ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СТВАРАО ИСТОРИЈУ: Филип Христић, први представник елите која је градила модерну Србију
ФИЛИП Христић је једна је од најзаслужнијих личности за прерастање устаничке и борбене али сиромашне и неписмене Србије у модерну европску државу у 19. веку.
Учествовао је у стварању српског просветног и правосудног система, државне управе, дипломатије, војске, железница, а захваљујући њему српска црква се коначно осамосталила од Цариградске патријаршије. Филип Христић је јединствен и као једини Србин који је 1863. добио медијски рат против политике британске владе, и то усред Лондона. Утолико делује чудније што су га његови савременици из редова тадашње српске елите оцењивали као слабу личност, човека свих режима, англофила. С друге стране, Христићеви најљући супарници у Енглеској и Турској одавали су му почаст као великом патриоти који врло умешно и интелигентно користио сва средства радећи у корист Србије.
Највећи Христићев грех, за београдску малограђанску политичку чаршију, била су његова настојања да сила закона надвлада закон силе и да Србија постане правна држава. С друге стране, он је био болно свестан непросвећености већине свог народа, па се залагао да се народ прво описмени и оспособи да преузме полуге власти, као предуслов за демократизацију друштва.
Смртно се замерио популистичкој олигархији која је подилазила неписменој светини величајући народну вољу и права, за која нимало није марила. Као председник прве владе кнеза Михаила, он је чак био оптужен од старе елите, која је сматрала да је власт од бога дата, да сувише велику важност придаје законима.
САЖИМАЈУЋИ живот и дело Филипа Христића у једној реченици, историчар др Јелена Пауновић Штерменски закључила је да је реч о личности која је стварала историју Србије, а да се њиме српска историографија врло мало бавила. Захваљујући њеном истраживању овог тихог човека који је из сенке повлачио врло важне потезе, тек после 120 година стиче се неострашћен и реалан увид у његова велика остварења. На основу чињеница и резултата, Филип Христић је сада видљив као изузетно интелигентан човек, одан само Србији а не пролазним режимима.
За разлику од оних који су се бунили против режима форме ради, он се аргументовано супротстављао највишем врху власти кад други то нису смели ни да помисле. Штавише, већина његових савременика није чак ни разумела његове приговоре против недодирљивости администрације: "Србија је земља у којој се мењају кнезови, али не и министри." Међутим, кад би се нашао на дипломатском послу у иностранству, он је жестоко бранио управо оне ствари против којих се у Србији борио, вођен једноставним правилом да се прљав веш не износи из куће.
Христић је чврсто заступао став да Срби треба да се баве пре свега српским, а не пансловенским интересима, због којих је Русија непрестано гурала Србију у ратове. Његово отворено дивљење Британији се заустављало на поштовању њене културе, док се против туркофилске политике Лондона борио свим средствима. Чини се да му је управо то рационално поштовање и угледање на врлине других нација, а не некритичко обожавање, као и наглашавање неопходности тешког рада на просвећивању Србије, створило много непријатеља.
О томе говори чињеница да су његове "Успомене", кратки мемоари, дуже од 120 година чамили у прашини архива и објављени први пут тек 2015, иако је велики дипломата у овом делу потоњим генерацима завештао "нацртану" мапу интереса и метода великих сила на Балкану које се ни до данас нису промениле.
* * * * * * * * * *
СВЕДОЧАНСТВО О ДУХУ ЈЕДНОГ ВРЕМЕНА
МНОГИ Христићеви савременици знали су за његове успомене. Они су га, иначе, с муком наговорили да их напише, а онда их нису објавили. Тако је за јавност остала тајна и непосредно сведочанство о наручиоцима убиства кнеза Михаила Обреновића, али и каснијих преврата, пучева и револуција.
- У породици је позната прича да је Филип први упозорио кнеза Михаила на заверу и да га овај није послушао - каже Слободан Христић, потомак угледне породице. - Слична прича понављала се у каснијим политичким атентатима у Србији, закључно са Зораном Ђинђићем.
Питање је да ли би српска историја изгледала другачије да је сведочанство Филипа Христића раније објављено.
Филип Христић је неоправдано запостављена блистава личност, прави представник српске елите 19. века, особа која је стварала модерну Србију, сматра др Јелена Пауновић Штерменски, која је приредила "Успомене" за објављивање:
- Његове успомене су сведочанство о духу доба кад су о успеху у државној служби одлучивали таленат и способност. Христићев животопис је прича о врхунском уму дечака кога је кнез Милош уочио, позвао на двор да одраста с његовим синовима, а затим школовао у иностранству. Христић није био изузетак, јер је тад постојао програм планског и систематског стварања елите Србије.
УТЕМЕЉИВАЧИ породице Христић се у Србију досељавају из Самокова у Бугарској почетком Првог српског устанка. Филипов отац Христа Ђорђевић се истакао храброшћу и интелигенцијом, па је већ 1804. постао буљукбаша, у рангу мајора, заповедник 1.000 војника. После слома устанка, он је жену Катарину и децу пребацио у Земун, а сам остао у Београду, где је с временом отворио абаџијску радњу, а затим и бакалницу, које су лепо радиле. Кад су се прилике смириле, породица се поново спојила у Београду.
Пошто им је неколико мушке деце умрло врло рано, Христа је уочи Филиповог рођења 1819. отишао у Хиландар и заветовао Филипа цркви, да би прекинуо низ трагедија. Кад је 1832. Христа умро, бистрог дечака, који је већ показао таленат у школи, усваја као "црквено дете" српски митрополит Мелентије Павловић, који се бринуо за његово даље образовање. Одвео га је једном приликом у кућу кнеза Милоша Обреновића, који је запазио бистрину и скромност малог Филипа па га је задржао у свом домаћинству као дружбеника кнежевића Милана и Михаила, с којима је ишао у школу и одрастао. Христић се увек са захвалношћу сећао кнегиње Љубице, која се према њему односила као да је њено дете. Лицеј је 1836. завршио у Београду, а затим је, као државни питомац, послат да се школује у Бечу и Паризу, где је на Сорбони докторирао право.
Био је један од само осам одабраних да заврше највише школе у иностранству, а о духу тог времена говори расправа која се водила око избора кандидата за будућу елиту. Господар Тома Вучић Перишић је одбио захтеве неколико богатих бакалина и трговаца да се њихови угурају у тим за иностранство рекавши да он не шаље ни сопственог сина јер је незаинтересован за школу, већ подржава сиромашног али паметног и вредног рођака.
ЗНАЧАЈНИ ПОТОМЦИ
ЛОЗА директних потомака Филипа Христића дала је многе значајне личности српског друштва, а завршила се смрћу професора Јована Ваве Христића, драматурга, писца и преводиоца. Опстала је грана породице која потиче од Саве, Филиповог рођеног брата, која је у новијој српској историји такође дала многе важне а мало познате личности. Скромност је била постулат васпитања у породици Христић, наглашава Слободан Христић, Савин потомак:
- Прва ствар коју је учило свако дете било је да се не лакта и не гура у први ред по сваку цену. Породица Христић је опстала у многим српским политичким менама држећи се својих принципа, све до доласка комунизма. Пошто је комунистички режим верност Србији сматрао назадним, ми смо се повукли из друштвеног живота.
* * * * * * * * * *
ПРВА ГЕНЕРАЦИЈА ПРВЕ ВОЈНЕ АКАДЕМИЈЕ
СРБИЈА се у 19. веку обнављала у тешким условима, на простору изложеном унакрсној ватри интереса великих сила које су је посматрале као младу државу, а њен народ као оруђе за испуњавање сопствених циљева. Кнез Милош је проценио да се државна администрација не може заснивати на "увезеним" образованим пречанским Србима, већ да је држави неопходна њена сопствена елита.
Филип Христић је био припадник те наменски стваране класе државних чиновника. Започео је школовање 1826. у Београду, где се уписао и у прву српску гимназију 1830. као припадник прве генерације српских средњошколаца. Затим се 1836. уписао у тек основану Богословију, после које је упућен у државну службу. Кад је у децембру 1837. године отворена у Пожаревцу прва војна академија у Кнежевини Србији, кнез Милош је одлучио да се у њу упише цела прва класа гимназијалаца које је повукао из државне службе и вратио у клупе. Војна академија постојала је само шест месеци. После њеног затварања Христић је наименован за практиканта у Министарству просвештенија и санитета, где је брзо напредовао. Кнез Милош је 1838. одлучио да најбоље ђаке који су завршили гимназију и војну школу пошаље на даље школовање у иностранство, а међу њима је био и Христић. Од 1839. до 1855. године, после непуне две деценије, у Србији је било двеста високошколованих чиновника који су представљали нову интелигенцију.
ФИЛИП Христић је у својим "Успоменама" оставио искрено сведочанство о страховитом културолошком шоку који су доживели први државни стипендисти већ на самом путу ка Русији, Бечу, Пешти и Паризу.
- Христић је, као и сви остали питомци, био свестан културолошке и цивилизацијске заосталости Кнежевине у односу на европски запад. Због тога су се веома трудили да што брже усвоје европски начин мишљења и понашања, који су касније донели у Србију. То је допринело да у Србији ускоро постану уочљива друштвена групација, с посебним начином размишљања. Пошто је Христић школовање наставио као државни питомац у Паризу, самим тим је припадао првој генерацији српских ђака "паризлија". Они су по бројности представљали најмању групу српских студената школованих у иностранству. Међутим, одмах по повратку у Кнежевину, они су постали, као целина, уочљиви у културном и друштвеном животу Србије. Срби из Аустрије (из Прека, како су их тада звали) до тада су сматрани друштвено најнапреднијим елементом у друштву Кнежевине. Париски ђаци донели су нова схватања која су стекли током студија у Француској. Ова гледишта изгледала су народу у Србији револуционарна и радикална - наводи др Јелена Пауновић Штерменски.
ШКОЛОВАЊЕ будуће српске елите није било нимало лако, јер државне стипендије које су студентима биле додељене нису биле довољне ни за покривање основних животних потреба, смештај и храну. Нису имали уџбенике, а ни одећу нису могли да плате. Због јаких зима за које нису били припремљени, били су лошег здравственог стања.
Христић је одбранио докторат права 1848, која је запамћена као година револуција у Европи. Током повратка у Србију посетио је Енглеску и Немачку, а месец дана задржао се у Берлину, где се дружио са Димитријем Матићем, који је тамо студирао права. Христић је похађао и предавања тамошњих професора да би усавршио знање немачког језика.
Димитрије Матић је за Филипа Христића рекао: "добар, искрен, родољубив Србин, нека само здрав и срећан буде, Србија ће у њему врлог радника имати. Њему обште благо на срцу лежи."
ДИСКРЕТНО ШИРЕЊЕ ЕВРОПСКИХ ЛИБЕРАЛНИХ ИДЕЈА
ХРИСТИЋ и његови другови су у Србији затекли олигархијски уставобранитељски режим, чији је основни став био да власт треба поштовати само зато што је власт и да народ не треба да се бави политиком. Млади људи школовани на немачким и француским универзитетима представљали су директан контраст уставобранитељима чије су вође биле слабо писмене или чак и неписмене.
Утицај француских ђака највише се могао уочити у културном животу Србије, наглашава др Јелена Пауновић Штерменски: "Истицали су се усвојеним европским навикама и начином живота који су стекли током вишегодишњег живота у иностранству. Удаљили су се од типичног начина живота у Србији, начина облачења са фесовима и опанцима, који су познавали пре одласка у Европу." Тадашња елита Србије окупљена у Државном савету који су чинили Аврам Петронијевић и други српски угледници, али самоуки трговци, још увек је опонашала турску управљачку елиту. Они су "паризлије" видели као странце који су уносили немир у српско друштво. Сви ови младићи били су означени као револуционари.
На Петровској скупштини париски ђаци, сад професори лицеја, изнели су захтеве за слободу "предавања наука" и штампе, који нису остварени.
"Ово је била револуционарна искра међу младом интелигенцијом, која је забрињавала уставобранитељске властодршце. Управо због тих захтева током 1848-1849. године појачан је надзор над Лицејом", истиче др Јелена Пауновић Штерменски.
Током осам година колико је Христић провео у иностранству ради школовања и усавршавања (1840-1848), у Србији су се промениле две династије и три владара. Он је одрастао и започео школовање током владавине кнеза Милоша, Србију је оставио 1840. године, у време прве владавине кнеза Михаила, а кад се вратио 1848, на власти је затекао кнеза Александра Карађорђевића и уставобранитеље.
ФИЛИП Христић је 1848-1849. године радио као секретар у Министарству просвете, где је постао и секретар школске комисије која је саставила прве уџбенике на српском језику: Буквар, "Прва знања", три читанке, "Кратку српску историју", "Кратки земљопис", "Кратку рачуницу" и "Кратку граматику". Прва знања и три читанке за први, други и трећи разред написао је сам Христић, а у писању осталих књига учествовали су Коста Цукић, Димитрије Матић и Љубомир Ненадовић, који је био аустријски ђак.
Државни питомци школовани у иностранству били су кандидати за највише државне, црквене и војне положаје. По повратку у земљу добијали су намештења професора лицеја где су ширили либерална западњачка гледишта о правној држави и демократску доктрину.
Због таквих јавних предавања су удаљени са лицеја и премештени у администрацију. Њих је сменио Државни савет који је у суштини био савет стараца, угледних учесника устанака.
- Стари саветници изнели су мишљење да школу треба препустити надлежности цркве, а учитеље ставити под контролу свештеника. Још треба истаћи да су државни саветници били изузетно имућни људи, што је доприносило њиховом угледу и утицају. Русија је, такође, покушала, не баш успешно, да рад просветне комисије стави под своју контролу. Два руска професора Богословије која су била њени чланови нису могли да остваре већи утицај на састављање наставних планова и програма. Иако се Филип Христић није јавно истицао у ширењу либералних идеја, ипак је свесрдно, својим учешћем у просветној комисији, из позадине помагао својим друговима. Деловање из сенке ће се и касније показати као основни начин Христићевог наступа у политици. Свој утицај у дипломатији спроводио је на мање прикривен начин - указује др Јелена Пауновић Штерменски.
НЕФОРМАЛНА ГРУПАЦИЈА
ФРАНЦУСКИ ђаци "паризлије" су били неформална политичка групација у Кнежевини Србији у доба уставобранитеља. Ова врста политичког окупљања је била уобичајена у Европи у свим просвећеним монархијама. Утицај "паризлија" у уставобранитељском олигархијском режиму је био врло ограничен, у клими без слободе штампе, без могућности за јавно изношење политичких гледишта.
Препоручујемо
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)
МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.
12. 12. 2024. у 13:43
ОВОГ ДАТУМА ТЕМПЕРАТУРА ПАДА НА МИНУС 15: Детаљна временска прогноза до краја децембра
МЕТЕОРОЛОГ Иван Ристић најавио је да нас након краткотрајне стабилизације времена у другој половини децембра очекује јаче захлађење тачно 21. и 22. децембра.
12. 12. 2024. у 13:58
"УЦЕЊИВАО НАС ЈЕ": Илић 23 године крио разлог свађе са Поповићем
МИРОСЛАВ Илић одржао је први од два велика солистичка концерта у „Сава центру”, и то баш на 74. рођендан.
13. 12. 2024. у 17:54
Коментари (0)