ЦЕНТАРФОР ОСВАЈА ОРЛОВСКО ГНЕЗДО: Великани српског фудбала између два светска рата

ПОРОДИЦА Ивана Ивице Бека је за време Аустроугарске царевине 1871. живела у Вршцу, у Банату. Деда, Лудвиг Бек (Ludwig Beck), пореклом судетски Немац, био је мајстор за барут и оружје, што је касније пренео на синове.

Саставио 102 репрезентације: Владимир Беара и Александар Тирнанић, Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Најстарији Вили (Vilham) оженио се Мартом, пореклом Чехињом, а потом се преселио у Крагујевац као стручњак за ватрено оружје и радио у тамошњој Тополивници. Почетком двадесетог века и доласком Петра Првог Карађорђевића на трон, Вили Бек је добио посао у Београду.

Млади брачни пар уселио се у државну кућу на Чубури, тамо где су поред њива и кукурузишта на ливадама пасле овце и говеда, у близини вуновлачарских радњи. У то доба центар града је био далеко. Путовало се чезом (двоколица упрегнута једним коњем), с временом je овај крај постао престижан део Београда. Убрзо су се Бекови проширили, родио им се син (29. октобра 1909) који ће постати фудбалер и играти искључиво у нападу, никада на месту свог презимена. Добио је име Иван, али брижна мајка увек га је звала Ивица. Отац је наследнику наменио посао са оружјем као породичну традицију. У кући се искључиво говорио српски језик. Била је развијена велика љубав према новој отаџбини Србији. Отац Вили живот је окончао 1916. на Кајмакчалану као надзорник-поручник топовске батерије, у војсци Краљевине Србије.

Иван Ивица Бек, без храниоца породице, нагло је почео да се развија, да расте у висину и ширину. Српског авантуристичког духа и немачке прецизности, уместо барута и породичне традиције више је волео да игра фудбал. Већ са шеснаест година 1925. постао је повремени члан првог тима БСК. Атлетске грађе рушио је све пред собом, а многи нису веровали да је још у адолесцентском добу. Одиграо је за београдске плаве педесет утакмица и постигао 51 гол. Како би педантни статистичари новог доба, с интернет знањем, израчунали, постигао је гол по утакмици и један приде.

Иван Ивица Бек је у суштини био велики авантуриста Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Голгетер-фудбалер, Иван Бек био је заљубљиве природе. Имао је девојку (по имену Ела?) у граду на Сави, Шапцу. Под изговором да треба да заврши велику матуру 1928. стигао је за девојком и играо фудбал за "Мачву" која је у то доба била озбиљан клуб. Разочаран због неузвраћене љубави, исте године отишао је у Француску.

Велики таленат одмах је пронашао нови клуб на југу (AFC de Sete), у граду Сету, на самој обали Лионског залива (Golfe du Lyon). Са новим клубом је 1930. освојио Куп Француске, победом против јачег ривала, клуба Париз (RC Paris) - 3:1, када је постигао два гола. Са истим клубом освојио је 1934. национални шампионат и Куп. Сматран је најбољим центарфором Француске и зато га је ангажовао богати Ним Олимпик (Nimes Olymique RC).

За репрезентацију Краљевине Југославије одиграо је скромних седам утакмица и постигао пет врло важних голова. Касније је прихватио држављанство и играо за репрезентацију Француске. Авантуриста Иван Ивица Бек никада се није женио, ваљда и због оне промашене шабачке љубавне згоде. Током Другог светског рата био је један од организатора француског Покрета отпора. Постао је командант једног одреда кроз многобројне акције. Његово херојство, приликом освајања тврђаве Систерон у француским Алпима ушло је у легенду.

Далеке 1967. године, по том догађају снимљен је филм, са трапавим српским преводом, "У орловском гнезду", или правилно "Ризик међу орловима" (Where Eagles Dare), са чувеним Ричардом Бартоном и младим Клинтом Иствудом у главним улогама, наравно, с холивудским сценаријом.

Ивица Бек је одликован највишим, озбиљним, француским ратним орденом Легије части.

После рата лутао је од места до места и једно време био тренер. На крају био је власник скромног бистроа Бифе "Тобџија" (Buffet de Canonier), на обали мора, где је био најбољи гост. Када му је пропао угоститељски посао постао је лучки радник, а потом је продавао, на пијачној тезги, туђу уловљену рибу. Подлегао је (2. јун 1963) срчаном удару. У земљи Србији ретко да се неко сећа Бека, а Ивица је у ствари био центарфор!

* * * * * * * * *

ЧАРОБЊАК СА ЛОПТОМ И РЕВОЛУЦИОНАР СА ЧУБУРЕ

"ЛОПТА је стигла из дубине на десном крилу. Тамо је Тирке! Трчи тако брзо да лопта заостаје за њим и налази се иза његових леђа. Али, то не збуњује вештог фудбалера. Готово невидљивим покретом ноге зауставља лопту и пребацује је напред, оксфорд, веома тешка финта, тако мајсторски изведена да је публика задивљена. Већ у следећем тренутку десно крило лети као вихор. За њим остаје халф, још један играч, па чак ни бек не може да га стигне. Даје себи последњи фор. Из пуног трка муњевито удара лопту. Савезни капитен арх. Бошко Симоновић, који седи иза гола, преврће се са столице од радости на траву. Још не верујући сопственим очима, омамљен од среће пита Тирнанића:

- Тирке, је л' гол?

- Мислим да јесте! - весело одговара стрелац првог гола у историји српског фудбала на једном шампионату света у фудбалу! - Овако је погодак Александра Тирнанића описао песник фудбала Љубомир Љубиша Вукадиновић, много година доцније.

Читав живот Александар Тирнанић (15. јул 1910, Крњево код Велике Плане, 15. јул 1910 - 13. децембар 1992, Београд) био је посвећен и поклоњен фудбалској лопти. Скоро шест деценија је присно друговао с лоптом, као играч, селектор, саветник многих клубова. Почео је као 12-годишњак јурећи за лоптом на пољанама Бара Венеције, некада празног и мочварног земљишта између београдског сајма и железничке станице. Тада је играо с групом вршњака који су клубу дали ратоборно име "Осветник". Можда и због своји очева који су за Србију војевали у Првом светском рату и победили са много жртава.

Посвећеник Tирке у акцији, Фото Музеј Београда, Архив Фудбалског савеза Србије, Документација "Новости" и "Борбе", "Википедија", из књиге "Теорија и историја фудбала"...

Први фудбал заиграо је у СК "Олимпија" који се у то време такмичио у другом разреду, такозване београдске жупе, а 1924. је прешао у СК "Југославија". Само после неколико месеци, незадовољан понашањем клупског економа, на препоруку Мирка Брковића, локалног кафеџије и великог навијача, прешао је у БСК.

Дуго година, између два велика рата, играо је у тандему са старијим и познатијим Благојем Мошом Марјановићем, искључиво на позицији крај десне аут--линије. За репрезентацију Краљевине Југославије одиграо је педесет утакмица и постигао дванаест голова. Био је један од потписника апела антифашиста за бојкот Олимпијских игара 1936. у Берлину.

Дружио се са студентима револуционарних склоности. Није био члан, али се знало да је симпатизер револуционарног радничког покрета. Познавао је Кочу Поповића, Иву Лолу Рибара, а дружио се са Веселином Маслешом. Носио је поверљива писма Комунистичке партије у Париз. Дискретан, никад није питао шта је, али је знао да је то важно и поверљиво.

После рата радио је на обнови спорта и фудбала у тадашњем Фискултурном савезу Југославије. Такође, као селектор државних репрезентација и члан комисије, учествовао је на шампионатима света и квалификацијама 1954, 1958. и 1966, те Олимпијским играма 1952. у Тампереу, 1956. у Мелбурну и 1960. у Риму, где су освојене две сребрне и златна медаља. Као селектор саставио је 102 репрезентације.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације