БУЂЕЊЕ НАРОДА РАСУТОГ ПО РАЗНИМ ЦАРСТВИМА: Просветитељи први заговорници обнове Српске државе
ИЗРАЗ нововековни за српске политичко-књижевне прилике означава период, који, мада духовно зачет доста раније, материјално почиње средином XVIII века, не само због заостајања у развоју српске културе, него и због својеврсног "празног периода" у историји политичких идеја код Срба који су неколико векова водили свеокупирајући битку за голи живот.
Духовно задремала, српска нација је само захваљујући православној вери и цркви одржавала свест о себи. Оне су српском народу изузетно помогле да се у значајној мери одупре насртајима асимилације која је започињала прво променом политичког става према слободи и нацији, а затим се потврђивала као национално отуђивање преласком из православне вере у муслиманску или католичку. Историја бележи не само бруталну исламизацију Срба у крајевима под турском влашћу "данком у крви", уценом и терором, већ и систематско покатоличавање Срба у Угарској још од XIII века, те небројене прогоне оних који су били отпорни на унијаћење, које је било само део дискриминаторне политике која је вођена према Србима у панонском простору.
У пределима које је окупирала Венеција ситуација је била слична, али је процес преверавања Срба у католичанство био далеко суптилнији и поступнији, што је дуго дозвољавало одржавање националне свести код Срба у Далмацији и породило категорију Срба-католика која је дуго егзистирала у тим крајевима у релативној хармонији са католицима Хрватима.
О ТОМЕ ГОВОРЕ бројни примери из историје тих крајева. Тако је на пример знаменити средњовековни писац са Хвара, Петар Хекторовић (1487-1572) у свом најпознатијем делу "Рибање и рибарско приговарање" забележио песме, како је сам записао, на "онај сербски начин", као и то да су му два хварска рибара, Никола и Паско, певали песму о Марку Краљевићу, који је као темат вековима био популаран у Далмацији. У том Хекторовићевом делу такође је по први пут забележена једна народна песма, под називом "О краљевићу Марку и брату му Андријашу"... Ово дело је настало средином 16. века, а први пут је штампано 1568. године, у Венецији . [...]
До почетка XVIII века на српском језику још није било штампане књиге, а све до појаве прве Доситејеве књиге 1783. године није било више од сто књига на језику који је био мешавина руског црквеног и српског језика.
На прелазу старог доба (за Србе "продуженог средњег века") у ново, симболично стоји моћна списатељска фигура Гаврила Стефановића Венцловића (1680-1749), који у Сент Андреји и другим тадашњим центрима панонског српског духовног простора, као у стара времена још увек пише књиге руком, али неке од њих већ на прелепом народном језику, што је веома важна одлика нових, просветитељских времена која куцају и на врата цивилизацијски умртвљеног српског народа. Из његовог дела избијају зебња и осећање угрожености целог његовог народа расејаног по разним царствима у којима "скривају у миру ловци адови на нас, кано на птице, мреже и склепе".
КУЛТ КРАЉЕВИЋА МАРКА
ЗБИРЦИ докумената коју је 1844. објавио Сплићанин Вицко Солитро постоји и писмо сплитског градоначелника венецијанским властима у коме он наводи да су 1574. на главном сплитском тргу сви окупљени, а међу њима и један војник, певали песму о Краљевићу Марку, као песму "коју сви знају". Култ Марка Краљевића у Далмацији је одржаван веома дуго и у једнакој мери и међу православним и међу католицима о чему сведоче и записи Сињанина Ивана Ловрића из 1776, немачких етнолога и путописаца Ј. Г. Кола 1851, Ф. Петера 1857. и Х. И. Бидермана 1893. године.
* * * * * * * * * *
Распетост између Европе и своје заборављене историје
ЗАМАХ РЕФОРМАТОРСКИХ идеја које су од Француске до Русије прожимале Европу коинцидирао је са економским и културним уздизањем Срба у Хабзбуршкој монархији. У српском народу преко Дунава почиње да се формира грађанство на које је, разуме се, највећи цивилизацијски уплив имала Аустрија што је омогућило да се њен утицај у том времену прелије и на Србију, и то такво грађанство које хоће да припада просвећеној Европи. На писцима је било да им дела буду израз духа таквог времена, а они сами хероји новог доба. Већ први, бојажљиви покушаји су потврдили своју реформистичку оријентацију настојањима да се књижевности одузме религиозни карактер и да јој се да наглашено световни као национални или славенски карактер, и то како тематски, тако и стварањем на народном језику и за народне потребе.
Уз песме и књиге које почињу да се пишу о љубави и забави, појављују се и дела посвећена политичкој историји Срба. Најзначајнији представник тог правца је Јован Рајић (1726-1801), творац "Историје разних славенских народов", а врло вредна дела на ту тему су за собом оставили и Симеон Пишчевић (1731-1795), писац историје "Јужних Словена, Чеха и Пољака" и Јован Мушкатировић (око 1743-1809), који је уз то био и наш први сакупљач народних пословица. Посебно су вредне, мада су ређе, политичке биографије и романи инспирисани политичким догађајима и животима државника. Захарије Орфелин (1726-1785) је био уредник првог, не само српског, већ уопште првог јужнословенског часописа који је изашао под називом "Славено-сербски магазин", а својом обимном књигом о Петру Великом је не само стекао славу од Венеције до Москве, него је тим делом видно утицао и на Пушкинову књигу на исту тему.
У песмама Јована Пачића (1771-1849), Лукијана Мушицког (1777-1837), Саве Мркаља (1783-1833) и Павла Соларића (1779-1821) и те како има не само политичких мисли, већ и резвијених политичких идеја... Тако, например, Лукијан Мушицки у свом "натпису људском роду"... у типично просветитељском маниру нуди свима, од владара до народа, поучан савет о практичном управљању "изабро лађу или чуњ, властељ буди им јак", уз упућивање народа на просветитељски пројект историзма: "Нек вам историја верни спутником буде: раван је људски род себи био, и јест!" .
НАЈВРЕДНИЈЕ СРПСКЕ политичке пројекте из тог времена и простора ипак дугујемо патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (1698-1748), Сави Текелији (1761-1842) и Захарију Орфелину. Шакабентин национални програм из 1736/37. године садржи сем традиционално-политичких вредности српског народа и елементе европске модерности, а Орфелин је у предговору првог и јединог броја "Славено-србског магазина", издатог у Венецији 1768. године, изложио културно-политички манифест који је обухватио низ просветитељских идеја тога времена. [...]
Како младо српско грађанство још задуго остаје разапето између имитирања Европе и своје тешко заборављиве историје, то рађа и жеђ за новим и уједно и потребу за народном песмом, која се у тим временима припрема и извођења бројних буна и устанака тематски углавном држала националне политичке историје... Српска народна поезија у новом времену почиње да добија право на забележеност, а тиме и на једнакост. Захваљујући штампи и ентузијазму појединаца ускоро су забележене не само песме, већ и имена песника и певача попут Филипа Вишњића и Подруговића.
И поред дужног спомена наших првих нововековних великана-просветитеља, морамо рећи да је први чије су књиге стигле до народа, и тиме из намераване закорачиле у реалну просветитељску мисију, био Димитрије Обрадовић, наречени у калуђерству Доситеј (1739-1811).
* * * * * * * * * *
Ослободилачки занос враћа Србе на историјску сцену
НОВОВЕКОВНА српска држава, зачета националноослободилачким бунама, устанцима и револуцијама, у својој тежњи за разрастом се сударала са два лимитна изазова. Прве политичке, у најбољем случају холографисане идеје које су се у њој рађале, пре свега идеје о држави, а које имају значај ембриона за биће наше савремене теорије политике, кретале су се такође у свом почетном пољу између та два међаша.
Прво, Срби су живели покорени у моћним империјама, понешто и слободни, у двема, по много чему и сличним и различитим државама, и друго, Срби су као народ били историјски разбијени, разуђени на веома великом простору који су премрежили и други народи.
Требало их је и ослободити и ујединити. Пре тога ни време дуго није радило за Србе који су полако нестајали као хомоген народ једне вере и једне територије. У Турском царству су се исламизирали или из њега исељавали, а у Аустроугарско досељавали и у њему католичили. Српски миграциони клин Чарнојевића који је био врло дубоко (чак до Токаја на садашњој мађарско-украјинско-словачкој граници) продро у католичко ткиво Европе, асимилацијом је губио своју оштрину. Врх му се топио. Токај је прекрио тотални заборав, много ближа матици Сент Андреја је тек помен.
Историјски гледано, декаденција се, једнако као и виталност и моћ једног народа, увек огледала и на пољу асимилације. Ниједан народ се у време које претходи времену о којем пишемо није брже асимиловао од Срба. У исто време, ниједан народ без државе није жешће од Срба одбацивао своје асимилиране сународнике. Напуштање вере која је била дуговековни индикатор српског као националног самоодређења је аутоматски значило напуштање нације. Није било могуће бити Србин, а не бити православан.
ГЛАСОВИ РАЦИОНАЛНИХ упозорења да ће се покатоличени и исламизирани Срби једнога дана, својом вољом или на захтев вођства неког другог народа коме као "отпатци једног народа" морају да се прикључе како не би били отпаци, жестоко осветити православним Србима за то одбацивање и тако се дефинитивно и успешно доказати као несрби, били су преслаба брана пред снажном колективном осудом која се темељила на миту о издаји, на миту о Бранковићима због којих су Срби наводно изгубили државу и царство.
Када се почела обнављати Србија као нововековна држава, жеља за обновом Душановог царства била је логичан производ успешно одржаване историјске свести о пређашњој државној величини, али и изузетног ослободилачког заноса једног народа који се враћао на историјску сцену на велика врата, која је отшкринуо сам, својом снагом, а не туђом милошћу.
Прва српска револуција уобличила је "две основне политичке идеје: а) борбу за социјално и друштвено ослобођење од дахијске узурпације у Београдском пашалуку, б) борбу за стварање сопствене државе". Прва идеја је била утемељена на схватању о "природном праву Срба појединаца и српског народа као друштвене и етничке целине да има обезбеђен сопствени начин живота који би био заснован на мање или више устаљеним начелима обичајног друштвеног живота и регулисан устаљеним нормама обичајног права о друштвеном реду и понашању" , док је друга идеја далеко више заснивана на историјском праву и "схватањима свог времена по којима је националноослободилачка мисао обухватала и потребу за самосталном народном државом" у којој Срби једино могу бити заштићени и која је једини национални инструмент институционално припреманог, спровођеног и оствареног свеукупног ослобођења и уједињења свих Срба.
* * * * * * * * * *
Преображај ослоњен на светосавско наслеђе
ДАВНО ПРЕ КРАЂОРЂА, свест о нужности обнове српске државе је континуирано испољавана на тлу Аустроугарске, практично на српској националној периферији . Српска рана грађанска култура ослоњена на верско светосавско наслеђе, била је не само отпорна тачка асимилацији, него и јавна жижа скоро угасле, већ оболно романтизоване идеје о посебној српској држави. Од Трста до Сремских Карловаца и Новога Сада европски образовани Срби су, више из истих него из различитих културних углова, одржавали веру у васкрсење српске државе. Патриотске "Хронике" Ђорђа Бранковића, бакрорези "вечитих српских владара и грбова" Христифора Жефаровића у "Стематографији" из 1741. године, борба Доситеја Обрадовића за српско национално образовање и просвећивање, оснивање "Препарандије" у Сомбору 1778. године, снага српске верске заједнице и њених културно-верских центара (попут фрушкогорских манастира) у којима је Лукијан Мушицки спевао идеју о заједници Срба "от Пеште даж" до черне Горе", и књиге попут "Историје разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов" Јована Рајића, објављене 1794/5. године, неговале су велику жељу за танушну реалност обнове некад моћне српске државе.
ОБЈАВЉИВАЊЕ МАЛЕ, али по Србе веома значајне књиге Христифора Жефаровићева, био је несумњиво и политички гест јер су у њој дати ликови српских владара, подстакнут је култ Немањића и охрабрена мисао у народу да је могуће поново имати своју националну државу.
Исто тако, када је 1743. године у Бечу објављена на латинском језику књига Privilegiae која садржи све Привилегије и пропратне акте о Србима које је бечки двор икада издао, само после две године, што је у оно време био велики издавачки успех, српска црква је ту, за Србе у Аустрији необично важну књигу превела и објавила на српском језику, такође у Бечу, а Христифор Жефаровић је не само прелепо израдио у бакрорезној техници, већ је и написао предговор који има јасну политичку конотацију јер Жефаровић, између осталог наводи да је она намењена "народу" ради упознавања са заслугама својих предака за аустријско царство. Иза целог овог посла несумњиво је стајао патријарх Арсеније Четврти Јовановић.
О томе колико је свако од ових и других бројних, циљно сличних прегнућа, утицало на своје савременике, могла би се написати посебна студија. Довољно је само за поменуту Рајићеву књигу навести оцену Радована Самарџића да је "одмах постала темељ (српског) националног препорода, извор историјског надахнућа револуције, књига према којој је Карађорђе замишљао будућу државу". На Карађорђа су својим концепцијама такође веома утицали Стефан Живковић Телемак, Доситеј Обрадовић, а особито Божидар Грујовић и Иван Југовић Савић. У устаничком језгру државотворну мисао су неговали кнезови Ненадовићи, Петар Новаковић Чардаклија, Младен Миловановић, Станоје Главаш и калуђери манастира Раче.
СОЦИЈАЛНА И ДЕМОКРАТСКА РЕВОЛУЦИЈА
ДО СРПСКЕ револуције, која је спроведена као социјална и демократска под вођством Карађорђа, будући да је омогућила експропријацију државне земље у корист устаничких сељачких маса и слободу појединцу уколико се борио против Турака, а ослобођенима братство, пројекте о поновном успостављању српске (али увек као вазалне) државе који су настајали ван Србије, налазимо код патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте 1736/7. године, грофа Волдемара Шметауа 1774. године, Давида Наранџића 1775. и 1788. године, Димитрија Вујића 1797/8. године, Петра I Петровића Његоша 1798. године, Саве Текелије 1802. године (далеко више на посредан начин преко Проте Матеје), Арсенија Гаговића 1803. године и митрополита Стефана Стратимировића 1804. године.
Препоручујемо
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)
МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.
12. 12. 2024. у 13:43
ОВОГ ДАТУМА ТЕМПЕРАТУРА ПАДА НА МИНУС 15: Детаљна временска прогноза до краја децембра
МЕТЕОРОЛОГ Иван Ристић најавио је да нас након краткотрајне стабилизације времена у другој половини децембра очекује јаче захлађење тачно 21. и 22. децембра.
12. 12. 2024. у 13:58
"УЦЕЊИВАО НАС ЈЕ": Илић 23 године крио разлог свађе са Поповићем
МИРОСЛАВ Илић одржао је први од два велика солистичка концерта у „Сава центру”, и то баш на 74. рођендан.
13. 12. 2024. у 17:54
Коментари (0)