ЛИЧНА И КОЛЕКТИВНА ТРАГИКОМИКА
КРАХ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ Југославије и пројекат "коначне еманципације" црногорства од српства током деведесетих - који траје до дана данашњег - довели су значајан дио црногорских Срба у процес високог самоосвјешћивања.
Ипак, изражена регионална свијест, као и одређени рецидиви племенског поноса који је изван племенског друштва губио функцију, значај и смисао, били су и остали симптоми културне недовршености многог црногорског човјека, те једне, у многим случајевима, (само)наметнуте изолованости и умишљене самодовољности. Откуд се јављају исијавања комплекса више вриједности црногорског "надсрбина" и његова фанатична, а неријетко инфантилна, grandomania montenegrina, више иритантна него симпатична, више самољубива него родољубива и више умишљена него утемељена на историјским чињеницама и реалном социокултурном па и политичком стању. Није неоправдано тврдити да црногорско "надсрпство" носи дјечје лице инфантилног фанатизма који може имати фаталан исход у личној и колективној трагикомици. Црногорски "надсрбин", у највећој мјери, настаје из потребе да се по хитном поступку поново ступи у контакт са прецима и надокнади тешко надокнадиви губитак осјећаја јединства са Србима "свима и свуда", узрокован развојем различитих антисрпских процеса у Црној Гори.
Пошто "Јунаци нашег доба" немају прилику - а можда ни вољу - да понове дјела својих предака чином личног херојства, фанатични изливи њиховог надсрпства манифестују се у неумјереној глорификацији предака и црногорског српства, која нема краја ни почетка, нити нарочитог утемељења у компаративним приликама са осталим српским крајевима. Она сама по себи не би била лоша, нарочито у секулуму атомизираног друштва, да није израз једне гордости, једне неодговорности пред националним задатком и да, неријетко, величање својих, црногорских, предака није само увод за ниподаштавање туђих, нецрногорских, који су такође "своји", јер су српски.
Такође, "надсрпство" неких црногорских Срба дјелује као одбрамбени механизам: њиме се настоји прекрити неславни дио црногорске историје, нарочито потоњих тридесет година и успоставити национални симулакрум у коме су црногорски Срби поново најбољи Срби. Дакле, црногорски "надсрбин" очекује нешто што би, поред свих недаћа у којима се налази, морао држати на крају памети: свесрпско признање његовог ексклузивног, надсрпског статуса. Такав став показује личну незрелост, националну неодговорност и културну недовршеност, раскрива трибалистичку гордост, замагљује насушне националне хоризонте, узурпира разумијевање националних приоритета, угрожава основне претпоставке за разуман дијалог и напосљетку води у друштвену изопштеност. Међутим, будући да су црногорске установе и институције, као и различити политичко-идеолошки центри моћи, толико година систематски разарале српски језик, културу и традицију у Црној Гори, црногорски "надсрбин" заслужује извјесно разумијевање: сва врата ове државе за њега су била затворена и закатанчена, изузев полицијских, судских и затворских, која су га, кроз године срамне дискриминације и непрестаног друштвеног апартхејда, једино чекала одшкринута.
НЕДОСТАТАК СВЕСТИ О СРПСКОМ КУЛТУРНОМ ЈЕДИНСТВУ
Јасно уочљиви недостатак довољно развијене свијести о српском културном јединству може се назвати једним од централних проблема нашег народа. Заједничка, јединствена култура нам омогућава да разумијемо "ко смо ми", пред другима и пред сопственим одразом; напајање српском културом открива "аутентично лично ја", а нашу егзистенцију чини аутентичном. То се, наравно, не остварује егзалтираним позивањем на славу старих црногорских јунака. Старо и јуначко умирање за слободу било је императив историјског тренутка, у коме се витешким фатализмом страдало за узвишени идеал. У савремености, нама је испостављен налог да живимо за слободу, ако већ не морамо, попут наших предака, за њу и да гинемо. Да бисмо живјели за слободу, неопходно је да опстајемо у својој националној култури, јер развој свијести о националном јединству није могућ без развоја свијести о културном јединству нашег народа. Стога је неопходно ослободити црногорско српство разних штетних стереотипа о нецрногорским Србима, да би се остатак српства могао ослободити зебње да ћи било ко у Црној Гори, уколико не добије верификацију инфантилног каприца моралне, јуначке и духовне изузетности, попут оног Црногорца који је три пута бјежао к Турцима зато што није добио повлашћенији статус, слиједити адолесцентски принцип: "Ако ми не признате да сам најбољи, уопште нећу бити Србин." При чему онтолошки не разумије да, уколико на тај начин доживљава националну мисију - и не треба да буде.
Да бисмо уклонили неоправдано неповјерење које гуши национални напредак, неопходно је да одбацимо садржаје насилно уметнуте у нашу свијест који нијесу у духу црногорског српства. Сваки пут кад црногорски Србин, на помен Срба из одређених српских крајева, гордо изусти неку непристојну увреду треба да помисли шта би му рекли његови преци који су сузних очију посматрали страдање своје браће у неослобођеној земљи. Тек тада, са тако развијеном свијешћу, носећи високу националну одговорност, заиста ћемо моћи да поштујемо и његујемо српску културу као цјелину, држећи на уму ријечи Стојана Новаковића из његовог текста "Уједињујмо се културом!" објављеног у дубровачком "Срђу" 1908. године: "Шта може и шта смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовном уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима? Културно Српство може постати кад ми хоћемо. Оно треба да изађе из духа и из воље наше. До нас стоји да га из висине будућности спустимо на земљу наше опште домовине. За њ нема никакве забране! Уједињујмо, ујединимо срца наша!"
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (0)