Друштво

НАДМОЋНО ВЛАДАЊЕ ТАЈНАМА ИСТОРИЈЕ: Истраживачки и педагошки рад професора Бранка Петрановића

В. Н.

26. 06. 2024. у 10:59

У ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОМ кругу коме припадамо, истину о прошлости, мимо званичних партијских ставова, скупштинских одлука, пресуда трибунала, мишљења политичких лидера и текстова насталих из пера за прошлост заинтересованих аматера, превасходно сазнају и саопштавају професионални историчари – научници.

НАДМОЋНО ВЛАДАЊЕ ТАЈНАМА ИСТОРИЈЕ: Истраживачки и педагошки рад професора Бранка Петрановића

То није ексклузивно право једне професије већ резултат рада који поштује научни метод и критичко мишљење. Научно знање које друштво на такав начин стиче о себи отуда никада није резултат рада једног научника нити плод једног тренутка, већ последица дугорочног „врења свести” више генерација историчара који делају у једној култури. Ипак, савремена историја Југославије стекла је научну легитимност захваљујући непресушној енергији, страственим истраживањима, истрајном раду, обавештености, познавању теорије и филозофије историје, анализи извора и литературе на више страних језика и огромном знању које је поседовао професор Бранко Петрановић.

ИСТРАЖИВАЧКИ резултати др Бранка Петрановића, значи, могу се и морају критички вредновати, надопуњавати и превазилазити. Да је жив и он би то свакодневно чинио „разгртањем свих слојева сложеног историјског процеса”. Тим пре јер није био историчар коме је лични доживљај прошлости догматски окивао ум. Изазови истраживања савремене историје за њега су били неупоредиво јачи од скепсе сазнања да историчар неминовно губи „трку” са савременом историјом. Али, да би се вршила критика постојећег, неопходно је видети и прочитати све оно на чему се темеље судови до којих је Бранко Петрановић у својим истраживањима дошао. Без таквог интелектуалног напора свако оспоравање аутора и његовог дела сасвим је беспредметно и „већ виђено”. Доживљавамо га не само као ствар лошег укуса, стручне некомпетентности и рецидив прошлости већ, пре свега, као последицу острашћеног и политиком мотивисаног „ревизионистичког погледа” на прошлост који, мимо истраживања и потраге за знањем, изриче „истине”, врши идеолошку „рехабилитацију”, спроводи недопуштено упрошћавање, инсистира на сензационализму, намеће нову митологију. Постоје ствари које се никада не раде. Посебно не у науци и култури.