ОСЛОБОДИО ИСТОРИЈУ ОД ВАЖЕЋИХ ЗАБЛУДА: Страствени истраживач са осећајем за разумевање прошлости и садашњости

САВРЕМЕНА историја Југославије стекла је легитимност, пре свега, захваљујући страственим истраживачима који су настојали да сагледају целину епохе коју истражују, разумеју процесе дугог трајања који мноштву појединачних догађаја одређују смисао, научницима професионално опредељеним да се тек минулом стварношћу баве подједнако као што би се бавили било којим сегментом прошлости.

Породична фотографија, Котор 1932: Отац Стеван, мајка Љубица, сестре Илга и Анка , Фото Архив породице Петрановић

Међу тим "немирним духовима" који су сабирањем рационалног знања о прошлости југословенске државе задужили бројне генерације истраживача и читалаца, посебно место припада професору др Бранку Петрановићу.

Бранко Петрановић рођен је 31. октобра 1927. године на Цетињу. Основну школу завршио је у Котору, гимназију похађао у Котору, Цетињу и Београду, дипломирао на Правном (1950) и Филозофском (1956) факултету, докторску дисертацију одбранио на Правном факултету 1962. године. Родитељски дом, у коме се о прошлости свакодневно причало и животно поднебље ране младости са својим епским и романтичним схватањем историје, али и рационалним начином размишљања из угла медитеранске цивилизације, пресудно су утицали на његову радозналост за знањима из прошлости. У младим годинама прошлост је сазнавао преко народне поезије, Хомерових спевова, лепе литературе, историјских романа, штампе, а стечена знања проверавао кроз "ватрене младићке расправе о бившим и још живим и узбуђујућим догађајима који нису престајали да деле и свађају људе". Котор, у коме су протицали први школски дани, са својом историјом, славом и сјајем, фортификацијама, културним споменицима, трговима и палатама, "католичким и православним богомољама које су готово урастале једна у другу", подстицао је историјску радозналост, али и формирао дух националне и верске толеранције који је стечено хуманистичко образовање додатно уобличило.

УЧЕШЋЕ У РАТУ (борац Ловћенског одреда од јануара 1944. године), проф. Петрановић је доживљавао као "младалачку авантуру" која га је трајно определила за изучавање савремене историје. Ослободилачку страну рата сматрао је својом животном фасцинацијом.

Породична фотографија, Котор 1932: Отац Стеван, мајка Љубица, сестре Илга и Анка , Фото Архив породице Петрановић

Сфера хуманистике, у коју га је студиј историје уводио, чинила му се тада као младом човеку привлачна, дубока, промишљена, умна, али и далека од цензуре, надзора, контроле којој је адвокатура била изложена. Знања стечена на Правном факултету, посебно она из теорије права, федерализма, аутономије, убедљивост у наступу, чињеничка и теоријска прецизност у исказу и друго, били су добра основа за студиозно бављење прошлошћу.

Поступно учење, промишљање прошлости "препуштено властитом уму и оцени", интелектуална атмосфера, пуно поврење у млађе колеге, пресудно су утицали да се својих професора на Групи за историју сећао са захвалношћу и пијететом до последњих дана, описујући их као људе велике ерудиције, безграничних знања и фасцинантно широке културе.

* * * * * * * * * * *

Опчињеност националном историјом двадесетог века

НАУЧНИМ РАДОМ Бранко Петрановић је почео да се бави почев од 1958. године. У том тренутку, са 31 годином живота, имао је значајно и разнородно искуство стечено радом у адвокатури, архивистичкој служби, просветној делатности, правним пословима, информативном сектору. Као и други представници генерације којој је припадао, на преласку из 50-их у 60-те године ХХ века, баштинио је илузију да "владајуће снаге" у Југославији дефинитивно прихватају антидогматски програм, окрећу се Европи, почињу да уважавају економске законитости, одбацују кадровску и институционалну сраслост државе и партије, партијску диктатуру, бирократску владавину, отпочињу процесе демократизације друштва, опредељују се за еволутивне промене и модернизацију, наговештавају социјално благостање и демократски живот. Друштyена клима у којој је стасавао приближила га је, подједнако као и друге припаднике млађе генерације историчара школованим на Филозофском факултету у најбољим традицијама "критичке историографије", институцијама које су се бавиле истраживањима савремене историје. Национална историја XX века толико га је привлачила да се 1958. године, пошто је изабран за асистента европске историје XIX и XX века на Филозофском факултету, захвалио својим професорима Тадићу и Чубриловићу, определивши се за асистентско место у Институту друштвених наука. Јорјо Тадић му такву "одлуку" никада није "заборавио", а остале су у стручним круговима запамћене професорове речи да Бранку Петрановићу, за његовог живота, никада више неће бити понуђено радно место на Филозофском факултету. У позним годинама, у разговорима са млађим колегама и својим "ђацима", тај животни потез Бранко Петрановић је сматрао погрешним.

Бранко Петрановић 1938, ученик петог разреда которске гимназије , Фото Архив породице Петрановић

ЕПОХА У КОЈОЈ је провео младост, али и зреле године, на жалост, није била наклоњена историчару који је настојао да овлада рационалним знањем о савременој историји југословенске државе и друштва. Историјско знање је, у првим годинама после Другог светског рата, сматрано непотребним, а често и неподобним. Интереси револуције, народа, државе, радничке класе сучељавали су се са постулатима струке. Млади комунистички покрет, овенчан славом победника, сматрао је да историју прави у ходу и да једино он има право да је тумачи. Последице су биле видне - удаљавање од стварности, непоуздана поука прошлости, доминација емоција, пренаглашена политичност, идеолошка искључивост, непостојање историјског мишљења. Власти је одговарао дескриптивни приступ историји и позитивистичко нагомилавање историјске грађе која поткрепљује партијске погледе на прошлост, идеализује постојеће националне односе, тежи изучавању нормативног, али не и стварног у животу, нуди "црно-белу" пројекцију прошлости, исказује методолошку једнообразност у приступу обради историјских тема.

Институт друштвених наука у који је Бранко Петрановић закорачио 1958. године био је основан једну деценију раније (јануар 1949. године) са задатком да "припомогне" у великом послу "формирања кадрова" који би "солидно" владали марксистичко-лењинистичким теоријама и били способни да их "стваралачки" примене у конкретној југословенској стварности. Пред крај педесетих година основна област научног рада Иститута било је истраживање југословенске друштвене стварности. Када је у питању Историјско одељење Института оно је имало задатак да изврши концентрацију свих "партијских снага" које делују на "сектору историје" и формира младо истраживачко језгро које би се искључиво бавило историјом радничког покрета, историјом СКЈ, историјом XX века. Институт је сматран "ковницом кадрова", партијским "борбеним центром", својеврсним "консултативним центром", партијским сервисом који је требало да "разрађује и обрађује" ставове које је партија исказала у своме програму из 1958. године, проверава и потире резултате грађанске историографије, превазилази републичке зачаурености у сфери историографије.

* * * * * * * * * * *

Сумње и изазови истраживања "тек минуле стварности"

ИСТОРИЧАРА У ИНСТИТУТУ друштвених наука, на прелазу из 50-их у 60-те године ХХ века, готово и да није било. Доминирали су партијски кадрови, људи који "разумеју и спроводе партијску линију" у историографији. Кадрови су у себи сажимали функцију преносника партијских, државних, класних погледа на прошлост, надзиратеља и критичара написаног о прошлости, инструктора и писаца историје. Партија је била једини ауторитет који су поштовали. Одликовала их је апсолутна поузданост. О образованости се није размишљало.

Учење о диктатури пролетаријата је било најшири идејни оквир делатности тих "историчара" - комесара. Њихово знање било је "универзално", тј. идеолошко, а не стручно... Све су вредновали кроз призму партијске идеологије. Нису знали, нити их је занимала стручна критика на којој је почивала методологија на коју је историчар упућен.Историографски резултати мерени су степеном "успешности" постигнутог политичког - пропагандног циља... Посао "историчара" доживљавали су као било који задатак који би им Партија поверила.

ГЕНЕРАЦИЈА МЛАДИХ историчара која је на преласку из педесетих у шездесете године закорачила у партијске историјске институте умногоме се разликовала од "историчара" које је у тим установама затекла. Разлика се убрзо осетила и у историографији коју је та млада генерација почела да пише. Отвореност архива (Архив Југославије почео је да ради са странкама 1958. године, Архив ВИИ и Архив ЦК СКЈ наговестили су 1959. године могућност да своје фондове отворе за историчаре) додатно је допринела да се разумевање и тумачење прошлости почне разликовати и удаљавати од партијских директива, крутих догматских ставова и приближавати науци.

Бранко као студент Филозофског факултета 1951, са братом од ујака, Фото Архив породице Петрановић

Радећи у Одељењу за историјске науке Института друштвених наука (мај 1959 - август 1963), Одељењу за историју радничког покрета народа Југославије Института за изучавање радничког покрета (септембар 1963 - јануар 1969), Институту за савремену историју (јануар - новембар 1969. године), Бранко Петрановић је био међу онима историчарима, млађим по годинама, који су научним радовима пресудно доприносили да те институције од партијских сервиса прерасту у озбиљне научне установе, а критичка свест и "критичка историографија" наговести победу на догмама, стереотипима, прејаким емоцијама које су, до тада, оптерећивале свако бављење савременом историјом. Прве две књиге ("Политичке и правне прилике за време Привремене владе ДФЈ", Београд, 1964; "Политичка и економска основа народне власти у Југославији за време обнове", Београд, 1969) и тридесетак радова насталих у годинама 1961-1969. легитимисале су Бранка Петрановића међу колегама и читалачком публиком као "пионира у научном приступу и научно историографској обради првих година постојања нове, социјалистичке Југославије". У критичким освртима и приказима на његове радове истицана је "ванредна способност" у коришћењу свих доступних извора, критичност према изворима, богатство нове грађе, темељност, реконструкција и анализа, научна зрелост, оригиналност у конципирању материје и друго што га је, већ тада, сврстало у "групу водећих историчара историје XX века југословенских народа".

ПОШТОВАЊЕ МЕТОДОЛОШКИХ и хеуристичких правила, примена историјског метода, тематско проширивање проучаваног, језик историјског исказа који се ослобађао партијске терминологије и вредносних судова, неке су од карактеристика које исказују радови др Бранка Петрановића из тих година. Могућност истраживања "тек минуле стварности", научног сагледавања догађаја са којима је историчар сљубљен "лицем у лице", хеуристичка ограничења, политички прагматизам, изазивали су и тада, као и наредних деценија, сумњичавост Бранка Петрановића. Сумња је, истовремено, подстицала критичност, захтевала перманентно преиспитивање историјских чињеница, појава, разних "варијаната" историје, иницирала је потребу за уочавањем и превазилажењем у литератури устаљених превида, демонтажу фалсификата, попуњавање чињеничких знања, тражила суптилније нијансирање историјског исказа, концепције писца историје ослобађала општеважећих заблуда, помагала уочавању нових, до тада не уочених, историјских процеса дугог трајања са бројним узроцима и последицама. Данас, приликом вредновања тада написаних радова проф. Петрановића, има "критичара" склоних да забораве политичку климу времена у коме су ти радови настајали и који се неће сложити са нашим оценама. Ипак, дужни смо да их подсетимо, да је у питању аутор који се не може уврстити међу заговорнике крутог придржавања "историјске дистанце" и оне који су у њој тражили покриће и изговор што нису написали научну историју о своме времену.

* * * * * * * * * * *

Аналитичка промена слике савремене историографије

ЗА ВАНРЕДНОГ ПРОФЕСОРА Филозофског факултета у Београду Бранко Петрановић је изабран новембра, а на дужност је ступио децембра 1969. године. На Филозофском факултету у Београду, институцији коју је сматрао "најумнијом", "највреднијом" и "највеличанственијом" коју српско друштво има, међу колегама које је поштовао као "велике зналце" струке и сматрао "мудрацима" - четврт века свога живота посветио је истраживањима и сазнавањима прошлости југословенске државе. Превасходно његовом заслугом, историја Југославије је, од идеолошке, постала легитимна научна дисциплина.

Држећи студентима, у оквиру предмета Историја Југославије, специјалне курсеве о уставном развитку Југославије 1921-1963, државном и друштвеном уређењу, страначком систему у Краљевини Југославији, политичком животу Краљевине Југославије 1939-1941, историји народне власти, Народном фронту, историјским претпоставкама 1948. године, историји Југославије, југословенском федерализму и друго Бранко Петрановић је истраживачку пажњу, у првим годинама посвећену историју Југославије након Другог светског рата, проширио и поклонио епохи двадесетог века. Научну зрелост досегао је истраживањима југословенског простора у годинама 1941-1945. Монографија "АВНОЈ - револуционарна смена власти" (Београд, 1976) оцењивана је од најеминентнијих посленика струке као "својеврсна синтеза политичке историје НОБ-а", књига која "читаоцима доноси до сада најцеловитију обраду једне од кључних политичких тема народоослободилачког рата", текст који истраживачки обрађује кључна политичка питања НОБ (грађанске странке, КПЈ, национализам, спољнополитички услови и дејства, револуција, контрареволуција, народна власт), "оригинално конципирано штиво" које "изванредно обогаћује југословенску историографију", "незаобилазно дело" за све који се буду бавили историјом рата и револуције.

Бранко Петрановић, амерички историчар Џон Р. Лемпи и Слободан Нешовић са Универзизета , Фото Архив породице Петрановић

ЗАТИМ КЊИГА "Револуција и контрареволуција у Југославији 1941-1945" (Београд, 1983) у својој суштини је представала покушај презентовања укупне историје Југославије у Другом светском рату. Анализом најважнијих компоненти војног развитка, међудржавних односа, политике окупатора, државноправне изградње нове Југославије, миграционих струјања, понашања вођства грађанских странака, емигрантске владе, КПЈ, привредних прилика, социјалне структуре, демографских промена и друго извршено је даље тематско разграњавање савремене историографије о другом светском рату. Померањем анализе са народноослободилачког рата, као антифашистичког феномена, на sui generis изведену смену власти (револуцију) у оквирима светског рата, дошло се до иновације која је обогатила домаћу историографију и послужила као основа за даље, често контроверзно, тумачење прошлости.

Бранко Петрановић у време када је радио у Историјском одељењу Института друштвених наука, Фото Архив породице Петрановић

У тесној тематској вези са наведеном проблематиком били су и бројни Петрановићеви чланци и расправе разасути по водећим југословенским историјским часописима у којима се исказивао као поуздан истраживач, изванредан аналитичар, историчар који не заобилази "ни сложена ни тзв. осетљива питања наше нове историје" (пример - осетљива питања о положају Санџака у НОБ-у, левим скретањима и "превентивном терору" 1942. године, Бујанској конференцији, политици вођстава сељачких странака, преврату од 27. марта, политици компромиса и концесијама у процесу интернационализације југословенског питања, завршним месецима Другог светског рата и друго). Писани на новој грађи партијске и државне провиниенције ти текстови су, током седамдесетих година ХХ века, знатно мењали историографску слику времена на које су се односили.

Препоручујемо

Друштво

0 0

КУЋА ЈЕРЕСИ У СИМИНОЈ УЛИЦИ: Добровољни силазак Добрице Ћосића са брода Јосипа Броза

18. 05. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ДОКУМЕНТ О СРБИЈИ И СРПСКОМ НАРОДУ: Ћосићев дневник веран снимак наше новије историје уживо

16. 05. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ТРАГАЊА У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ: Животопис несуђеног Калемара од политичког комесара и уредника "Младог борца" до председни

14. 05. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

СВЕДОК, УЧЕСНИК И ТУМАЧ ЕПОХЕ: Протекла је деценија од када се Добрица Ћосић преселио у сећања

14. 05. 2024. у 11:50

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације