ДУХОВНИ ВОЂА ЈЕДНОГ ПОКОЛЕЊА - Јеврем Грујић: Отац грађанског парламентаризма

AKO је за неког од српских нововековних политичара важно нагласити његово сеоско порекло, онда је то свакако случај са знаменитим либералом Јевремом Грујићем, тим пре јер је он то не само и сам чинио целог живота, већ и зато што је у великој мери унапредио и себе и српско друштво између осталог и тиме што је све време као политичар имао на уму специфичности и могућности средине у којој је поникао.

Грујић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Није узалуд говорио: "Србија - то је село са нешто града кога делимо са Турцима".

Отац грађанског парламентаризма у Србији Јеврем Грујић рођен је 8. новембра 1826. године у селу Даросава (данас Партизани) покрај Аранђеловца. Његови преци потичу од херцеговачке породице Шестановић из Пјешиваца у којој је увек понеко био са шест прстију на руци, што се у народу сматрало знаком поседовања изузетних душевних особина, а која се у Шумадију доселила почетком 17. века. Оно што ће у детињству оставити дубок траг у његовој свести јесте родољубље којим се напајао слушајући као чобанче усмене легенде и уз гусле "певане приповетке" о српском јунаштву и државотворној традицији. Уз то, и блиска и славна војна прошлост и почетак обнове српске државе током два српска устанка снажно су обликовали његову дечју свест.

КАДА СЕ УПИСАО 1841. године у гимназију у Београду очито није имао комплексе јер је убрзо постао и све до краја био "први превасходан ђак", или, данашњим језиком речено, први међу одличнима. У школи су уочене две његове трајне карактерне особине: изразито родољубље, али и частољубље. [...]

Јеврем Грујић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Његове студије на Филозофском факултету београдског Лицеја остаће запамћене не само по његовом изузетном успеху, већ и по томе што је заједно са више другова основао 1846. године прву омладинску паравојну политичку организацију у нововековној Србији. До тога је дошло из револта високошколске омладине према кнезу Александру Карђорђевићу који је приликом посете Цариграду пољубио султана у папучу... Ова завереничка организација, самоназвана "Душанов полк", озбиљно је и уредно спроводила војну обуку и имала врло високо постављене политичке циљеве: прво, свргавање кнеза Александра Карађорђевића и повратак кнеза Михаила Обреновића на престо, и друго, обнову српске државе у њеним средњовековним границама.

На Видовдан 1847. године Јеврем Грујић је створио са истомишљеницима још једну, овог пута јавну омладинску организацију политичког карактера, "Дружину младежи српске", која ће имати далеко већи, чак међународни утицај, а у којој ће он вршити дужност секретара.

Рано схвативши да се политички циљеви могу исто тако успешно остваривати јавно као и тајно, путем културно-просветног утицаја као и помоћу оружја, ако не и успешније, ступио је контакт са другим друштвима младежи српске у свим земљама где је било српске омладине, посебно са друштвом које је предводио тадашњи пожунски студент Светозар Милетић.

РОМАНТИЧАРСКИ ПОЛИТИЧКИ ЗАНОСИ

ДРУШТВО младежи српске је, формално гледано, било књижевно друштво, али су му циљеви, и нарочито деловање дубоко били у водама политике. Романтичарски политички заноси Грујића и његовог поколења су се огледали у њиховим покушајима да се искорене завист и неслога у српском народу, а да се оствари слога за којом се вековима чезнуло. Из тог удружења понићи ће сви виђенији либерални и други политички прваци тога доба, од Јеврема Грујића до Јована Илића, Филипа Христића, Ђорђа Ценића, Владимира Јовановића и Јована Ристића са којим се иначе ривализирао од младићких дана.

* * * * * * * * * * *

Слободу штампе нико не сме да спомене

ЈЕВРЕМ ГРУЈИЋ је иритиран сервилним ставом Уставобранитеља према поново осиљеним Турцима који су им помогли да 1842. године свргну кнеза Михаила и дођу на власт, јавно посумњао у ваљаност муком стечене српске аутономије и још тада као јуноша зрело је закључио да слобода једног народа мора имати ослонац у сопственом Уставу, сопственом праву и независној држави, а не бити израз моћи неког владара и пратилац његове судбине.

Грујићев теоријски рад "Обзор државе", објављен у зборнику Дружине младежи српске "Невен-слога", сабира идеје новог доба у Србији у којој након рустикалне владе књаза Милоша интелектуалци почињу да играју важну улогу у политици најављујући незадрживу модернизацију Србије. У том тексту Грујић тврди да су све државе слободне споља, али не изнутра, а да Србија није слободна ни споља ни изнутра и да се из тог стања једино може избавити просвећивањем... Слободан је само онај народ који је свестан својих права и који се за њих изборио, закључује смело Грујић. Држава на обзору коју конципира је правна држава слободних грађана, довољно образованих да њима нико ни изнутра ни изван државе не може манипулисати. У таквој држави би спецификум био српска традиција самоуправе као упориште сваке власти и народног суверенитета. Но, чему просвећеност и образованост ако се не може слободно забележити своја и прочитати тyђа мисао, вели Грујић усред земље Србије у којој није још задуго установљена слобода штампе нити ју је ко смео поменути.

Knez Карђорђевић /Светозар Милетић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Тим чланком Јеврем Грујић је смело искорачио испред свог времена. Иако је у раду Дружине био један од најгласнијих у критици режима, ово је било нешто друго, много опасније, већ самим тим што је било одштампано и кружило Србијом испод руке.

ПРВИ ШИРИ политички углед стећи ће управо тим текстом и својим деловањем које је импоновало не само његовим вршњацима. Неће узалуд Јован Скерлић назвати Јеврема Грујића "духовним вођом целог покољења".

Оно што је сметало властима код Грујића импоновало је опозиционим првацима. Један славни и велики Гарашанин понудиће Грујићу своје пријатељство и учинити га блиским политичким саборцем.

Одлазак на студије права, прво у Хајделберг, а потом у Париз, оплеменио је политичку мисао Јеврема Грујића. Но либерална западноевропска средина потаћи ће његову борбеност у тој мери да заједно са својим другом Милованом Јанковићем напише и на француском језику 1853. године објави књигу "Јужни Славени, или народ српски са Хрватима и Бугарима. Преглед њиховог историског, политичког и друштвеног живота".

Аутори су умногоме одступили од првобитне намере која се очитава у наслову, јер се у њој о Хрватима и Бугарима пише тек нешто мало, а велика пажња је посвећена анализи тадашњих политичких прилика у Србији. У књизи се заправо велича све српско, сем тада актуелног српског политичког врха.

Стари српски парламентаризам који су аутори препознавали у раду средњовековних сабора могао је по њима бити добар основ за успоставу једног новог грађанског парламентаризма европског кова. Истакнуто је и то да је мало који народ, у то средњовековно доба, имао право на годишњу скупштину, ограничен порез и брзо суђење као Срби, а да ништа од тога сада нема. Власти Србије су одговориле укидањем стипендије Грујићу и он се нашао у Србији по први пут у истински тешком положају. У тада заосталој Србији и за незавршене студенте је било посла, али не ако су они били политички неподобни. Власт је све бранила Грујићу, па чак и да одштампа обичну визит-карту. Одлука професора београдског Лицеја да Грујића изаберу за професора енциклопедије права није наишла на разумевање власти, као ни Грујићев покушај да се бави адвокатуром.

* * * * * * * * * * *

Истински политички завереник против кнеза

СПУШТЕН преко ноћи са висина Сорбоне у српско блато, Јеврем Грујић се није предавао. Без комплекса, одан селу, вратио се у родну кућу решен да се посвети трговини свињама. Очајни отац и брат који су жарко желели да га ишколују су ипак некако скупили новац, а остатак му је на зајам дао Илија Гарашанин који је иначе потицао из суседног села. Тако се Јеврем Грујић поново обрео у Паризу где је успешно привео крају своје студије 1854. године.

