ДОКТОРКА ПОМЕРИЛА ГРАНИЦУ ЉУДСКОГ: "Новости" са синовима и ћерком Др Љубинке Петровић, хероине страшне рударске несреће у Алексинцу 1983.
ПРИСТАЛА је, и то једва, да је одоздо извуку тек када је иза ње остала само слеђена тишина. Само тишина.
Није ни знала који је то био сат који је провела у јами из које је понела слике за цео живот.
Стравична експлозија метана у јами "Морава" алексиначких рудника разнела је и људе и машине. Она је трчала кроз језиву, бесконачну ноћ, у којој су се сударали јауци и позиви у помоћ, а свест затамњивао мирис спржених тела. Само је једном признала:
- Био је то пакао. Прави пакао.
Ово је прича о др Љубинки Петровић из Алексинца, хероини рударске несреће у јами "Морава", у лето, пре непуне четири деценије. Прича о подвигу који је померио границе људског и професионалног и који се, упркос времену и неким другим "вредностима", памти.
- Наша докторка Љубинка била је поштована и вољена, у алексиначком Дому здравља, а пре тога у рудницима уписала је деценије стажа - испричала нам је правница Данијела Стојилковић, из правне службе ове установе, одакле су нас и упутили како да дођемо до њене деце.
- Диван, племенит човек, па, и када је отишла у пензију, од ње се тражио савет више. Пре око пет година опростили смо се са њом заувек на новом гробљу у Алексинцу.
Тако, уз захвалност, сазнајемо да деца др Љубинке Петровић, синови и ћерка, на три континента чувају успомену и следе пут велике и пожртвоване мајке. Најстарија, Марина, дипломирани је правник, заменик јавног тужиоца у једном граду у источној Србији. Петар, професор музике, у Америци има своју школу. А, најмлађи Растко је у Аустралији. Тамо је у једној фирми економиста.
7. јуни, 1983. године. Сећање Љубинкине ћерке:
- Мама је била у кухињи када је зазвонио телефон. Јавила се и не знам да ли је спустила слушалицу. Истрчала је и низ степенице се, у трку, обувала. У кући су били Растко и тата, Петар у Скопљу на студијама. Тек после су се огласиле сирене и пронео глас о несрећи у руднику. Дигао се цео град. Неверица. Очај. Тата је отишао пред јаму. Ми смо знали: мама је већ међу својим рударима. Међу повређенима. Ми стојимо у муку. Нико реч не проговара. Нико ништа не пита. Избезумљени чекамо. Ноћ пада, тата не долази. Чујемо, извлаче повређене. Извлаче страдале. Ноћ одмакла. Само гледамо једни у друге. У нама страх: да ли ће се вратити? Да ли ће се вратити? Стално је била са рударима. Њихов лекар.
Сви су је знали и све их је познавала. И тата их је волео. Док је мама, после несреће, одлазила у посете повређенима, видим тату седи и гледа само у једну тачку. Питам га:
Дуки, шта ти је? Он каже: Будан их сањам. Као да је изговорио мамине речи. А да ли је њој било лакше после? Верујем да није. Само, и с тим мораш да живиш. Она је била јака. Стварно јака.
Телефонирамо, после разговора са Марином, у Америку. Јавио се Петар. Обрадовао га је позив, а нас је чекало изненађење.
- Плакета за подвиг? Како, где је! Па, код мене. Понео сам то мамино признање и чувам га.
Сећам се, баш добро се сећам кад је стигла кући и донела плакету. Било је лепо. Пуна кућа људи. Мада, никада она то није истицала. Само је говорила: свако је дужан да ради свој посао.
Поздрављамо се са Петром. Обећао је да ће послати фотографију са маминим признањем, а ми идемо у Аустралију. Телефон није дуго звонио.
- Сестра ми је јавила да ћете звати. Код мене су текстови из новина, мислим да сам их све скупио и све понео. Чак имам један из "Жемин жибаоа", званичног листа Комунистичке партије Кине. У, има тога пуно. И фотографија. Има једна када смо тата и ја били у вашој редакцији, а мама примала плакету. Тада је то било управо у редакцији - готово у даху испричао нам је Растко.
- Петру плакета, мени текстови и фотографије, а Марина... Марина има мамино срце, она све то у срцу чува... И... Речи су се одједном покидале. Слушалицу је преузела Расткова супруга Елеонора:
- Извините, молим вас, потресле су га емоције.
Касније, кад је смирио срце, Растко је упитао:
- Па, ко се сетио да врати те лепе приче о подвизима? Радостан сам и волео бих да имам и примерак "Новости" када објавите репортажу.
СУЗЕ САМО НА РАСТАНКУ
СИНОВИ су, кад год се прилика указала, долазили да посете родитеље. Растко је чак довео и сина Петра да га крсти у старој, завичајној цркви у Алексинцу.
- Било нам је тешко кад су одлазили. Мами сам видела сузе само на тим растанцима - сећа се Марина.
СЈАЈ НЕПРОЛАЗНЕ ВРЕДНОСТИ
ДРАГО ми је да настављате традицију "Најплеменитијег подвига године" - каже Марина.
- Потврда да плакете којима награђујете добра дела чувају и потомци најбољи је доказ значаја ове лепе акције која слави хуманост и најлепше људске особине.
ЗНАШ ДА РУДАРИ НЕ ПЛАЧУ
ТРИДЕСЕТПЕТ рудара није изашло из јаме тог црног 7. јуна 1983, у коју су улазили да ископају то црно злато на коме су и они руке грејали. Др Љубинка никад није ни споменула, а камоли бројала оне које је од смрти отргла из црне "Мораве". У Алексинцу се сећају да је данима путовала до Београда, до ВМА, пратила како напредује лечење и опоравак рудара. Дочекивала их када се опорављени врате кућама. Била им је најмилији гост. Говорили су јој: опет ћемо ми у тој јами хлеб да копамо. А кад се између наде и неверице, низ копачево лице отме суза, докторка Љубинка је обрише и каже:
- Немој. Знаш да рудари не плачу.
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)
МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.
14. 11. 2024. у 17:17
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)