АПИСОВИ "ЦРНОРУКЦИ" ПУЦАЛИ НА КРАЉА АЛЕКСАНДРА: Сви атентати на југословенског суверена пре марсељске трагедије
У ОСТВАРЕЊУ своје политике разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала оне националне организације и групе на Балкану које су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору.
У Бечу је организована и група југословенских комуниста, као "војна ћелија". Њихова се намена није тачно знала, осим да је "за специјалне задатке". Њоме је руководио Мустафа Голубић, некада припадник завереничке организације "Црна рука", за кога се сумњало да се годинама бави конспиративним радом, између осталог и планирањем атентата на краља Александра.
Из овог центра је, по свему судећи, и организован атентат на Александра Карађорђевића.
Било је то на Видовдан 1921. године, када је коначно усвојен први устав нове државе.
Звона су звонила на свим црквама, благо сунце обасјавало је престоницу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На све стране музика, песме, народ у свечаном руху преплавио улице.
Из Новог двора појављује се аутомобил у коме седи 34-годишњи регент Александар Карађорђевић у официрској гардијској униформи. Аутомобил лагано вози према Саборној цркви где ће бити одржано благодарење. Народ одушевљено поздравља свога краља који је тога дана и званично проглашен за династа.
Капе лете увис, цвеће се баца под точкове "пакарда" у коме седи Карађорђевић, који је, чини се, обновио Душаново царство. Његово лице је озбиљно, и тек понеки осмех сине као отпоздрав на одушевљену љубав свога народа у којој ужива и коју осећа свим својим чулима. Аутомобил из споредне улице скреће према главној. У том часу, један човек истрчава из масе и присутни виде неки предмет како лети према "пакарду" и пада иза аутомобила. Виде се пламен и дим, али због жагора скоро да нико није чуо експлозију.
Коњаник Краљевске гарде пада тешко рањен. Још нека лица, из пратње и окупљеног народа, бивају лакше рањена.
АТЕНТАТОР ПОКУШАВА да побегне. Младић, по занимању ковач, успева да га дохвати и чврсто га стеже док овај узвикује: "Живела светска револуција! Краљ мора умрети!" Неко га удара у лице. Народ би да га линчује. Створио се велики метеж. Жандари и полицајци стижу и одводе га.
На саслушању каже да му је име Спасоје Стејић, да је по убеђењу комуниста, да је припадник тајне организације пелагићеваца. Признаје да никада није видео свога шефа наредбодавца, али зна да тај живи у Аустрији, одакле често долази да би руководио партијом. Стејић још изјављује да му је познато да је одлука о смакнућу краља донета у Москви.
Због овог атентата настао је расцеп у КП Југославије. Сима Марковић, њен председник, није био поборник терористичких метода; Моша Пијаде, који је заступао тврду линију Коминтерне, био је за одлучну терористичку борбу. Преко њега је и стигла наредба да се будући краљ убије на Видовдан. Стејић није успео, и после овог догађаја, расцеп се у Комунистичкој партији продубљује.
Спасоје Стејић Баћо рођен је у Ади, код Новог Кнежевца, 1904. године. После покушаја атентата, на "видовданском процесу" осуђен је на смрт. Казна му је преиначена у 20 година затвора. Након више од 19 година робије, учесник је чувеног бега робијаша-комуниста из Сремскомитровачког затвора 1941. године. По изласку на слободу постаје партизански борац. Погинуо је на Сутјесци 1943. године.
* * * * * * * *
ПЛАМЕН ОСВЕТЕ ЗА СОЛУНСКИ ПРОЦЕС
АЛЕКСАНДАР ЈЕ ОСТАО и присуствовао је благодарењу. Видовдански устав изгласан тесном већином одмах је обележен крвљу, и да лош предзнак буде потпун - српском крвљу. А нешто касније, у Делницама, 21. јула 1921. године, убијен је Милорад Драшковић, првак Демократске странке, министар унутрашњих дела. Убица је био Алија Алијагић, припадник групе младих комуниста из Бијељине. Влада Краљевине СХС, на чијем је челу био Миљенко Веснић, забранила је рад КП Југославије.
Месецима пре атентата, регенту Александру почињу да стижу поруке из Беча. Садржај је увек исти: "Бићеш убијен!". И још једна реченица: "Осветићемо Аписову смрт!". И увек исти потпис: Мустафа Голубић.
Маријан Стилиновић, предратни партијски активиста, учесник НОБ и функционер ФНР Југославије, у својим сећањима је записао да је Мустафа двадесетих година прошлог века, као члан централе Комунистичке партије СССР, био задужен у Бечу за одељење Краљевине Југославије, а затим био руководилац Балканске комунистичке федерације. Како каже, готово сваки састанак започињао је следећим речима: Александра треба убити. То је кључ југословенске револуционарне политике и другог решења и излаза нема и не може да буде, преноси Стилиновић Голубићеве речи, указујући да је тако говорио готово на сваком састанку њихове групе.
После Стејићевог неуспелог покушаја убиства, Краљ тражи од аустријских власти заштиту.
И Мустафа Голубић бива протеран из престонице северног суседа нове краљевине.
ПЕТ ГОДИНА пре него што је бачена бомба у Београду промашила циљ, Александар и његово окружење обелодањују наводни покушај убиства српског регента, код Острове, у Грчкој, 11. септембра 1916. године. То ће бити повод за Солунски процес, на коме су на смрт стрељањем осуђени Драгутин Димитрујевић Апис и његови сарадници, мајор Љубомир Вуловић и добровољац Раде Малобабић. Тај усуд пратиће Александра до краја живота. На њега ће бити извршена још три атентата. У Београду, Загребу и онај кобни у Марсељу.
Наша историографија, углавном, овај догађај из Остраве сматра исценираним покушајем убиства Александра. Шта се заправо дешавало крајем лета 1917. године? Савезничке јединице на Солунском фронту кренуле су у општу офанзиву. Српска војска, решена да отвори "капију слободе", води тешке и крваве борбе, да би после више од годину дана закорачила на своју груду. Животи више нису важни - освајање Кајмакчалана платиће се огромним жртвама - погинуло је 4.438 српских војника и официра.
Регент Александар Карађорђевић смештен је у позадини фронта, у Владову. Готово сваког дана одлази у обилазак прве ратне линије. Тако је било и 11. септембра, по новом календару. Око четири сата после подне, на повратку у Владово, био је у аутомобилу са пуковником Павлом Јуришићем Штурмом. У обезбеђењу регента били су француски "специјалци". Шофер је, такође, био Француз. На два километра испред места Острово, између језера и железничке пруге, зачула су се, један за другим, два пушчана пуцња.
Аутомобил се зауставља и пратиоци констатују да је један метак окрзнуо каросерију, осматрају околину, али због неравног терена ништа не откривају.
* * * * * * * *
ПОДМЕТАЧИНЕ И ИНТРИГЕ НА СВЕ СТРАНЕ
ПО ИЗБОРУ МЕСТА где су испаљена два хица на будућег суверена Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и причи очевидаца, све личи да је био покушај атентата. Неко одлучује да се овај догађај држи у тајности. Али то није важило и за Французе. Брзо се рашчуло о пуцњави на будућег суверена Југославије. Потом се нижу многе необјашњиве и нелогичне одлуке.
Министар унутрашњих дела Љуба Јовановић прве информације добија тек крајем септембра, а тек у првој половини октобра долази са Крфа у Солун не би ли отворио истрагу. А тек месец дана касније, 20. новембра, телеграфише Влади да је потребно, због истраге, да у Солун дођу Никола Пашић или министар Маринковић.
Тих емигрантских година на Крфу и у Солуну чувено српско "странчарење" је на врхунцу. Међу политичарима влада неповерење и сумњичења. Посланици оптужују Владу. Влада оптужује официре, њихово групашење и мешање у политику. Неслога се уселила и у саму Владу.
Нико ником не верује, сваки бива сумњив - записује тих дана маршал двора, Бошко Чолак Антић. На пример, кад неки чланови Владе оду у Солун, онда они на Крфу сумњиче њих да хоће да их оборе. Људи у Ници (посланици српске скупштине) сумњиче Владу, Влада њих.
Отуда процеси, интриге, суђење, казне, самоубиства.
Интриганило се на све стране. Причало се, од ува до ува, како Апис, пуковник Владимир Туцовић и мајор Вуловић, држе под контролом групу добровољаца из Босне и Херцеговине и да су они припремани за специјалне, терористичке акције. Од добровољаца најчешће су помињани Мустафа Голубић, Бошко Арежина и Незир Хаџиналић. У извештајима који су достављани Пашићу и Александру, тврдило се да се Хаџиналић, учитељ по занимању, спрема за атентат на председника Владе, да ће на регента пуцати Бошко Арежина... Нико од њих није покушао атентат, али је Арежина, под нерасветљеним околностима, убијен у Солуну, 1. маја 1916. године.
НИ ДРУГА СТРАНА није седела скрштених руку. По завршетку рата, Јаша Продановић ће обелоданити да поседује "једну изјаву коју су му, ради употребе у јавности или пред судом, дала тројица добровољаца у српској војсци, Босанци, које је Александар Карађорђевић покушао навести да смакну Аписа и дао им по три хиљаде динара". Један од тих несуђених Аписових убица, који је Продановићу дао изјаву, био је Ђулага Буковац.
Већ помало заборављена пуцњава на престолонасленика код Острове извучена је из фиоке министра унутрашњих дела Љубе Јовановића. Наређење за хапшење "црнорукаца" издао је генерал Бојовић, 14. децембра 1916. године, на захтев војног министра Божидара Терзића, а овај, на основу акта министра унутрашњих послова Љубе Јовановића Патка. У овом акту писало је да је круг официра око Аписа одлучио "да се насилним путем обори садашња владавина и правни ред са династијом Карађорђевића на челу, па да се уместо уставне парламентарне монархије заведе режим у коме би највишу власт у држави имали десет до петнаест одабраних људи".
Прва оптужница за кривично дело побуне у војсци подигнута је 20. марта 1917. године.
Управо оно што је писало у акту министра унутрашњих послова. Али само седам дана касније стиже друга оптужница; овог пута Апис и другови се терете за атентат на регента Александра код села Острова, а као непосредно, окривљен је један од најближих сарадника Аписа, Раде Малобабић.
* * * * * * * *
АТЕНТАТОРИ ПОСТАЈУ КЉУЧНИ СВЕДОЦИ ОПТУЖБЕ
СУДСКИ ПРОЦЕС је отпочео 2. априла, а пресуда је изречена 5. јуна 1917. године. Пресуде су донесене на основу тврдњи главних сведока Темељка Вељановића и Ђорђа Константиновића да су атентари били Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић. На самом процесу њихово сведочење деловало је неубедљиво и контрадикторно, па је на основу тога пала сенка на цео ток вођења процеса.
Одмах по завршетку Великог рата преживели "црнорукци" износили су доказе да је ово био пример монтираног судског процеса и тражили његову ревизију. Потпору су имали и код највећих правних ауторитета у земљи, међу којима је био и Слободан Јовановић.
Тридесет и шест година касније, 19. априла 1953. године, у дневним новинама је објављена вест да је на предлог Истражног одељења Државног секретаријата за унутрашње послове ФНРЈ, поднесен јавном тужиоцу Србије захтев за обнову Солунског процеса. На основу наређења Александра Ранковића, органи Истражног одељења пронашли су два главна сведока Темељка Вељановића (сада Темелко Вељановски) и Ђорђа Константиновића, (сада Георги Константиновски). Некадашњи сведоци на Солунском процесу изјавили су да су 1917. године у солунском војном затвору били под претњом смрти приморани да лажно сведоче, и да терете оптужене Рада Малобабића, Мухамеда Мехмедбашића и мајора Љубомира Вуловића.
Сви осуђени, на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом, рехабилитовани су. Тако ће и званично у нашој историографији Солунски процес бити обележен као монтирано политичко суђење и да атентата није ни било и да су пуцњи код Острове исценирани.
ИСТОРИЧАР др Бранислав Глигоријевић, међутим, 2002. године, у монографији "Краљ Александар Карђорђевић", изнеће неколико нових докумената који бацају потпуно ново светло на догађаје из 1917. године. Реч је, најпре, о писму Бранка Божовића, директора листа "Пијемонт" и блиског Аписовог сарадника, које је он упутио Душану Поповићу, када је суђење већ приведено крају. Оно гласи: "Као што си на сваки начин сазнао, нажалост, атентат на Престолонаследника није успео, а на Пашића је благовремено био осујећен, и тако ова двојица не одоше овом приликом код Чуне (Јовановића). Наши су због тога похапшени и ко зна како ће проћи, али ја се надам да ћемо доцније ипак успети да смрсимо конце, како Престолонаследнику, тако и Пашићу."
Глигоријевић је успео да открије да су главни сведоци Темељко Вељановић и Ђорђе Константиновић, били повериоци Обавештајног одсека Треће армије, у непосредној служби мајора Вуловића, главног Аписовог оперативца. Тачно је да су они лажно сведочили, оптужујући Малобабића за покушај атентата, али само зато да би прикрили своје учешће у њему. Постоји и писмена изјава кључног човека, Темељка Вељановића, дата пред сведоцима, 28. новембра 1921. године, баш на дан првих парламентарних избора у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, да су он и Ђорђе Константиновић "пуцали на некадашњег Престолонаследника и садашњег краља Александра код Острова, кад је ишао на фронт, да су зато били у затвору, али да су говорили против официра, који су по њиховој сведоџби и стрељани у Солуну". Овај се доказ налази у архиву САНУ, под бројем 14434/644. Нажалост, наша историографија апсолутно игнорише овај документ. Атентата је изгледа било, а на историографији је да утврди ко су били атентатори, а ко налогодавци.
ПОКУШАЈ УБИСТВА У ЗАГРЕБУ
ДВАНАЕСТ година после београдског атентата, у децембру 1933. године, краљ Југославије одлучује да оде у у Загреб и да тамо прослави крсну славу Св. Андреја Првозваног и свој рођендан. Анте Павелић је, иначе, чекао прву погодну прилику за непосредну акцију. И та прилика му се указала. Из Италије упућује двојицу добро обучених терориста, Петра Ореба и Ивана Херничића да убију краља Александра. Њихов задатак је да попут Стејића баце бомбу на аутомобил у коме је краљ. Али, акцију је успешно спречила југословенска полиција и ухапсила атентаторе.
Атмосфера у Загребу била је слична оној у Београду на Видовдан, 1921. године. Хиљаде и хиљаде људи тиска се по улицама. Када су се краљева кола упутила од Колодвора, преко Зрињевца, ка Јелачићеву тргу, чуло се издалека, па ближе, урнебесно "Живио".
Загрепчани, вични дочеку владара, нису хтели да се обрукају пред краљем. Дочекивали су они Хабзбурговце и знају како се то ради. Са истим одушевљењем поздрављаће деценију касније улазак Немаца у њихов град, па потом Јосипа Броза, а затим и Фрању Туђмана. Усташки атентатори, када су видели шта се дешава на загребачким улицама, повлаче се и одлажу убиство за дан-два, али улећу право у руке полицији. Те исте вечери, на пријему у хотелу "Експланада", док су се око њега "тискали" виђенији Загрепчани, Александар сазнаје да је био мета Павелићевих терориста и да је случајно избегао смрт. Сутрадан, у пратњи само једног ађутанта, прошетао је Илицом, жилом куцавицом хрватског главног града.
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (1)