Одмах по повратку у Србију посредством једног од својих професора омогућено му је да држи приватне часове француског језика кнегињици Јелени и кнежевићу Петру. Јеврем Грујић то прво одби, а онда на молбу оболелог оца прихвати. Тиме је прећутно његов спор са двором био изглађен, те је ускоро започео са радом у Књажевској канцеларији што је отприлике одговарало раду у данашњем Министарству спољних послова. Од 1854. до 1858. његово знање и образовање је обилато искоришћено. Био је члан бројних комисија за израду разноврсних закона којима се Србија споро, али ипак модернизовала, посебно Казненог законика и Казненог поступка, затим комисија за реформу правосуђа и Министарства правде и на крају секретар у Саветској комисији која је сачинила Закон о Народној скупштини на основу кога се састала Светоандрејска скупштина 1858. године.

Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

За све то време, тачније од 1854. до 1858. године, Јеврем Грујић је био истински политички завереник у дослуху са Илијом Гарашанином који му је дао у задатак да напише акт оптужбе против кнеза Александра, што је Јеврем Грујић и учинио, а тај акт, написан и на француском, Гарашанин је потом предао француском конзулу.

Тај акт није био само врхунац правничког умећа у Србији тога доба. У њему су дошле до изражаја и бројне Грујићеве либералне идеје. Не, није он жудео попут Гарашанина и других политичара старог кова да кнез Александар буде свргнут ради тога да би лично он имао од тога више користи. Он је желео да се остваре идеје његовог поколења, оно политичко "вјерују" организоване и неорганизоване либералне омладине којој је прећутно стајао на челу.

КАО СЕКРЕТАР Скупштине испољио је ону огромну енергију коју имају појединци само у изузетним историјским тренуцима, мирио завађене фракције, стишавао интриге и ујединио својом речју узаврелу и несигурну Скупштину. Дуго и стрпљиво је објашњавао сваки члан нацрта Закона о Народној скупштини којим је она постајала институција народног суверенитета: "Разумите браћо, пројект гласи не да предлажете, но да поставите закон. А кад народ може поставити књаза, ваљда може поставити и закон. Уосталом, то је старинско право нашег народа да на Скупштини постави закон, како ће се управљати и судити". Ипак, српском сељаку није било лако да јавно збаци монарха. Тек када је Барловац прочитао део Грујићеве оптужбе, бурни аплауз свих присутних је означио постигнуту сагласност Скупштине и крај владавине кнеза Александра.

Слога народа о којој је Јеврем Грујић сањао као дечак догађала се пред његовим очима, и још више, увелико његовом вољом. У тих седам дана у којима је смењен кнез Александар Карађорђевић, а постављен поново на престо остарели књаз Милош, Јеврем Грујић је достигао звездане тренутке своје каријере. Биваће он касније и министром много пута и дипломатом од каријере и доспевати у затвор и поново се из немилости владајућих уздизати до политичких врхунаца, али никада више неће га носити онај занос којим је подигао целу Светоандрејску скупштину. Сав његов политички живот је том недељом подељен на два једва спојива дела.

* * * * * * * * * * *

Први српски државник који је умео са народом

ОДРАСТАВШИ у задружном духу устаничке породице где су се одлуке доносиле договорно све до нивоа сабора, Јеврем Грујић је био свикао на патријархалну демократију одмалена.

Како је доцније записао " на парламентарни живот је навикао од рођења".

Ту, међу сељацима посланицима, окружен простим а најбољим синовима села, Јеврем Грујић је показао своје политичке способности једног истинског народног трибуна високе класе. После књаза Милоша који је умео са народом, додуше на један себи својствен начин, али је свакако умео, Јеврем Грујић је био први српски државник који је не само умео са народом, већ је и стекао његово трајно поверење. Без обзира на то ко је потом правио владе и да ли је волео Јеврема Грујића, гледао је да га узме у владу да би осигурао поверење народа у исту.

У тих седам политички револуционарних дана који су 1858. године потресли Србију као и свака династичка смена, Јеврем Грујић је уздигао демократију и парламентаризам на пиједестал на коме не само што Србија никада пре није била, већ задуго неће ни бити.

Тома Вучић Перишић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Његово разочарање политиком је било узроковано и тиме што су они који су изгласали Скупштини статус врховног законодавног тела и носиоца народног суверенитета одмах по доласку књаза Милоша погнули главе и дозволили да се смање ингеренције Скупштине, а демократија сведе на минималну. Ништа није било ни од слободе штампе која је изгласана, нити од кредита за сељаке са минималном каматом. Иако му је Милош понудио највише место по доласку у Београд, Јеврем Грујић је то одбио. И за места која је касније прихватао требало га је увек молити. Учествовао је у власти увек невољно, притиснут молбама другова да "се прими положаја" да не буде горе.

ОДАН НАРОДУ није трпео да му владари доносе одлуке иза леђа, па је такве одлуке као министар правде поништавао. Рецимо, иако противник Томе Вучића-Перишића, био је огорчен када је овај незаконито ухапшен и највероватније отрован у затвору. Грујићево либерално-демократско схватање функционисања државе и правде је било у потпуној колизији са праксом апсолутистичког владања у Србији. Зато је и сам по специјалном закону као министар осуђен пред специјалним судом и са групом истомишљеника осуђен на три године робије и губитак грађанских права у трајању од десет година. Ипак се вратио убрзо на политичку сцену, али се није светио већ је стално тежио унапређењу државе у малим и великим стварима.

Дом Јеврема Грујића, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Његове заслуге са Светоандрејске скупштине приграбили су други. Писао је: "не желим да будем први већ користан народу". Тако је и његов љути ривал из ђачких клупа Јован Ристић лакше био први, и ма колико да није волео Јеврема Грујића узимао га је у своје владе.

Јеврем Грујић није ништа замерао ни Ристићу ни другима. Човек из народа какав је био и остао, ословљавао је моћног, по изгледу и понашању сасвим прозападњаченог и врло отменог Ристића увек простосрдачно са "комшија", у спомен на хајделбершке студентске дане када су становали један близу другог.

По пензионисању заборављен чак и од сопствених политичких кругова, умро је 1895. у својој кући у Бранковој 34 (тада Господарској) у Београду и испуњен му је аманет да буде сахрањен без венаца јер, како је записао "они нису део српских обичаја". Народ који још носи ланце не треба да носи венце. Венце заслужују тек потпуни победници. За њега независна Србија још није била слободна све док не буде слободан и сав њен народ.

БРАНИО СРБЕ ОД АРБАНАСА

КАДА је Јеврем Грујић на крају каријере упућен у дипломатију, прво у Цариград, потом у Лондон и Париз, учинио је за Србе који су јечали под подивљалим Арбансима, као и за Србе у Македонији, својом преданошћу циљу и пропагандом више него сви претходни дипломатски представници Србије заједно. Сам Ристић му је у својим мемоарима одао признање. Припала му је част да примерак Устава изгласаног 1869. године, без одобрења Порте и Русије, преда турском министру Али-паши.

Препоручујемо

Друштво

0 4

СЛОБОДНА ШТАМПА ПРОТИВ ХУМОРА И САТИРЕ: Скривена истина - алфа-новинари у функцији моћне елите

12. 01. 2024. у 07:00

Друштво

1 16

ИЛУЗИЈЕ О ДЕМОКРАТИЈИ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: Симулирана слобода штампе - медији управљају човековим мислима

11. 01. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

СУПРОТСТАВИО СЕ САТАНИЗОВАЊУ СРБА: Ко је био немачки новинар и публициста Удо Улфкоте

10. 01. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

ОТВАРАЊЕ ВРАТА ПАКЛА, СИМУЛИРАЊЕ СЛОБОДЕ ШТАМПЕ - КУПЉЕНИ НОВИНАРИ: Како политичари, тајне службе и финансијски магнати управљају масовним м

09. 01. 2024. у 23:53

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације