СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ПУЦАЊ ИЗ НЕВЕСИЊСКЕ ПУШКЕ ЧУЛИ СВИ СРБИ: Годишњица устанка из 1875, који је омогућио Србији и Црној Гори независност

БИЛА је среда 25. јуни 1875. године. У порти цркве Свете Тројице у Кифину Селу, на брду Дреновик, главари из невесињског краја једногласно доносе одлуку - куцнуо је час да се крене у одлучну борбу и заустави несносни турски зулум и харач.

Фото: "Википедија"

Два дана раније харамбаша Перо Тунгуз, са својом четом, пресрео је код села Бишине турски караван и убио седморицу кириџија. Припадници редовне турске војске, а посебено башибозука, нередовних турских трупа које су попуњавали сви за борбу способни муслимани из невесињске касабе и околних села, почели су да се свете.

Народ је био спреман за буну. Спавало се са пушком под главом. Чекала се само устаничка искра. У петак 9. јула, она је искресана на брду Кременац између села, Крекова и Постољана, око девет часова пре подне. Први окршај устаника са турским снагама трајао је до пред сам мрак. Добри природни заклони чували су борце од погибије. Само је један рањен, звао се Анто Гутић. Невесиње се дигло и пуцњи из његових пушака чули су се у целој Херцеговини. До јесени су успели да створе поприличну слободну територију и примењујући герилску тактику држали у блокади градове Никшић, Невесиње, Гацко и Билећу...

Први значајан успех је напад на Невесиње 29. августа. Град брани 370 војника регуларне војске низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. А у нападу је 2.700 устаника и 700 Црногораца. Заузет је цео град осим утврђеног дела. Заплењена је велика количина намирница и оружја. Овај подухват имао је огроман одјек у Европи. У многим градовима се организује помоћ устаницима. У Београду, Новом Саду, Загребу, Трсту, Дубровнику и Цетињу ничу комитети за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепеа Гарибалдија оснивају се комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу...

ИНАЧЕ, цела претходна 1874. година била је испуњена немирима. Прикупљање десетине, главног пореза, добило је опасне размере. Народу је отимано све што би сачували од летине, а баш та година у Херцеговини била је веома тешка. На иначе оскудној земљи род је потпуно подбацио. Сеоски кнезови који су покушали да уложе жалбе на поступке порезника били су прогоњени и хапшени. Срби су све више исказивали непослушност властима. Почеле су мале побуне и пребегавање у Црну Гору. Најпре потихо, а потом све гласније у народу је почело да се говори о устанку. Већина је у томе видели једини излаз из готово ропског положаја хришћана у Босни и Херцеговини.

Фото: "Википедија"

Испред цркве Успења Пресвете Богородице у селу Биограду, на Малу госпојину, 20. септембра 1874, окупили су се народни прваци невесињског кадилука, Јован Гутић, Симун Зечевић, Илија Стевановић, Тривко Грубачић, Продан Рупар и Петар Радовић. И пао је договор - устанак на пролеће. Али, за сваки случај, Херцеговци су похитали код црногорског кнеза Николе, коме су били искрено одани, да га обавесте о својој одлуци и да траже помоћ. Као да су ношени својим динарским предосећањем наслућивали да би та њихова буна могла изазвати велике поремећаје у читавој Европи. Они су добро знали да је без наслона на Црну Гору сваки њихов ослободилачки подухват осуђен на неуспех.

Довитљиви, а кад је било неопходно и превртљиви Никола, није био сасвим за устанак. Колебао се, нарочито кас је схватио одлучност Херцеговаца да не одустану од свог наума. Није хтео да код њих изазове разочарање, а са друге стране био је свестан великих и опасних замки које прете од великих европских сила. По свему судећи, преломни тренутак код црногорског кнеза настаје после сусрета са Фрањом Јосипом, аустријским царем у Котору, приликом његове посете Далмацији, на пролеће 1875. године. Након тог састанка, 22. маја владар са Цетиња шаље меморандуме владама Аустроугарске, Немачке и Русије у којима тражи проширење границе Црне Горе у Херцеговини и северној Албанији. И зато не чуди што у то време шаље свог војводу Пека Павловића, славног харамбашу и јунака, да се нађе при руци устаницима.

Претпоставља се да је за време устанка у Херцеговини под оружјем било око пет хиљада људи. Већ у јесен 1875. формирано је 16 устаничких батаљона, а до средине 1878. педесет и три. Били су подељени у 326 разних чета, са посебних још шест јединица. Средином 1876. написан је правилник о састављању јединица, који је назван "Правила за усташе", у коме се наводи да се у "војни списак уписује сваки Херцеговац, који је способан за ратовање. Слаби, као нпр. сакати и одвећ стари, у војнички списак не смеду се уводити".

МЕСЕЦ и по дана после Невесињске пушке, устанак је букнуо и у Босни. Прво у Крајини, 18. августа у на Кнежопољу, потом у Подрињу. Већ у првој години побуне, територију северне Босне и Босанске Крајине је напустила већина српског народа. Мушкарци су преводили своје породице, а сами се враћали у босанске шуме у устаничке чете. За заповедника устаничке војске у Босни је био послат пуковник Милета Деспотовић, официр руске царске гарде. Успео је да заведе какав-такав војни поредак међу побуњеницима, али главни задатак, да политички преговара са муслиманима и приволи их за заједничко ослобођење, није обавио.

Устанак у целини брзо се раширио од Мораче до Уне. У свом епохалном делу "Између клања и орања" Милорад Екмечић тврди да је "устанак 1875-1878. био најмасовнија буна српског народа у целом XIX и делу XX века. Имао је једнак историјски значај као српска револуција 1804-1815, или револуција у Војводини 1848-1849."

Занимљива је и устаничка судбина кнеза Петра Карађорђевића. Он је међу првима стигао у Босну. Историчар Владимир Ћоровић претпоставља да је он знао да се нешто спрема у ове две периферне покрајине турске империје. У белешци о будућем српском краљу пише:

"Како су 10. септембра год. 1875, у борби код Гашнице, на Сави, погинула два главна дотадања вођа босанских устаника, чувени хајдук Петар Петровић Пеција и Остоја Корманош, било је изгледа да кнез Петар, који је узео име Петра Мркоњића, постане вођ босанских Срба, тим пре што је већ био организовао своју чету и логор на Ћорковачи. Али, кнез Милан, бојећи се, из династичке суревњивости, да Мркоњић не постане популаран и да се не учврсти у Босни и одатле у Србији, употреби све не само да се кнезу Петру онемогући избор за главнога вођа него и његов опстанак у Босни. Узалуд је Мркоњић, са пуно добре воље, пружао кнезу Милану руку помирницу. Дајте, писао је он, да у ово озбиљно доба, на очи свију непријатеља нашега народа, станемо један поред другога као браћа и пријатељи, којима су на срцу једино срећа и напредак онога народа који их је дигао на висину на којој се налазе. Колико су устаници због тога били поцепани и збуњени види се најбоље по томе што је, поред толико људи из њихових редова, за вођа био изабран Словенац Мирослав Хубмајер, четник који ће после завршити живот као аустриска поверљива личност у Сарајеву. У јуну год. 1876, када се Србија решила да уђе у рат, Мркоњић је морао коначно напустити Босну."

Фото: "Википедија"

УСТАНАК су прихватиле обе српске кнежевине Србија и Црна Гора. Српско јавно мишљење, које је било под утицајем омладинских романтичара, који су господарили у штампи, књижевности и на јавним зборовима, тражило је да се што пре објави рат Турцима. Кнежеви Никола Петровић и Милан Обреновић нису имали избора - на Видовдан објављују рат Османском царству. Почеле су и припреме за политичко уједињење српског народа. Договор о савезу две кнежевине утаначен је на Цетињу, али је потписан у Венецији 15. јула 1876.

На дан објаве рата, Видовдан 28. јуна 1876, у Босни и Херцеговини су устаници на четири места прогласили уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором. Војни неуспеси српске војске "учинили су да се тај звездани тренутак првог српског уједињења у историји није задржао у колективном памћењу народа".

Захваљујући устанаку, српско питање је дефинитивно у Европи стављено на дневни ред и убрзано отворено и решавање Велике источне кризе, познатије као Источно питање. Последица устанка био је и Берлински конгрес, на којем је дошло до декомпоновања Балкана, Црна Гора и Србија су добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину.

Препоручујемо

Друштво

0 0

МРАЧНА СТРАНА ТУРАКА: Нису сви поробљени одвођени у јаничаре - данак у крви са још трагичнијим последицама

20. 12. 2021. у 18:18 >> 20:09

Друштво

2 43

ГДЕ ЈЕ НЕСТАЛА ЈУНАЧКА РУКА МИЛОША ОБИЛИЋА: Репортер "Новости" у потрази за једном од највећих српских реликвија

31. 10. 2021. у 14:00

Србија

2 1

СРБИ ОДБРАНИЛИ ЕВРОПУ! Обележено 210 година од Боја на Лозници

17. 10. 2020. у 19:45

Друштво

0 1

КРАХ ПРЕВРАТА БОЉШЕВИКА У КРАЉЕВИНИ СХС: Афера "Дијамантштајн" и припреме за оружани устанак комуниста 1919.

21. 02. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације