САД ОД ТИТА ТРАЖИЛЕ ДА ПОМИЛУЈЕ ПАВЕЛИЋА: Зашто се поглавнику независне државе Хрватске и једном од највећих крвника срба никад није судило

ПРЕ две године Комисија за споменике и називе тргова и улица Београда одлучила је да Загорска улица у Земуну понесе име Благоја Јововића, човека који је пре 63 године испалио смртоносне хице у злочинца Анту Павелића у главном граду Аргентине.

Фото Википедија

Тим чином овај стасити Бјелопавлић је исправио све грешке, превиде и намере које је чинила Титова Југославија према осведоченом злочинцу, творцу државе смрти и ужаса.

Јер једино се њему, поглавнику Независне Државе Хрватске, није никада судило. Вођа усташког покрета, ревносни нацистички злочиначки шегрт, готово да је једини квислинг из Другог светског рата који је измакао правди. Седам месеци по завршетку ратних страхота, 20. новембра 1945, у Нирнбергу почиње суђење истакнутим члановима војне, политичке и економске елите Трећег рајха. Неколико месеци по ослобођењу Француске, у Паризу се суди маршалу Петену због сарадње са окупатором. Осуђен је на смрт. Нешто касније казна је преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору.

Павелић и надбискуп Степинац , Фото Википедија

Видкун Квислинг, норвешки политичар, сарадник нациста, стрељан је 10. октобра 1945. после суђења које је показало све ужасе његовог режима у овој скандинавској земљи. По њему ће симболично бити названи сви који су наносили штету сопственом народу зарад интереса завојевача. Сличну судбину доживеће и генерал Драгољуб Дража Михаиловић, који ће 1946. године бити оптужен, осуђен и стрељан.

Док се њима судило, Анте Павелић се слободно шетао Буенос Ајресом. Нормално је да се постави питање зашто у бившој држави није суђено осведоченом ратном злочинцу.

У ТИМ поратним годинама, јавно тужилаштво је прикупљало доказе и спроводило заједничку истрагу против двојице усташких "дужносника", Анте Павелића и Андрије Артуковића. Опширна оптужница, на неколико хиљада страна, по званичној верзији завршена је 1951, после четири године рада. Ти списи тужилаштва депоновани су у Хрватском државном архиву и налазе се спаковани у осам кутија под називом "Оптужништво, Павелић и Артуковић".

Ален Далс/ Крунослав Драгановић , Фото Википедија

Југословенска тајна полиција, још од завршетка рата, трагала је за Павелићем. Пошто је у том тренутку постојао политички интерес да му се суди у тадашњој Југославији, први циљ агената је био да Павелића отму и доведу у земљу, а ако је то неоствариво, да га ликвидирају.

Онда се нешто променило. Из врха државе проглашен је "ловостај" на поглавника. У "сефу памћења" Бошка Видаковића, који је дуго боравио у Буенос Ајресу са посебним овлашћењем да припреми отмицу Павелића, остало је забележено много тога. Тако су он и ондашњи амбасадор у Аргентини Франце Пирц већ били утаначили споразум са једном америчком екипом да вођу усташа испоручи, на отвореном мору, једном нашем броду. У последњем тренутку из Београда је стигла порука да се, по Титовој наредби, цела операција одложи за боља времена.

Обавештајна заједница Југославије, посебно она у Србији, остала је затечена. У поверљивим круговима почела су нагађања о позадини овакве маршалове одлуке.

Спомињано је да је Коста Нађ, командант Треће армије, пропустио поглавника и његов телесни пук, који је био задужен за његову личну безбедност, "по наређењу одозго".

Говорило се "меком разумевању између Броза и Павелића после рата и могућој сарадњи током рата". Подсећало се на предратну сарадњу усташа и комуниста и пријатељства склопљена у затворима Краљевине Југославије, на покушај формирања Комунистичке партије НДХ...

ПОУЗДАНО се знало да је Павелић побегао из Загреба 7. маја 1945. године, значи дан раније него што су партизанске снаге ушле у Загреб. Хитлер је већ шест дана био мртав. Суочен са том чињеницом и општим хаосом насталим у нацистичкој војсци на свим фронтовима поглавник издаје наредбу о повлачењу према Аустрији и заборавља на " Звонимирову линију", на потезу Карловац - Дуго Село - Врбовец - Крижевци - Копривница - Драва, која је требало да брани усташку престоницу, иако је имао под оружјем, око 150.000 војника.

Благоје Јововић, Фото РТС

Једноставно, покупио је прње и побегао. Међутим, те његове прње су биле златне. У његовом пртљагу било је 40 сандука са златом из државне ризнице, али и оно које је према каснијем сведочењу једног од најближих његових сарадника Славка Кватерника, чувао у својој вили у врећицама од по два килограма. У међувремену у Швајцарској је склонио 2,5 милиона тадашњих швајцарских франака, 1.700 златних полуга и 40 тона сребра. Пре одласка из Загреба на Каптолу је уз сагласност надбискупа Алојзија Степинца склонио 36 сандука злата. Време ће показати да ће му те драгоцености омогућити безбрижан живот све до сусрета са Благојем Јововићем 10. априла 1957.

Отприлике у исто време када је 8. маја Коча Поповић, на челу 2. армије улазио у Загреб, Павелић је у Рогашкој Слатини одржао последњу седницу на којој је именовао Вјекослава Макса Лубурића за команданта хрватске војске и повлачења. После овог састанка чланови владе НДХ отишли су на једну, а поглавник на другу страну.

После две недеље потуцања успео је да се докопа британске окупационе зоне. Испоставиће се да је то било одлучујуће за његову судбину. У то време британски обавештајци предузимају мере опреза како се не би открила серија ратних преговора са нацистима о склапању англонемачког пакта против Совјетског Савеза. Због тога сер Стјуарт Мензис, шеф британске тајне службе, даје уточиште у Британији нацистичком шефу обавештајне службе Валтеру Шеленбергу и још неколицини нацистичких злочинаца. Тако прузимају и бригу о вођи Хитлерове сателитске државе који у пратњи двојице британских пуковника стиже у Ватикан. Тамо га дочекује Крунослав Драгановић који је од августа 1943. у Ватикану био заступник НДХ. Одмах по завршетку рата Драгановић, по налогу монсињора Ђованија Монтинија, државног подсекретара у Ватикану, постаје кључни човек "Пацовског канала", највеће кријумчарске руте за нацистичке ратне злочинце. Ова мрежа за масовно бекство организована је преко посебног уреда смештеног у Улици сан Ђироламо у Риму који је уживао дипломатски статус, иако се налазио изван територијалних граница Ватикана. Ту су контролисане мутне везе између Свете столице и одбеглих нациста. Ту су фабриковани лажни идентитети за готово све главне ратне злочинце, од Адолфа Ајхмана до Павелића. Да подсетимо, монсоњор Монтини 1963. постаје папа Павле VI.

ПАРАЛЕЛНО са пребацивањем фашистичких злочинаца из Другог светског рата у Латинску Америку, као и у Сједињене Америчке Државе и Канаду, из седишта Католичке цркве пребацује се нацистичко благо у Аргентину. Тако споменути сер Стјуарт даје налог трупама да помогну да ватикански камиони одвезу нацистичко благо у Ватикан, одакле ће у великом кругу бити пребачено у Аргентину.

Истовремено, Ален Далс, шеф америчке стратегијске службе (Office of Strategic Service - OSS) и будући директор ЦИА ангажује неколико авионских компанија за пребацивање блага које су опљачкали Хитлерови поданици.

Аргентина је изабрана зато што је председник ове државе Хуан Перон био изразито профашистички оријентисан а ова држава је била једина јужноамеричка земља која је наставила односе са Трећим рајхом и током рата. Аргентинска економија процветала је са масивним послератним трансфером летећег нацистичког капитала.

Контраобавештајни корпус америчке војске (CIC) имао је потврду да се хрватски усташа и масовни убица Анте Павелић крије у Ватикану и да се возика римским улицама у аутомобилу са дипломатским таблицама католичке државе. Оперативци CIC су знали све његове злочине и 7. јула 1947. издали налог за хапшење Павелића. Недељу дана касније из централе је стигао одговор: "Даље руке од Павелића". Једном од најгорих масовних убица током Другог светског рата, дозвољено је да остане у Ватикану, а потом и да отплови у Аргентину, како би покупио свој део напљачканог нацистичког злата.

ХАПШЕЊЕ Павелића није одговарало америчким и британским службама и финансијским магнатима у овим земљама. Као прво, представљало би "запањујући ударац" угледу Римокатоличке цркве. А ако би се још судило Павелићу, он би можда покушао да се спасе одавањем комплетне шеме прања новца у Аргентини, а не само транспорта нациста за Јужну Америку. Опљачкано нацистичко благо је из Аргентине је отишло назад до "демократске" Западне Немачке. Уз то, Далс је развио пропагандни механизам како се мора помоћи обнови немачке привреде као бедему против комунизма и да постоји велики број богатих јужноамеричких инвеститора, који су били вољни да помогну обнови Немачке. И ето објашњења: узрок чудотворног економског послератног опоравка Западне Немачке био је исти новац опљачкан широм Европе у току рата.

Почетком педесетих година прошлог века Југославија је у време Информбироа, у страху од напада Совјетског Савеза, била присиљена да тражи помоћ од Америке и ваљда је из тих разлога, на миг из Вашингтона, Тито у последњем тренутку одустао од већ припремљене отмице Павелића и пребацивања у земљу.

Неколико година касније Стево Крајачић, тадашњи председник Скупштине Хрватске, на једном састанку врха обавештајне заједнице, овај Титов потез је објаснио: "Након стрељања Драже Михаиловића и самоубиства генерала Милана Недића, који је искористио тренутке непажње стражара и сурвао се са највишег прозора београдског затвора - а што су у западним новинама пропратили злим чланцима како то није било самоубиство, него најпримитивније полицијско убиство - и осуде Алојзија Степинца у Загребу, друг Тито нам је, како би стишао капиталистичку оркестрирану халабуку, наложио да одустанемо од Павелићеве отмице, јер би се такав чин изродио у међународни скандал без преседана."

СПОРАЗУМ ХРВАТСКИХ ПАРТИЗАНА И НЕМАЦА

ПОСЛЕ последњег састанка владе НДХ у Рогашкој Слатини Анте Павелић је покушао да се види у четири ока са генералом Александром Лером, командантом Групе армија Трећег рајха за југоисток Европе. Лер га је глатко одбио. По свему судећи имао је и озбиљан разлог да избегне сусрет са вођом пропале хрватске државе. У нашој историографији остао је готово непознат споразум који су почетком маја те 1945. у хотелу "Еспланада" у Загребу потписали генерал Лер и Борис Бакрач, опуномоћеник Главног штаба НОВ Хрватске за размену заробљеника са Немцима. Немачком генералу је било познато да су усташе минирале електране, плинаре, мостове, радио-станицу, пошту и друге виталне објекте у Загребу који су требали да буду уништени пре повлачења. Овим споразумом је договорено да Немци разминирају ове објекте, а заузврат да се њиховим јединицама омогући да се без борбе повуку до аустријске границе. Када су Лерове јединице почеле разминиравање дошло је до оружаног сукоба са усташама. О озбиљности овог окршаја дојучерашњих савезника, говори податак да је погинуло око стотину Павелићевих следбеника. Иначе овај споразум је потписан по одобрењу хрватског војног и партијског руководства. Бакрач ће после рата бити члан ЦК СК Хрватске, потпредседник Извршног већа Сабора и вишегодишњи председник Југословенског олимпијског комитета.

Препоручујемо

Друштво

0 1

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СЛОВЕНАЧКИ САФАРИ НА СРБЕ: Поводом филма Мирана Зупанича о наводном "лову на људе у Сарајеву"

11. 09. 2022. у 15:20

Друштво

1 20

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО СЕЈАО ВЕТАР РАЗДОРА ПО СРБИЈИ: Како је доживотни председник СФРЈ припремао обрачун са либералима

29. 05. 2022. у 16:00

Друштво

0 13

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЕНГЛЕСКИ КРАЉ ХИТЛЕРОВ ШПИЈУН: Како су Едвард Осми и индустријалац Хенри Форд били у служби Трећег рајха

22. 05. 2022. у 17:18

Друштво

0 18

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ КАО БОРЦИ ЗА МИР У ЕВРОПИ: Како су Американци ангажовали нацистичке официре у западној алијанси

15. 05. 2022. у 15:22

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације