КРАЉ НУДИ СТЈЕПАНУ РАДИЋУ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ: Политичке последице злочина Пунише Рачића у Скупштини

У ВРЕМЕ заоштравања односа у Скупштини, у првој половини 1928. године, краљ Александар се налазио на Бељу.

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, "Фејсбук" и "Википедија"

Узнемирен развојем догађаја, вратио се у Београд 9. јуна. Уреднику француског "Матена", који га је у возу пратио још из Беља, у намери да изнуди интервју, није хтео ништа да каже, осим да је решен да се врати у Београд да "изблиза прати послове". Од тада па до тог трагичног дана, 20. јуна, када је Пуниша Рачић пуцао на посланика Хрватске сељачке странке (ХСС), ништа се необично није догађало у Двору: примао је представнике владе и поједине посланике, као и стране дипломате, одлазио је у Тополу и на своје уобичајене шетње у околину града. Двадесетог јуна налазио се у дворској башти, када га је посетио председник владе Велимир Вукићевић и обавестио о жалосном догађају у Скупштини.

Одмах затим одвезао се аутомобилом у Општу државну болницу и на Хируршком одељењу посетио је рањеног Радића. У краљевој пратњи били су маршал Двора пуковник Димитријевић, шеф Хирушког одељења професор др Милан Костић, лични краљев лекар др Коен и други лекари. Крај Радићеве постеље остао је скоро пола сата; измењао је с њим неколико реченица и покушавао је да га утеши: "Не бојте се, све ће бити у реду".

Водећи београдски листови забележили су да је Радић пољубио Александра у руку, а овај њега у чело. Излазећи из болнице, наредио је да га стално обавештавају о стању рањених посланика: "Обавештавајте ме три пута дневно, ако треба и ноћу". Сутрадан по подне краљ је поново обишао рањене Радића и Пернара и распитивао се о стању њиховог здравља.

После обављене хируршке интервенције, др Костић је рекао да је стање Радићевог здравља релативно добро, али постоји опасност од запаљења трбушне марамице.

КРАЉ је био забринут како ће на злочин у Скупштини да реагују политичари у Хрватској и страна јавност. Влада је одмах издала саопштење да је с дубоким жаљењем и осудом примила извештај "о страховитом злочину посланика Рачића"; истовремено, донела је одлуку да се сахрана посланика Павла Радића и Басаричека обави о државном трошку; упутила је и апел штампи да се сам догађај "злонамерно не изврће и не експлоатише на дражење јавног мишљења".

Преко посланика у иностранству, влада је послала шире обавештење о поводима, актерима и самој атмосфери у којој се збио крвави злочин: "За време опструкције једне групе посланика, која већ више недеља траје у Парламенту, нарочито последњих дана, дошло је било до међусобних огорчених увреда, које више нису имале ништа заједничког са политиком. Скоро без изузетка, били су то посланици изван предратне Србије, већином са југа, и из Хрватске... Рачић је био дуги низ година комита, а само неколико месеци парламентарац, није умео разликовати парламентарну борбу од примитивне борбе човек против човека и у свом растројству мислио је да опозиција има главни циљ да га уништи; учинио је ЗЛОЧИН против Отаџбине, верујући да брани част патриоте. Цела престоница сматра данашњи крвави случај као дубљу националну жалост."

Злочин у Скупштини деловао је неповољно на посету странаца: многи су напустили земљу, а уговарање посета је нагло престало. Рачуна се да су тиме проузроковане штете од око 50 милиона динара.

ДЕЦА ПАВЛА РАДИЋА БЕОГРАЂАНИ

КАДА се Александар сусрео са женом убијеног Павла Радића, краљ ју је загрлио и изјавио јој је саучешће. Доцније, приликом њене аудијенције, замолио је госпођу Радић да му дозволи да он издржава два њена детета, рекавши јој да може да му се увек обрати слободно, не обазирући се на формалност. Краљ је испунио ово своје обећање: деца Павла Радића су се школовала у Београду где су, иначе, наставила да живе и после Другог светског рата.

* * * * * * * * *

Велика напетост у односима између Београда и Загреба

НАЈТЕЖЕ политичке последице злочин у Скупштини произвео је у земљи у продубљењу политичке кризе. Њиме покренуте емоције створиле су велику напетост у односима између Загреба и Београда. Иако је атентат у Скупштини био лични чин једног неуравнотеженог човека, од стране политичара из Хрватске он је одмах оквалификован као дело организоване завере, за шта је оптуживана званична Србија. Због "смишљеног и организованог злочина, како је образложено, Посланички клуб Сељачко-демократске опозиције (СДК), који су чинили Хрватска сељачка странка Стјепана Радића и Самостална демократска странка, у споразуму њених лидера, већ 21. јуна донео је одлуке: да више не учествује у раду Скупштине; да одбије материјалну помоћ као накнаду за сахрану погинулих посланика и да своју будућу седницу одржи у Загребу. Истог дана у Загребу су одржане снажне противсрпске демонстрације, за време којих су демонстранти направили барикаде; да би спречила нереде, који су потрајали целе ноћи, загребачка полиција је употребила оружје, па је неколико лица погинуло, а више њих је рањено.

СВЕ ШТО је чинио краљ тих дана било је у покушају да утиче на умирење духова.

Пуниша Рачић ( лево ) на суђењу..., Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, "Фејсбук" и "Википедија"

Прибојавао се још већих нереда приликом сахране убијених хрватских посланика у Загребу. Двадесет другог јуна примио је у аудијенцију у два маха Светозар Прибићевића, вођу пречанских Срба, као и посланике ХСС Аугуста Кошутића и Карла Ковачевића. Замолио их је да делују помирљиво на народ приликом сутрашњег погреба убијених посланика, а од Прибићевића је тражио да разговара с Радићем у истом смислу. Прибићевић је после те аудијенције изјавио своје задовољство због "краљеве бриге", као и да је од Радића добио умирујућу поруку, коју ће саопштити окупљеном народу приликом погреба у Загребу. Много година касније, он је у својој књизи изнео неке детаље с те аудијенције, који звуче нешто друкчије. На његово, Прибићевићево, питање зашто влада већ није дала оставку, краљ му је одговорио да он ту оставку не може да тражи, јер би се тиме признало да је влада одговорна за догађаје од 20. јуна. И његово инсистирање на распуштању Скупштине и расписивању избора ради "задовољења Хрвата" на краља је направило непријатан утисак:

"Какви избори?" - рекао је - "Како се сада могу вршити избори? Нећу да Хрвати искоришћују лешеве у току изборне борбе."!

КРАЉУ је понудио услуге за једну помирљиву мисију Мита Димитријевић, који се већ раније опробао у посредовању између Београда и Загреба и стекао је нарочито Радићево поверење. Он је ради тога био примљен у Двору у два маха, 21. и 22 јуна. Према договору с краљем, кренуо је и он те вечери за Загреб, заједно с посланицима СДК. Већ у возу разговарао је са Прибићевићем, који је читаву ствар посматрао са свог партијског становишта и био је песимистички расположен; говорио је "да се нема чиме ићи у Загреб, да су масе раздражене, да ће последице бити све теже, да нема вентила за олакшање тешког психичког стања". Краљев емисар Димитријевић настојао је да наговори фрустрираног Прибићевића да у свом сутрашњем говору на погребу делује помирљиво, да се његово излагање креће у духу Радићеве поруке. Тражио је од њега да из већ припремљеног говора изостави реченицу у којој се наглашава како су хици у Скупштини "погодили и наше државно уређење".

* * * * * * * * *

Неумесне и штетне изјаве Александровог емисара

ПОГРЕБ хрватских посланика 23. јуна протекао је мирно. Тон сахрани давао је Прибићевићев говор, у којем је он прочитао и Радићеву пажљиво срочену и одмерену поруку ове садржине: "Злочин почињен у Народној скупштини велико је зло народно и државно. Ми сви то видимо и осећамо. У овом осећању мисао нам је да заступници Хрвата и осталих пречанских крајева, никад више не дођу у Скупштину у Београд. Али, у државном, народном и међународном животу не сме бити речи:

Никад. Чак не смемо у овом часу то питање ни постављати... Верујемо у свој народ, као што он верује у нас. Верујемо у Краља, коме у овом часу, иако је неодговорни уставни фактор, припада врло тешка задаћа.

Уверени смо да ће своју историјску задаћу извршити и народ словенски, хрватски и српски и наш Краљ. Радимо на томе да своју задаћу извршимо, кад нас народно вођство позове, или на изборе, или у другу борбу." Прибићевић се није у свему држао обећања дата у Двору и краљевом емисару да ће у своме говору деловати помирљиво. Изговорио је већ припремљене реченице о крајњим последицама Рачићевог злочина: "Ти хици су погодили Народну скупштину у коју се више нећемо вратити. Ови хици су погодили и уређење државе на коме смо радили..."

Стјепан Еадић са супругом у болници, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, "Фејсбук" и "Википедија"

Краљев емисар Димитријевић ништа није постигао, а могао је и да поквари, дајући загребачким листовима изјаве како би решење из ове кризе требало очекивати од краља, једног Карађорђевића, који је у прошлости увек знао и умео да извуче народ из највећих тешкоћа. Како се знало да он долази од краља, могло се помислити да све што каже говори по сугестијама из Двора. То је разљутило краља. По повратку Димитријевића из Загреба краљ није хтео да га прими, а по маршалу Двора саопштио му је "поруку и опомену" да су његове изјаве биле "неумесне". Димитријевић се скрушено правдао да је до таквих његових изјава дошло из "неизмерне ревности да се код Хрвата што више уздигне ауторитет Краљев до највише моралне висине".

НА ОПТУЖБЕ које су долазиле из Загреба, у Београду се није хтело реаговати у очекивању да ће се политичке страсти некако смирити. Кад до тога није дошло, краљ је учинио један уступак, принудивши владу да 4. јула поднесе оставку. У њеној писменој мотивацији, Вукићевић је навео да је влада имала све услове за "редован парламентаран и законодавни рад, али да, ипак, својим повлачењем, жели да омогући споразум за стварање шире концентрације свих парламентарних странака. Већ сутрадан мандат за састав концентрационе владе понуђен је управо Радићу, чиме се желело показати да се тиме испуњавају захтеви вођства СДК. Како су даље текле ствари, краљ је тога дана, 5. јула, записао следеће: "На позив Њ. В. Краља, уместо Стјепана Радића, данас у 5 часова по подне био је примљен у аудијенцију г. Светозар Прибићевић. Том приликом понудио је Њ. В. Краљ г. Радићу мандат за састав концентрационе владе. Г. Прибићевић отишао је код г. Радића и пошто се са њим споразумео, примљен је у 21 сати увече поново у аудијенцију и поднео Њ. В. Краљу овај из вештај:

" Г- Стјепан Радић изјавио је да не може примити мандат за састав концентрационе владе.

Његово је гледиште да се са данашњом Скупштином не може радити и да би опозицији требало поверити мандат за распуштање Скупштине и за спровођење слободних избора. У тој Скупштини, после решавања актуелних и неодгодивих послова, узело би се у разматрање и питање уставне промене, према стеченом искуству и народним и државним потребама. Гледиште је г. Ст. Радића да се може примити и то решење да се образује партијски неутрална влада, која би распустила Народну скупштину и провела слободне изборе."

* * * * * * * * *

Прибићевић ствара "пречански" фронт против Србијанаца

ПОСЛЕ Радићевог одбијања, краљ је понудио мандат Аци Станојевићу, мислећи да је он прихватљив и за Хрвате. Овај радикалски првак био је у сталном сукобу са званичним вођом радикала Велимиром Вукићевићем, а уз то, био је један од ретких српских политичара за кога се могло претпоставити да му Стјепан Радић може веровати, јер није учествовао у "завери" против Хрвата. Станојевић је преко лекара замолио Радића да га прими. Овај је истим путем, преко лекара, одговорио да с њим, будући да је први потпредседник Радикалне странке, ни сад, ни убудуће не само да неће о политици говорити него неће уопште ступити ни у какав друштвени додир. Радић је још додао да то вреди за све чланове скупштинске већине, за све србијанске политичаре. [...]

У српско-хрватском спору Срби нису представљали јачу страну, иако су имали бројну већину. Разлози су у њиховом политичком деловању. Док су се Хрвати хомогенизовали као национални покрет и иступали увек јединствено, Срби су се делили у више странака, које су се неретко једна другој супротстављале. У вишепартијском парламентарном систему једне државе то је нешто нормално и Срби, који су стварали Краљевину СХС на тим принципима, нису желели да виде да је у њој већ поодавно текао процес националног окупљања. Док је за Хрвате било најважније национално јединство, за Србе је највећа брига била државно јединство. Због тога су српски политичари, без обзира на то што су се најчешће налазили на власти. били у сталној дефанзиви. С те југословенске, у ствари, наднационалне позиције, људи се у тешким тренуцима које преживљава нација опредељују обично за народ којем припадају. Код Срба то није био случај.

СAхрана Павла Радића, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, "Фејсбук" и "Википедија"

Срби у Хрватској нашли су се у вихору једне страховите кампање, путем штампе, на зборовима широм Хрватске, у којој су оптуживани њихови сународници у Србији као хегемонисти, насилници који не презају ни од злочина. Тон тој кампањи давао је управо њихов вођ Светозар Прибићевић, који је успостављао такав однос да је Србијанце стављао на једну страну, а Хрвате и Србе "пречане" на другу.

Светозар Прибићевић, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, "Фејсбук" и "Википедија"

Знајући колико Прибићевић представља снажно оружје у рукама Хрвата у њиховој тежњи ка сецесији, из Београда су чињени напори да се он придобије и одврати од сарадње с ХСС у фронту против Србије. Ту сврху је имала и његова аудијенција у Двору 23. јула. Краљ је том приликом изразио своје чуђење што се он, Прибићевић, "изједначава" с радићевцима и уместо да му помогне у овом тешком положају, он ствара "пречански фронт", који ће довести у опасност јединство државе. Прибићевић је, наводно, одговорио да се краљ вара ако мисли да су сви Срби на његовој страни. Не постоји само хрватско питање, већ и Срба пречана. Читав ток разговора протекао је у безуспешном краљевом упињању да га наговори да напусти савез с ХСС, што је он категорички одбијао, изјављујући "да ће до последњег даха остати веран Хрватима". Прибићевић је још записао у својој контроверзној књизи, вероватно да би се што више допао Хрватима, да је сам разговор на њега оставио "мучан утисак", јер је, наводно, краљ говорио да не може да заборави "своју (српску) крв", а за Хрвате употребио је израз који он не може да наведе, а пренео га је само једном пријатељу у Загребу.

                                                         (Из књиге " 1914-1945")

Љубомир Давидовић и краљ Александар, Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, "Фејсбук" и "Википедија"

НИКО У СРБИЈИ НИЈЕ ВРЕЂАО ХРВАТСКУ

У ВРЕМЕ најжешћих напада против Србије, који су долазили из Хрватске, Љубомир Давидовић, председник Демократске странке, у Загребу је позивао "Југословене на окуп":

"Ми нисмо бранили Србију од увреда и клевета да не бисмо продубљивали овај велики понор, који је безумно ископан између Срба и Хрвата. Ми нисмо бранили Србију да не бисмо вређали Хрватску. Ми нисмо стали на страну ни једне ни друге, јер су нам обе драге."

Препоручујемо

Друштво

0 4

СЛОБОДНА ШТАМПА ПРОТИВ ХУМОРА И САТИРЕ: Скривена истина - алфа-новинари у функцији моћне елите

12. 01. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

СУПРОТСТАВИО СЕ САТАНИЗОВАЊУ СРБА: Ко је био немачки новинар и публициста Удо Улфкоте

10. 01. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ПРВИ СРПСКИ НОВИНАР И УСТАВОТВОРАЦ: Димитрије Давидовић је вишеструко задужио наш народ

31. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 5

УТИЦАЈ ПРЕЧАНСКИХ СРБА НА УСТАНИКЕ: Ратни планови за уједињење свих Српских територија

28. 12. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације