ТИТОВУ СЛИКУ И ДАНАС ЧУВА У ДНЕВНОЈ СОБИ: Иван Ивањи (93), писац и преводилац, пензионерске дане проводи уз књигу и компјутер

ИВАН ИВАЊИ, писац и преводилац, није обичан пензионер.

Фото Приватна архива

Са 93 године и даље је активан: редовно пише, чита на српском, немачком и мађарском, прати различите сајтове на интернету, занима га историјска литература, гостује на промоцијама... , а недавно му је објављен и роман "Усамљеност мањине".

Током његовог богатог животног века мењале су се власти и државе у којима је живео.

Пропутовао је готово цео свет као Титов преводилац са немачког, а игра судбине хтела је да касније живи на свега двестотинак метара од места на ком је убијен његов отац, заточен у логору Топовске шупе на Аутокоманди, у Београду.

Ивањијеви родитељи били су лекари и студирали медицину у Немачкој.

- По повратку, мислили су да не говоре лепо тај језик. Зато су ми набавили гувернанту Илзе фон Шлудерман, по пореклу аустријску племкињу из Словеније, од које сам научио аустријски немачки. У кући смо говорили три језика: српски, немачки и мађарски, а отац ми је читао Гетеа у оригиналу. Дешавало се да у истој реченици помешамо сва три - каже Ивањи.

Фото Приватна архива

Иако је као дете прошао кроз логоре Аушвиц и Бухенвалд, никада није мрзео језик.

Напротив. Родитељи су, по окупацији, из Баната пребачени у Београд и ту убијени 1941, а њега су рођаци одвели у Нови Сад. Ухапшен је у марту 1944, и пребачен у Немачку.

- Занимљиво је да је и Ели Визел (књижевник и добитник Нобелове награде за мир) имао сличну судбину. Он је годину старији од мене, а у Аушвиц је стигао из Румуније, ја одавде.

Истовремено смо из Аушвица прешли у Бухенвалд, само што је он ослобођење дочекао болестан, а ја сам из логора изашао на ногама - каже Ивањи.

Дуже од две деценије овај времешни пензионер био је преводилац Титу и другим државним и партијским функционерима. Радио је и као новинар, педагог, драматург, дипломата, преводио је највеће немачке писце. И сада радо чита Хајнриха Бела и Гинтера Граса, а себе сматра "грасовцем":

- Три пута смо се Грас и ја посвађали, јер сам му говорио да више нећу да га преводим пошто је много тешко.

Данас се редовно обрадује када у богатој библиотеци пронађе књигу за коју мисли да је није читао. А онда је отвори, нађе забелешке и схвати да јесте, али је заборавио.

Као најлепши период у животу наводи превођење за Тита. И даље га сматра сјајним државником и чува његову урамљену слику у дневној соби. Жао му је само јер је инсистирао да му је Броз својеручно потпише, па је посвета избледела, док су оне лупљене печатом на туђим сликама остале.

- Тито је био изузетно духовит и учтив, имао је слоновско памћење. Немачки и руски говорио је боље него хрватски и словеначки. Помало и мађарски, о енглеском и француском да не причам. Једном ми је шапнуо: "Не могу сад да читам ово што су ми написали. Сад ћемо мало да импровизујемо" - сећа се Ивањи.

Обраћао му се са "друже председниче", војна лица са "друже маршале", саборци са "друже Стари" или само Стари, Кардељ са Јоже, једино га је Јованка звала - Тито.

Сећања на Тита не бледе ни после много година. Једном су, открива Ивањи, Броза на ручку у Диселдорфу питали шта би било с њим да је из Немачке, где је пре Првог светског рата радио као возач за "Дајмлер Бенц", емигрирао у Америку, уместо што се вратио у Аустроугарску. Тито је одговорио: "Не знам шта би било са мојом земљом да сам отишао у Америку, али знам шта би било са мном: био бих милионер!"

Ивањи открива да је Тито волео Вилија Бранта, али га је немачки канцелар Хелмут Шмит брзо освојио. Приликом првог сусрета рекао му је да је "шегрт у односу на њега".

- Кад смо стигли у Бон, уместо заједничког састанка двеју делегација, Шмит је предложио разговор с Титом у четири ока и овај је пристао. Броз није тражио превод с немачког, јер је све разумео, али је обично хтео да преводим на немачки када прича, како је волео да каже, "нашки". Фотограф је ухватио тренутак када вирим упитно из рагастова, чекајући знак да ли да останем или не - наводи наш саговорник.

Такви састанци били су напорни јер је морао да пише и забелешке, које је после диктирао Титовом дактилографу Мити Мугашком. Последњи ангажман био му је Самит несврстаних у Хавани, где је, каже, постигао рекорд у неспавању, а после и рекорд у спавању - 16 сати без буђења! Он и још двојица запослених у СИП-у (Секретаријат иностраних послова) морали су за Тита свакодневно да приреде сажетке свих разговора које су представници наше делегације водили. Радило се даноноћно.

- Последњег дана најављено је приближавање урагана и све делегације су похрлиле да напусте Хавану. Тито је, међутим, одлучио да ћемо сви ручати са њим, уз реченицу: "Ко је са мном бдео, тај ће са мном и ручати." Говори за ручком су се одужили, једва сам издржао да не заспим. После, у хотелу, кад сам заспао, већ је почела олуја, а ја сам сањао чаробњака из Оза и ветар како је одувао и нас и хотел - евоцира успомене Ивањи.

МАРШАЛ НИЈЕ ВОЛЕО КУЛТ ЛИЧНОСТИ

ИВАЊИ је присуствовао свечаној вечери после отварања ауто-пута Београд - Загреб, 1958:

- При крају вечере људи су почели да певају "Друже Тито, ми ти се кунемо," па "Друже Тито, љубичице бела"... Титу је глава све више падала. У једном тренутку је рекао:

"Прекините! Ако не знате ништа друго, немојте ни то!" Није волео култ личности. То су форсирали они око њега из разних интереса.

Препоручујемо

Република Српска

2 4

ПЕНЗИЈУ ПРИМА 80 ГОДИНА: Пензионер од 103 године у Републици Српској ужива породичну пензију

12. 07. 2022. у 17:23

Друштво

0 1

ПУТЕВИМА МАРКА ПОЛА ОД ИТАЛИЈЕ ДО КИНЕ: Италијанка Вијена Камароти у осмој деценији решила да препешачи 22.000 километара

30. 06. 2022. у 12:33

Друштво

1 0

ГЛУМА ЈЕ КАО ТРЧАЊЕ МАРАТОНА: Глумац Милан Цаци Михаиловић, пре осам година отишао у пензију после каријере

16. 06. 2022. у 20:00

Друштво

0 0

ТРЕНИРАО КИЋУ, А САД ПИШЕ КЊИГЕ: Проф. др Александар Керковић, кошаркашки тренер, прославио 100. рођендан, али му не мањка енергије

03. 06. 2022. у 10:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације