинама. У политичком смислу је потписницима "Декларације" замерао ширење узнемирености у јавности, а оправданост њеног објављивања доводио је у питање позивајући се на то да је Савезна скупштина већ ставила на дневни ред питање међунационалних односа и то не под притиском већ "по логици промена које тражи привредна и друштвена реформа, по логици Савеза комуниста и друга Тита да се у свакој етапи развоја у националном питању и међунационалним односима буде на висини историјских задатака".

И он се држао националне симетрије, па је у анализи "Декларације" пошао од критике начина на који су национално питање решавали "франковци, усташе, мачековци и остали шовинисти на овој нашој страни, а Карађорђевићи, великосрпска буржоазија, Стојадиновић, четници и љотићевци на другој страни".

У ИСТО ВРЕМЕ када је преузимала Жанкове чланке, "Борба" је 21. марта донела и текст академика проф. др Ферда Чулиновића. Попут Жанка, и он је захтеве "Декларације" осуђивао комбинацијом научних и политичких аргумената. Прихватао је да постоји "национални назив 'хрватски књижевни језик'", али је негирао да је он угрожен и питао се "зар је наш језик само 'књижевни језик'" и "зар наш народ нема права да и он нешто каже о своме језику, јер о њему се управо ради?"

Није прихватио раздвајање српског и хрватског језика. Ауторима "Декларације" је пребацивао да су за хрватски књижевни језик сматрали само "ијекавску штокавштину", а за српски "штокавску екавштину" и указивао на постојање "штокаваца екаваца" и "штокаваца икаваца", као и кајкаваца и чакаваца. Поделу је оспоравао подсећањем да је "хрватским језиком, (штокавштином и јекавштином)" говорио велики део Срба (ужички крај, БиХ, Далмација, Лика, Кордун и Банија), а "српским језиком (екавштином)" "најчишћи хрватски крајеви" - Хрватско Загорје, Истра и Хрватско приморје.

Он је био један од ретких који је јавно изнео и критиковао захтев потписника "Декларације" да службеници, наставници и јавни радници, без обзира на порекло, морају употребљавати књижевни језик средине у којој раде и питао потписнике да ли је тај захтев у складу са Уставом. Јасно је извео последице из тог захтева: "По њиховоме, на подручју важења хрватског књижевног језика не би се дакле смјело писати - српским језиком". Потписницима је негирао и право да говоре у име целокупне културне и научне јавности, тврдећи да је огроман број научних и културних радника био против њихових захтева. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Осуда метода, а не садржаја

ГРАДСКИ КОМИТЕТ Загреба је о "Декларацији" почео да расправља 20. марта, а потом је пленум ГК о овој теми поново дискутовао 24. марта. Уводно излагање је одржао председник ГК СК Загреба Перо Пиркер, а говорио је и секретар ИК ЦК СКХ Мико Трипало. "Декларацију" су, између осталих, осудили Ватрослав Мимица и Мирко Божић (бивши секретар партијске организације у ДКХ). Пленум је због "политичке небудности и неодговорности" искључио из ГК и СК Влатка Павлетића, председника Друштва књижевника Хрватске и главног уредника Матице хрватске. Загребачки комитет је одлучио да расправљање о одговорности потписника препусти основним организацијама чији су потписници били чланови. Исто ће урадити и ГК Београда.

"Декларацију" је осудио и ГО ССРН Хрватске на својој Петој пленарној седници 22. марта, али је и та дискусија показала да јединство у осуди документа није било неподељено. Ђука Хржењак, који је излагао реферат о задацима ССРН, осудио је "пут и методе" аутора "Декларације", увијајући осуду текста у осуду "бирократизма, који увјек тежи да се изрази у централизму као свом најприроднијем облику" и служи се "унитаристичким, националистичким и партикуларистичким формулама". Дискусију је обележило пребацивање Љубана Миљковића Јосипу Шентији због негативног става према иступањима Милоша Жанка. Миљковић је оптужио Шентију да је рекао како у "Декларацији" "ипак има нешто доброг", да се не мора осудити и да Жанко "тјера вјештице".

ЈОСИП ШЕНТИЈА се бранио да се Миљковић "инспирише трачем". "Декларацију" је назвао "тешком варком" за хрватски народ, сматрајући да представља "тежак напад" на интересе хрватског народа, али се није слагао са оценом да су то потписници урадили свесно. Шентија је један од кључних захтева "Декларације", по коме би јавни службеници у Хрватској морали да користе хрватски језик, окарактерисао као "хисторијски реакционаран", али је тврдио да су постојали проблеми када је неко коме је "матерински језик екавица у српскохрватском језику" предавао у школи на ијекавици. Његово излагање је прекидано упадицама, па му је Драго Гиздић добацио: "Тко ти даје ту снагу да тако говориш с тог мјеста? Такви и стоје иза 'Декларације' као што си ти!" Жанко је сматрао да је Шентијин став да треба осудити документ, али не дирати потписнике, био "опортунизам".

Жанкови ставови нису били усамљени у Хрватској, али у хрватском руководству није било много оних који су искрено подржавали његово указивање на национализам у Хрватској, па и његов напад на "Декларацију". Део политичара у Хрватској је увиђао опасност од национализма, а други део је пред њим затварао очи, а потом на његовом таласу градио политичку каријеру и национално име.

Међу онима који су били уз Жанка када је критиковао "Декларацију" била је Милка Планинц. Она је у својим сећањима негативно оценила и начин на који је он уклоњен на 10. седници, негирајући нетачне информације Савке Дабчевић Кучар да је подршка 10. седници у Хрватској била неподељена. Планинц указује да је Жанко имао много противника, али и присталица... Жанку његови противници нису опростили отворено и оштро супротстављање "Декларацији"... Цену за своје ставове платио је на Десетој седници ЦК СКХ. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Партија незадовољна Друштвом књижевника

И АКТИВ КОМУНИСТА Друштва књижевника Хрватске је после дводневног састанка (29. и 30. март) само уопштено и благо осудио "Декларацију". За њу је речено да је изашла из лингвистичких оквира и постала политички акт и осуђен је само њен "једнострани метод" решавања проблема. Закључци су усвојени после дуге и бурне дискусије.

Атмосфера је, посебно прве вечери, била "нервозна", а расправа "бурна, отворена, али још испуњена непознаницама и упитницима" Члан Друштва књижевника Хрватске Милан Ножинић је у Сабору Хрватске говорио да је за њега било "запрепаштење слушати поједине комунисте који устају у обрану 'Декларације'". Партија је била незадовољна оваквим развојем догађаја. Пет дана касније, 4. априла, одржан је нови састанак. Овога пута је било више самокритике, али главни актери суштински нису променили свој став.

Највише је говорио Петар Шегедин. Одбијао је сваку помисао да је шовиниста и тврдио да "Декларацију" не би потписао да је знао какве ће последице произвести. Ипак, тврдио је да су га његова вишегодишња искуства у области језика и књижевности уверила да су српски и хрватски одвојени књижевни језици. Од тог става није ни тада одступио. На себе је преузео одговорност за "сиже" "Декларације". Ни Славко Михалић није био много критичнији, своје учешће у састављању "Декларације" правдао је уверењем да је требало спречити наметање "једне језичке варијанте другој" и замерио Танјугу што је "Декларацију" "екавизирао".

ПРЕДСЕДНИК МАТИЦЕ хрватске Јакша Равлић бранио се "најчистијим" и "најпоштенијим" намерама и тиме што није могао да претпостави да ће "Декларација" изазвати реакције какве је изазвала, док је Вјекослав Калеб признао да састављачи "Декларације" нису политички сагледали "одређене појаве".

Председник ПЕН клуба (центар за Хрватску) Мирослав Фелдман се жалио да у том својству није био обавештен о доношењу "Декларације", иако је ПЕН клуб потписан као трећи. Фелдман је као главне кривце за "Декларацију" међу присутним комунистима означио Шегедина, Калеба, Равлића и Михалића, рекавши да их поштује као писце, али да су као комунисти првенствено морали да воде рачуна о интересу своје земље и народа. Душко Роксандић је осудио и "Декларацију" и "Предлог".

Марин Франичевић је потписнике "Декларације" оценио као људе који су имали поштене намере, али и упозорио да је "Декларација" мобилисала све "непријатељске елементе" и да је више нашкодила него допринела решавању проблема. Милан Ножинић је признао постојање ексцеса и сукоба на плану културе и језика, али је додао да они нису били вредни "Декларације". Као Србин, посветио је доста пажње нападима на "Предлог" чији је садржај оценио "стравичним". Србе у Хрватској је сматрао судбински везаним за хрватски народ. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

У федерацији није било државног језика

КАО ЛИСТ У КОМЕ је објављена "Декларација", "Телеграм" је од друге половине марта морао да претрпи промене, али и то да његове прве стране у неколико наредних бројева буду резервисане за осуду тог документа. Промењена је концепција листа, Далибор Брозовић је наставио да пише текстове у рубрици "Језик данашњи", али је у листу било више политичких тема у којима су провејавали званични ставови, Тито је слављен више него раније са сликама на насловној страни, објављивани су говори хрватских руководилаца са седница ЦК СКХ... Додуше, "Декларацији" је ретко спочитаван националистички и шовинистички карактер. [...]

У једном тексту у "Вјеснику" цитирано је 2. априла писмо бившег Јонкеовог и Храстеовог студента Марина Стеванова из Загреба у коме је од Јонкеа тражено да "Декларацију" преведе на српски језик, ако мисли да су хрватски и српски језик различити: "Буду ли се два текста језички разликовала јавно ћу Вам се испричати и прихватити Вашу нову концепцију. Ако то нисте у стању онда би било научно и достојно поштена човјека да јавно изложите своју заблуду и да се испричате". [...]

РЕПУБЛИЧКО ВЕЋЕ Сабора Хрватске је "Декларацију" осудило 30. марта. На тој седници је говорио председник ЦК СКХ Владимир Бакарић. Ставове из "Декларације" је негирао тврдњом да од 1945, без обзира на различите формулације у уставним текстовима, у федерацији није било "државног језика" и ниједан језик није смео бити наметан као доминантан. Документ је индиректно назвао шовинистичким и означио га непријатељским према "нашој заједници" и "данашњој фази наше социјалистичке револуције". Мада је осудио "Декларацију" која је заговарала постојање посебног хрватског језика, Бакарић је признао постојање "хрватског књижевног језика".[...]

Формално гледано, "Декларација" је у Хрватској званично осуђена. То су учинили и партијски, и републички врх, и јавност и потписници. Међутим, суштинских и искрених осуда било је много мање... У хрватском политичком врху и међу потписницма главну реч су водили они који су, упркос званичној осуди, наредних година суштински заступали дух тог документа.

ПАРТИЈА ПРОТИВ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА

САВЕЗ КОМУНИСТА није прибегао кривичном кажњавању интелектуалаца који су потписали документа о језику. Кажњени су само чланови СК, и то партијски. СК није могао да пренебрегне чињеницу да су половину потписника "Декларације" и "Предлога" чинили комунисти. Казне су у Хрватској биле нешто оштрије него у Србији. Према подацима председника Градског комитета Савеза комуниста Загреба Пере Пиркера, које је изнео 19. априла на седници Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, кажњена су 34 члана СК, од чега је њих десеторо искључено из партије. Шест казни је повишено одлукама општинских и универзитетских комитета, а у два случаја су казне умањене. У Задру је један члан СК искључен, а један кажњен.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, Википедија, Музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

01. 05. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Свет

0 16

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17