ЦРНОГОРСКО "НАДСРПСТВО" - ГЕНЕаЛОГИЈА ЈЕДНОГ МИТА: Борба петла са самим собом

У "ДУГОМ КРЕТАЊУ између клања и орања" распет између царстава и цивилизација, као самосвјесна, засебна и конкретна цјелина, српски народ је пролазио кроз искушења различитих врста.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Како су српски колективи стољећима живјели у дугој и тамној сјенци туђинске власти, тако су доспијевали и у различите граничне ситуације властите егзистенције, премда судбински повезани, трагедијом и крвљу, у различитим крајевима наших географија - различито: рецимо, током Другог свјетског рата, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Срби су поглавито били изложени усташком терору, у Србији њемачком, мађарском, бугарском и албанском, а у Црној Гори - италијанском, албанском, муслиманском и, само дијелом, усташком.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Овакве снажне епифаније и признања црногорском српству срећемо и у видовданској бесједи Мише Димитријевића 1867. у којој опомиње на вријеме када су "удови тела србског обамрли били, и само му је још једино срце живо било, које од Косова па до данашњег дана још није престало куцати, а то србско срце то је јуначко гњездо соколово - Црна Гора!" гдје, потом, додаје "и ако је Србин свугде Србин, опет сви признати морамо, да је свест србска у Црној Гори најбоље сачувана." Затим Димитријевић, чувени новосадски Србин, новинар и политичар, означивши Црногорце као узорни примјер српског слободарства, закључује: "Време би једанпут било, да и ми прихватимо ону мисао, за коју се Црногорци боре, а то је мисао слободе и јединства народа србског." ("Застава" 30. јун, 1867. године); Оновремени Црногорци јесу, дакле, на неки начин, доживљавани као носиоци српске интегралистичке свијести и примјер борбе за национално ослобођење и уједињење српскога народа.

ПАРТИЈА УТВРЂУЈЕ ПРАВО НА ИСТОРИЈСКО СЕЋАЊЕ

Осим новина и часописа, мит о нарочитом црногорском српству афирмисала је епска поезија, а ликови из "Горског вијенца" (попут Вука Мандушића) или из народне пјесме (попут Никца од Ровина) напросто су срастали са јуначким насљеђем Марка Краљевића, Милоша Обилића, Стојана Јанковића и Старине Новака као њихови природни насљедници. Када се све то узме у обзир, лако је закључити да је романтизам 19. вијека заслужан за митотворење политичке конструкције тзв. црногорског примата у српству, што је, нарочито посвећено и политички мудро, посебно у доцнијим династичким сукобима, користио црногорски књаз Никола I Петровић Његош, јасно увиђајући чињеницу да његово Цетиње није у стању и не може да игра било какву надмоћну политичку, а још мање културну, утакмицу са Београдом. Касније, у стихијама Великог рата, кад је Црна Гора падала под аустроугарску власт, појавио се посљедњи велики бљесак црногорског српства, оличен у Мојковачкој бици, након које су услиједили капитулација, окупација, распуштање војске, шпањолска грозница, заробљеништво и глад.

Фото: Архив "Новости" и "Борбе"/ Портал ИН4С/ИН4С/Принтскрин/Фејсбук/Марко Милачић и Википедија

Ослобођењем Црне Горе и њеним уједињењем са Србијом у заједничку југословенску државу, остварена је централна функција њеног постојања и означен почетак доба у коме су Црна Гора и српски народ у њој, излазећи из једног стољетног ванредног стања, обиљеженог ратовима и припремама за нове ратове, коначно могли да ступе у редовне токове јединственог српског духовног, културног, просвјетног и, напокон, националног живота.

Почетком другог свјетског рата, значајно сиромашни и окупирани црногорски Срби, вјечито загледани у стару српску заштитницу Русију, са надом која замагљује хоризонте разликовања између царизма и стаљинизма, поново затечени у земљи коју је напустио краљ, а окупирао непријатељ, и подијељени у два покрета, ушли су у крвави грађански рат. Међутим, ригидно историјско искуство црногорских Срба јесте револуција која тече коритом тоталитарног конструисања новог национа, на који начин се одвијала специфична узурпација црногорства. Црногорац више не бива само Србин који је сам себе, у црногоричним шумама, ослободио од турске власти, него и припадник једног новог, револуционарног народа, који се ослобадио од "великосрпске хегемоније". Његово колективно име више није српско него црногорско, односе између елемената његове српске културе утврђује АГИТПРОП, партијска догматика сузбија права на нежељена и "регресивна" историјска сјећања, док пропаганда настоји да наметне искуство револуције као највеће и најпрогресивније заједничко историјско искуство српског народа у Југославији. Идеју српског националног јединства замјењује идеја партијског јединства. Принцип једнакости народа у Југославији омогућава да једно лице, национално одређено као Црногорац, у односу на једног Србина, има шеснаестоструко веће могућности да постане, рецимо, генерал или амбасадор, односно да напредује у југословенској служби. Усљед такве, и сличних гарантованих привилегија, многи Црногорци су осјећали да су, под тоталитарним режимом, стекли признање као "најбољи Срби", али ипак "нешто другачији" од осталих непривилегованих Срба. Nomen est omen.

ТЕКСТ ИЗ ИСТОРИЈСКОГ ДОДАТКА "ШТА СМО УЗЕЛИ ОД ПРЕДАКА, А ШТА ДУГУЈЕМО ПОТОМЦИМА"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације