ДЕЧАНСКА ЗВОНА ЗОВУ ДА ОГЊИШТА ПУСТА НЕ ОСТАНУ: Милан Васић за „Новости“ о љубави према Космету, родитељском прагу у Ропотову (ФОТО)
АКО нећемо ми који смо на Космету рођени, да негујемо све оно што је у наше корене уграђено... Све оно што је из тих корена, у изданцима никло. Процветало. Плодове дало... Ко ће о томе да сведочи!
Ми, који смо изданци, на нама је аманет да чувамо баштину. Али, отуђили смо се. Онељудили. Да није тако, било би лако. Било би, лакше...
Бележимо ове речи глумца Милана Васића, после величанствене промоције његове песме и спота "Полетео соко сиви", која је већ полетела до неслућених висина. Искрена. Из недара изнедрена, узвисила се, као сами сиви соко, у висине. И даљине. И ударила и у најтврђа срца. И досегла до - краја света.
- Желео сам овом песмом и спотом да пошаљем поруку о лепоти Косова и Метохије, узвишеним вредностима на којима је настао косовски мит, који покреће и на крилима сокола, симбола слободе и само њему доступних висина, носи нашу славну прошлост, попут соколара Немањића - уводи нас у причу Милан Васић, пре свега позоришни, филмски и ТВ глумац, а певач коме је предодређена ова улога: рођена у косметском завичају. У поморавској равници Косова. У Косовској Каменици и Великом Ропотову, где је рођен и где, упркос свим недаћама, живе његови родитељи Љубомир и Оливера, верни кућном прагу и вековном огњишту.
- Нема веће среће, када те они, најмилији, загрле на огњишту које воле и чувају - каже нам, када смо га упитали: Шта је то срећа за тебе, Милане?
- Зато, тамо, у Велико Ропотово код Косовске Каменице, одлазим стално. Када бих рачунао, било би то, можда, сваког викенда. Они ме чекају. И једва чекају да дођем. Грлимо се. Осећам топлину њихових дланова. Топлину пољупца. То је, та, истина. Истина о породици, вредност коју стално истичем и, имам право да је истичем, јер о њој сведочим. Нема нигде такве топлине као у породици. Кад се уочи Божића окупимо, на пример, кад "замиришу" наши обичаји. Бдења, после се разлегне и песма. Тата Љубомир воли, ове, новије. Мама Оливера... Од ње сам научио и на њу сам, гласом, повукао наклоност старој, поморавској песми. Али, када се окупимо, песма је једна. Наша. Породична. Њих двоје, моје две сестре, њихова деца, то је чудесна лепота. Породица је корен. Породица је истинска вредност. Ми се не предајемо, мада, отуђио се народ. Заборавио се. Корење и истинске вредности нашег трајања заметнуо и затурио.
Милана Васића, већ зрелог глумца о коме је и Синиша Павић недавно казао да је један од најбољих, данас, "уловили" смо између величанствене промоције његовог спота "Соко" и припрема за пут на, а где ће другде, него на Космет. Сутра, већ, па у уторак и среду, Приштинско народно позориште, чији је члан ансамбла у Великој Хочи, Осојану и Гораждевцу обрадоваће децу српских повратника и оних који су тамо остали, представом.
- Срећан сам због тога... Срећан да има нашег народа који не напушта своја огњишта упркос свим невољама - говори нам Милан Васић. - Ви можда не можете да замислите каква је радост сусретања са том децом.
Враћамо се на време прогона и погрома српског народа са Косова и Метохије. Није Милану Васићу до те приче. Ми знамо: изгнани из родне куће у Великом Ропотову Васићи су провели у збегу, две године. У Врању су их примили неки дивни људи. Вратили су се, када и није било услова за повратак. Али, никоме нису били дужни ништа. А, многе албанске породице задужили су, добротом. Поштовали су их Албанци. Поштују их и данас. Не смета им кад Љубомир, Оливера, њихове ћерке и Милан запевају, јер је песма у њиховој кући вазда била - песма која никога не дира. Која не вређа. Мајка Оливера би повела ону, стару: "Еј, навали се црни облак", а онда би јој се придружили Љубомир и деца. Оливера и Љубомир су чудо! То сви, не само у Великом Ропотову, него у целом Поморављу знају. Само тако добри и племенити људи могли су да изнедре ово чудо од Миланчета.
- Ја сам, заправо, таленат за песму, дерт и све што уз то иде, наследио од деде Стојана - враћа се сећање Милану. - Он и ја, некад, као мој Љубомир и ја, сад, тако смо умели да направимо штимунг. Волео сам тог, мог деду Столета. Вазда шајкача и кад шајкача није била популарна. Волео сам и волим ту шајкачу. Мирис земље коју је доносио на опанцима. Волео сам све што је и он волео. Баш смо се волели. Његове поруке и његове поуке памтим и следим. Можда ме је то, као и родитељско, породично, определило да волим и ја ово наше.
Враћамо причу на сусрете са родитељима који чувају огњиште у Великом Ропотову, Косовска Каменица, Косовско Поморавље. Милан прича да је најсрећнији кад отвори врата родне куће и затекне насмејане родитеље. Дочека га погача, непоновљиви мирис који га прати и у одласку. Најтоплији загрљај који га снажи. То је показао и у споту "Полетео соко сиви". Ове секвенце управо су, када је била промоција у Београду, покренуле готово опипљиве емоције.
- Баш је лепа та наша кућа у Ропотову - неодољива је Милованова порука.
А, ми смо живели у тој слици која је расплакала публику, када у споту у амбијенту из неког давног времена, родитељи снажно грле сина над којим, као да се надвио онај црни облак из песме коју је и Милан запевао.
- Моји родитељи чувају наше успомене. Фотографије кад смо сестре и ја били деца. Чувају наше књиге. Моје постере из филмова. Чувају нашу заједничку љубав према огњишту. И ја, кад се вратим тамо, а стално одлазим, јер да не одлазим, не бих имао оволико снаге и енергије - враћам се у најлепше дане свога детињства.
Поново, песма и спот "Полетео соко сиви".
Одјекују дечанска звона. Али, чини се, не јече као она Даринке Јеврић. Ова, чини се, одјекују. Зову. Да огњишта омеђена древним српским светињама не остану пуста.
ДРАГАНАЦ КАО СВЕТИОНИК
НА путу косметског Поморавља глумац Милан Васић сврати и помоли се у манастиру Драганац, светионику српског народа у овом делу наше покрајине. Манастиру који је свећа између неба и земље, за херојски народ који није одступио и не одступа са својих огњишта. Овде је један од стубова опстанка и доскора игуман манастира Иларион, однедавно владика и епископ новобрдски. Устоличење овог владике охрабрило је и најслабије да има наде.
Препоручујемо
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ОДВЕЛИ СУ МЕ У ШАТОР, ОДУЗЕЛИ ПАСОШ" Наша певачица очи у очи са Гадафијем: "Нисам била свесна шта се дешава"
ПЕВАЧИЦА је била веома млада и није била свесна шта се дешава...
16. 12. 2024. у 09:20
Коментари (5)