АЛБАНЦИ И СТАМБОЛИЋ ТРАЖЕ ХАПШЕЊЕ РАНКОВИЋА: Последице Брозовог кукавичјег јајета на Брионском пленуму

СЕЋАМ се: често је моја мајка са јауком знала да каже: "...Е, ја сиња кукавица, код очију па сам слепа! Не знам да читам ни да пишем."

Петар Стамболић и Тито , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Била је врло религиозна, високо уважавала свештеника, али је увек више хвалила и благосиљала учитеља: "Учитељ деци отвара очи! Научи их да читају и да пишу. Цели живот им је онда лепши и богатији..."

Када би јој неко читао шта је све написано о Брионском пленуму ЦК СКЈ 1. јула 1966. године или препричавао шта је који учесник тога пленума казао један о другом, посебно оно што је објављено на 957. страници књиге: "Четврта седница ЦК СКЈ - Брионски пленум" - аутор Јован П. Поповић, директор Архива Југославије, она би јаукнула: "...Бог их нагрдио!

Шта су све они једни о другом казали, па то пас с маслом не би појео! Сачувај Боже и саклони! Поменуло се, не повратило се! У најтежим данима свога живота били су заједно, а сада при крају овако... Е валим те, Боже! Прекрстила би се и длановима лупила по коленима!"

Ја сам атеиста, и уз ону напомену: Mutatis mutandis - у свему бих прихватио јадиковање и чуђење своје религиозне мајке. Заиста, мислим да је била брука и срамота за све учеснике тога пленума, посебно за шефа Партије Јосипа Броза Тита, коначно за целу Партију!
Окосница свега у вези са тим пленумом била је Титова оцена, тужба... да га прислушкују, да су му у стану постављени прислушни апарати, и да је то дело Удбе, у крајњем Светислава Стефановића Ћеће и Александра Ранковића Марка!

ЧАК ЈЕ ЧЛАН Комисије за утврђивање истине о свему томе - Добривоје Радосављевић Боби тврдио да су у Ранковићевом стану, у спаваћој соби, пронађени инструменти који су "водили" од Титове резиденције, па и спаваће собе, помоћу којих се у Ранковићевом стану снимало оно што Тито и његова супруга Јованка, говоре међусобно, са посетиоцима...

Те тврдње су истина или лаж! У оба случаја: зло и наопако! У оба случаја страшна компромитација за цели Савез комуниста Југославије!

Због свега тога још једном исписујем: Брука и срамота! И за Тита , и цели Централни комитет, и за цели Савез комуниста Југославије! Компромитација комплетна, и од тада више нема нити јединственог Савеза комуниста Југославије, следствено ни јединства Југославије као државе. Јер, пре свега Тито је стално понављао: Јединство Савеза комуниста Југославије је темељ јединства државе Југославије, основна нит братства и јединства народа Југославије!

Централна ствар је следећа: Тито је оптужио Ранковића и Удбу да га прислушкују! То је била лаж!

Нећу се позивати на бројне документе, саслушања, претраге... Већ ћу поменути само изјаве Петра Стамболића и Коче Поповића.

Коча Поповић је у књизи Александра Ненадовића, глодура "Политике", тврдио да прислушкивање Тита и сва та друга "скаламерија" око Ранковића, показало се, није била истина. И то је од почетка била лаж! Због те Кочине тврдње, и неколико других детаља, молио сам га телефоном из виле Драгија Стаменковића (Ужичка улица бр. 10; Коча је становао преко пута, у улици Лацковићевој бр.1), уз присутност Стаменковића, да се сретнемо и поразговарамо о његовој књизи. Категорички је одбио да се сретнемо. "... Кокодакао сам и снео то јаје, ту књигу, да ли је то јаје мућак или употребљиво, о томе нећу више да размишљам. Нећу да Вас примим!"

* * * * * * * * * *

Тито се журио да што пре уклони свог заменика

СА СТАМБОЛИЋЕМ сам се и раније често сретао, дебатовали смо о много којечему, био је увек отворен, па и искрен, колико сам могао да утврдим.
На моју констатацију: "...Друже Стамболићу, по свему судећи Тито није био прислушкиван, то је била и јесте лаж, зар не?" Одговорио ми је: "...Није било прислушкивања Тита, то је измишљена ствар!" Питао сам га: "Па како сте онда могли сви ви и Тито да ту лаж користите као крунски доказ против Ранковића?" Одговорио ми је: "...Тако нешто је дозвољено у политици. Ми Марку нисмо одрубили главу. Преселио се у другу вилу, остао је савезни посланик, као и Ћећа, до истека мандата. Добијао је плату као посланик. Касније је добио одговарајућу пензију!"

Делегација албанског руководства са косова код Тита , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Занемео сам кад сам све то чуо. Није било фер да коментаришем: како је тако нешто у политици дозвољено, па то је чисти макијавелизам: Циљ оправдава средство...
И сада је основно следеће питање: Чиме се Тито руководио кад се послужио том лажју, да ли су се, пре свега, "српски кадрови" приклонили Титовим оптужбама из страха, или из некога уверења да је одстрањивање Ранковића и све то што је ишло уз то, у крајњем за државу, народ, пре свега Србе и Србију, добро...

Или је неко, можда пре свега из редова "српских кадрова", резоновао, просто казано pro nome sua - ако оде Ранковић и други с њим - биће више слободних места у хијерархији, и можда ћу се ја лако "убацити" у та празна места. Коначно, зашто се Титу журило да склони Ранковића на овако тужан и лажан аргумент - прислушкивање његових, Титових, просторија - када је следеће 1967. године следила нова ротација, нови избори, и по Уставу, Ранковић више не би могао да буде потпредседник Републике!

Коча Поповић са Титом , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

ИНАЧЕ, БИЛА ЈЕ формирана Савезна кадровска комисија, Комисија која ће предложити имена будућих функционера у Федерацији. Председник те Комисије био је Милентије Поповић, што је био за многе индикативни преседан, увек је Ранковић био врховни "кадровски". Та је Комисија предложила да од 1967. године председник Савезне народне скупштине буде Александар Ранковић, или Јован Веселинов, или Вељко Влаховић. Јован Веселинов је обавестио о томе Ранковића, а он је - Ранковић - одбио тај предлог, и марта 1966. написао писмо Титу у коме га обавештава да не жели и не може, поред осталога и због стручних квалитета, да убудуће буде нити на једној истакнутој функцији. Али ће се залагати здушно за "линију Партије" и на садашњој функцији.

Најинтересантнији постпупак политичара који су дошли на сцену после Брионског пленума свакако је било инсистирање Петра Стамболића да Славко Зечевић, републички секретар за унутрашње послове, ухапси Александра Ранковића. Овај детаљ Зечевић помиње у својој мемоарској књизи. Када је први човек српске полиције о томе упознао Тита, стекао је утисак да "шеф државе није био упознат с тим и рекао му да такве мере ни случајно не предузима."

Мотиве Петра Стамболића да 1967. године предлаже хапшење Ранковића, министар Славко Зечевић не спомиње (Да ли случајно?).

На овом месту подсетићу на познату максиму: Amicus Plato, sed magis amice veritas! (Драг ми је Платон, али ми је дража истина!) Хоћу рећи: драг ми је и у крајњем мени добар друг и пријатељ Петар Стамболић, али ми је дража истина! Он се према мени крајње пријатељски и другарско понашао кад сам био у немилости, пре свега Титовој и Станета Доланца, тада секретара Извршнога бироа Председништва СКЈ средином седамдесетих година.

* * * * * * * * * *

Српски политичари због личних амбиција "каљају образ "

ПОСЛЕ БРИОНСКОГ пленума основана је тзв. Државна комисија, комисија Савезног извршног већа, ангажован је и савезни јавни тужилац, итд. Да са кривично-правне стране размотре Титове тврдње на Брионском пленуму. Председник СИВ-а био је Петар Стамболић. Очекивало се код многих да он треба бити шеф те комисије. Не, за председника комисије именован је Авдо Хумо! Било је коментара: Морао је Стамболић бити председник комисије, Србин је, као и Ранковић, итд., али он је "опет изврдао". Саопштени налази комисије упућивали су да има основа за кривично гоњење осуђених на Брионском пленуму. А то је значило: и хапшење оптужених!

Јула 1964. године на Брионима: Петар Стамболић, Милентије Поповић, Добривоје Радосављевић и Душан Петровић Шане основали су тзв. Координациону групу, чији је задатак био да политички ликвидирају Александра Ранковића. Милентије Поповић је био координатор рада те групе.

Крсте Црвенковски, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Тај важан политички детаљ са хвалисавом нотом испричао ми је лично Петар Стамболић, у својој вили на Дедињу. Годину дана касније испричао је то и неколицини на Брионима, управо кад су били на месту, поред неког камена, на коме су месту Стамболић, Поповић, Радосављевић и Петровић основали поменуту Координациону групу са циљем да политички руше А. Ранковића. Међу присутнима био је и Миодраг Зечевић Мића, рођени брат Славка Зечевића. Мића је то нотирао у својој обимној књизи: "Тако је било". У књизи историчара Вјенцеслава Глишића: "Разговори са Стамболићем" стоје и реченице Стамболићеве: "...Увек када смо се ја и Боби Радосављевић састајали да разговарамо о Ранковићу, доносили смо транзистор и укључивали га поред телефона, ако нас Ранковић прислушкује да га у томе ометемо".

ИЗВЕСНО ВРЕМЕ пре Стамболићеве жеље да Зечевић ухапси Ранковића, Тито је оштро говорио на неком скупу политичких активиста Босне и Херцеговине, и у томе говорио и претио Ранковићу, генералима Милоју Милојевићу, Раду Хамовићу и још неким, да се окупљају, састају са Ранковићем... Питао се Тито: да ли они нешто "пучистичко" комбинују....

И ту је можда централна тема, крајње озбиљна ствар. Знали су многи, тачније мислили су да ће Титу бити угодно ако они ухапсе, смене те и те, а ако ништа не предузму - може по њих бити погубно: страх животу, често образ каља! Тако каже Његош. Како би то Црњански Милош казао: гледамо се немо, ал' се разумемо!

Ранковић са Титом , Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

Тито је 23. фебруара 1967. године примио у Београду делегацију Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Делегацију је предводио Вели Дева, секретар Обласнога комитета Савеза комуниста Србије за Косово и Метохију. Разговарало се углавном о Брионскоме пленуму, како су на Косову и Метохији примљене одлуке тога пленума, каква је тренутна ситуација на Косову и Метохији. У једном тренутку Вели Дева пита Тита: "...Зашто Ранковић није у затвору, зашто му се не суди, кад је толико криминалних радњи учинио непосредно или су други урадили са Ранковићевим знањем и одобрењем? Људима на терену није јасно, тражи се у дискусијама, траже одговор на то питање...".

А, Тито одговара: "...Ако би организовали процес, суђење, ко зна ко би се на томе процесу појавио, шта би све било изнето на суду. Што би то нама требало!? Да је у затвору Ранковићу би било лакше, имао би осећај народног хероја, овако је нико и ништа...".

Стенограм тих разговора дистрибуиран је на десетину адреса, па сам један примерак примио и ја, по службеној дужности. Било је на коверти адреса: "Кабинету Јована Веселинова". Дакле, не Јовану Веселинову, у ком случају ја не бих имао овлашћења да коверат отварам.

* * * * * * * * * *

Одлука о аболицији донесена из страха да се не сазна истина

КАД САМ ПРОЧИТАО стенограм, посебно цитирани Титов одговор на питање Вели Деве, био сам запрепашћен, просто ожалошћен, гнушао сам се! Јер Тито своме вишедеценијском другару, сараднику, за кога сам најбоље зна, да није истина оно што се томе другару приписује, зашта га Брионски пленум осуђује... Дакле Тито Ранковићу жели што веће муке, тешкоће у животу! O tempora, o mores!

Тито је аболирао Ранковића и неколико других особа, не из неког милосрђа, него управо из страха: на процесу, суђењу, појавили би се адвокати, страни извештачи, делегати појединих удружења, тела, држава и ко зна ко још. На процесу, суђењу, могућно је да би Ранковић казао много тога што у крајњем случају не би ишло у рачун ни Титу ни његовим плановима у вези са организацијом Брионскога пленума.

Дакле, да је било суђења, процеса, Ранковић би имао право да говори, да одбија аргументима оптужницу, итд. Овако, ускраћена му је могућност да проговори, сведочи истину или "истину" у своју одбрану, своју корист!

Ранковић је једина особа која је оптужена од Тита, а која није позвана од Комисије Крсте Црвенковског на испитивање! Није позван мада се Ранковић сам нудио, тражио да он буде испитиван, сведочи. Црвенковски му је одговорио: "...Друже Марко, засад нема потребе за тим. Ако буде било потребно - зваћемо Вас". То је Црвенковски очигледно казао по Титовом налогу, биће да су то Титове речи, а не Црвенковскога!?

Владиир Бакарић, Петар Стамболић и Едвард Кардељ, Извори фотографија у "Историјском додатку" Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Југославије, приватна атхива породице Ранковић, Википедија, архив “Новости” и “Борбе”

На VI пленуму ЦК СК Србије, Стамболић, Веселинов и Радосављевић позвали су Десимира Јововића Чичу, старога металца, члана КПЈ од 1934. године, учесника Пете земаљске конференције СКЈ 1940. у Загребу, познаника Александра Ранковића и сугерисали му да он устане и предложи Пленуму искључење Ранковића из СКЈ. Јововић је то без размишљања одбио!

ОНДА ЈЕ ОВА ТРОЈКА позвала Спасенију Цану Бабовић и њој "наредили?!" да предложи Пленуму искључење Ранковића из СКЈ. Бабовићева је то учинила, али ЦК СК Србије предлог није прихватио, него је одлучио да упути предлог ЦК СКЈ да он, као свога ранијега члана, бољег познаваоца дела Ранковићевих, искључи Ранковића из Партије.

На Петом пленуму ЦК СКЈ, 5. октобра 1966. године, Тито је под тачком "разно" устао и казао: "...Примамо к знању предлог ЦК СКЈ Србије о искључењу Ранковића из Партије. Да ли још неко тражи реч? Не, онда закључујем седницу!" Ово Титово: "...Примамо к знању" - ништа не значи, не представља мериторно донету одлуку!

Ако би се усвојио предлог ЦК СК Србије, онда би ЦК СКЈ морао прво, да саслуша Ранковића, да он по одредбама Статута СКЈ изнесе своју одбрану, аргументацију. Па ако би га ЦК СКЈ искључио из Партије, Ранковић би по Статуту имао право жалбе, а у овом случају могао би, и једино тако, да се жали на следећем Деветом конгресу СКЈ. Е, на Конгресу би можда била дискусија, која не би ишла у прилог Титовим оптужбама и ставовима, ситуација би била врло деликатна, па и непријатна по Тита и његово самостално одлучивање!? Тито је желео да се таква могућност избегне!

Будући да није био искључен из Партије о томе сам убрзо разговарао са Мијалком Тодоровићем, био је тада на Ранковићевом положају - организациони секретар, односно секретар Извршнога комитета ЦК СКЈ. Тодоровић је просто био уплашен мојим питањима и коментарима, понављао ми је: "Ја ништа потписао нисам; нисам потписао одлуку ЦК СКЈ о Ранковићевом искључењу, јер он, видели сте шта је и како казао и закључио друг Стари, и није искључен из Партије". Тачно, Ранковић није био искључен из Партије...

Касније сам чуо, да је живео у убеђењу да је искључен из Партије на VI пленуму ЦК СК Србије, на предлог Цане Бабовић. То ми је касније сведочила и Ранковићева супруга Ладислава-Славка...

БОНУС ВИДЕО - ПОДКАСТ "НИЈЕ САМО НАСЛОВ" - Немања Старовић: Америчко друштво је подвојено више него икада пре

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЛАЖНА ТРУДНОЋА ЗАТВОРИЛА НЕБО НАД ОБРЕНОВИЋИМА: Крај једне династије - Убиство краља Александра и краљице Драге

23. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ТОПЧИДЕРСКА КРВАВА ШЕТЊА И УБИСТВО ПРВОГ СРПСКОГ РЕФОРМАТОРА: Никад нећемо знати ко је стајао иза атентата на кнеза Михаила Обреновића

22. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

КАКО ЈЕ КУМ ПРЕКО КУМА СКРАТИО КУМА ЗА ГЛАВУ: Убиство Ђорђа Петровића Карађорђа српско-турско дело

21. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ЗАШТО СУ УБИЈАНИ СРПСКИ ВЛАДАРИ: Политички атентати зла коб и саставни део наше бурне историје

20. 02. 2024. у 18:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације