РАЗБИЈАЊЕ ИДЕОЛОШКИХ СТЕРЕОТИПА У НАУЦИ: Професор који је промовисао целу једну генерацију историчара

ПРОФЕСОРА др Бранка Петрановића знао сам по чувењу, као писца "Историје Југославије", у зеленој боји укориченој књизи, коју је отац набавио и унео у наше домаћинство.

Фото Архив породице Петрановић

Ни примисли у том тренутку, када сам тек правио прве радне кораке, далеко од родног Београда, да ће њен писац у скорој будућности бити и те како присутан и значајан на мом професионалном путу историчара.

То ваљда тако бива, као да је негде било записано, предодређено. Почело је готово анегдотски. У лето 1982. године мој тадашњи директор Дамир Грубиша, сада професор у Риму, посаветовао ме да кренем у даље образовно усавршавање и обећао подршку ако изаберем неки универзитетски центар и упишем магистарске студије из историје Југославије. Определио сам се за Филозофски факултет у Београду. Али, како то некад бива, управо је био истекао рок за пријаву. Моји старији ангажовали су др Душана Биланџића да замоли професора Петрановића да помогне и да се та препрека отклони.

После пријемних испита ваљало је пријавити тему коју сам жарко желео, осећао њену важност за разбијање стереотипа који су натапали не само науку већ и кварили односе два најбројнија југословенска народа, Србе и Хрвате. На научно-наставном већу, тему о Војсци Краљевине СХС образлагао је професор Петрановић. Како ми је сведочио професор и пријатељ Ђорђе Станковић, био је мук. Усред повике и оспоравања књиге генерала Велимира Терзића о слому Краљевине Југославије 1941, и то баш у Хрватској, од стране највиших тамошњих партијских функционера, долази један непознат у ову средину да пише о том феномену.

У Москви, у југословенској делегацији, поводом прославе Дана победе над фашизмом, Фото Архив породице Петрановић

САМО ЈЕ АУТОРИТЕТ Петрановића, казивали су ми, могао тада то да преломи и да се тема прихвати. Било је то у пролеће 1983. године. Већ током те, а посебно наредне године, историографске полемике су се множиле, посебно о карактеру међуратне Југославије, односима у социјалистичкој Југославији, карактеру политичког система установљеног Уставом из 1974. године. Расправе, округли столови су се селили из једног центра у други, штампа, недељници и телевизија почели су од историчара да праве звезде. Ако би се именовала два пола, два схватања улоге историчара и историографије из тог времена онда би свакако то били професор Бранко Петрановић на једној и професор Душан Биланџић на другој страни. Овај други, такође наш некадашњи професор, био је дубоко уроњен у оперативну политику, члан ЦК СКХ и СКЈ. Расправа је, не улазећи у детаље, у јавност изнела дилему да ли је уопште могуће или дозвољено истраживати нешто о чему је све речено.

Петрановић је још 1978. године у бројним разговорима поводом његове синтезе "Историја Југославије" упозоравао на чињеницу да тамо где влада идеолошки нормативизам нема науке. Сматрао је да прогресивне идеологије могу дати замах и полет науци, али да у једном тренутку могу доћи у фазу дегенерације и окамењивања. Говорио је да напредна идеологија поздравља открића новог, да се она не обара на њега као нешто реметилачко "јер док је напредна, идеологија сама ратује са апологетиком". Била је то готово јерес у времену док је на челу СФРЈ стајао неприкосновени лидер, а СКЈ склапао своју историју консензусом.

* * * * * * * * * *

Једнострана партијска тумачења стварања Југославије

ПОЛЕМИКЕ СУ СЕ наставиле после појава књига Душана Биланџића и Јанка Плетерског те зборника грађе о Југославији Бранка Петрановића и Момчила Зечевића. Своју дилему је тада Петрановић формулисао на следећи начин:

"Недавно је наш колега Д. Биланџић изрекао једну оцену о југословенској историографији у вези са историјом Краљевине Југославије. По њему један део југословенске историографије упрегао се у далекосежни ревизионистички посао, готово с предумишљајем, којим жели да конвалидира Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевину Југославију, њен карактер и протагонисте, укључујући чак и краља Александра. Истовремено приписује се једној историографској струји, што подвлачим, јер се једна тенденција не приписује групи или појединцима већ струји, која у Биланџићевом тумачењу проскрибира теоријске и политичке погледе КПЈ о стварању старе југославенске државе, о њезином карактеру и политици, унутрашњој и вањској, и стигматизира их као увезену робу made in Comintern. /.../. Није ми ни на крај памети да браним део историографске продукције коју је Биланџић тако немилосрдно отписао, јер сви имамо више него доста критичких рефлексија о њеној једностраности и позитивистичкој оријентацији у смислу изостављања бројних кључних питања економске, социјалне и културне проблематике у упрошћеној, наводно марксистичкој анализи. Да је Биланџићева оцена усмерена на превазилажење овог стања подизањем историјске анализе на један виши ступањ, лако бисмо се сложили. Међутим, дели нас велика разлика у начинима прилаза и размишљања: док Биланџића мучи комплекс страха од ревизије најновије историје, мене забрињава догматски отпор објективним истраживањима историјског феномена.

Са југословенским историчарима у САД 1983. године , Фото Архив породице Петрановић

ДЕО НЕИСТОРИЧАРА, нарочито везан за некадашње најопштије тезе настале у захукталости борбе класно непомирљивих снага, брка дневну политичку оцену изречену у прошлости са објективном анализом историјске науке. Они губе из вида једноставну истину да су многе пароле и прогласи комуниста, анализе и перспективе расплета даване у борби против класних снага грађанског друштва и да оне у минуциозној анализи историчара не мо-рају бити потврђене, остајући као дневне оцене, увезени елаборати, политичке валоризације текуће борбе и анализе, оптерећени уверењем да би њих сада наука требало само да окруни легитимитеом трајног научог сазнања."

Усред овога, појављује се једна генерација Петрановићевих магистарских и докторских кандидата које он свесрдно промовише, гура их да пишу, како је он то анегдотски формулисао, "пишите па да цитирамо."

Већина су били његови ђаци, редовни студенти које је он пратио, оцењивао, на крају и познавао. Било их је и са других факултета из других средина, међу њима и ја. Многе је препоручивао директорима научних института да их прихвате и да наставе научну каријеру. Када се осврнемо, на крају нашег радног века, може се слободно рећи да је прилично добро ценио потенцијале кандидата, тек на реткима се можда преварио. Но, ако је за оправдање, политичке околности, распад земље, поделе међу научницима, накнадне амбиције, нису се тада могле са сигурношћу предвидети.

НАПОМЕНА

У прошлом „Историјском додатку“, посвећеном Бранку Петрановићу објављено је неколико нетачности: професор Петрановић није био академик; његова сестра није Игла већ Олга, а Слободан Нешовић није био професор на Унивезитету Мериленд већ Џон Р. Лемпи.

* * * * * * * * * *

Страх чувара система од преиспитивања партијских догми

ЈЕДАН БРОЈ својих кандидата за које је процењивао да су овладали новим знањима и да имају талента да се носе у медијима, он је свесрдно препоручивао. Тадашњи београдски НИН, Политика, Борба и други доносили су фотографије тих младих, интервјуисали их, опширно наводили њихове речи са округлих столова. Петрановић је као признати ауторитет био консултант великих серија РТБ о стварању Југославије, о Југославији у рату и других.

Свуда је он несебично гурао те млађе, препоручивао их Божи Николићу, Милану Кундаковићу и другим режисерима и водитељима програма. Сам је често давао тон кључним тезама, било да је казивао лично или су читане.

Јавност се тада, 1980-их интересовала више него икад за ближу и даљу историју. Промоције књига су биле праћене препуним салама, није се само седело, стајало се. Било је ту и кича, и исхитрености, површности, а на другој страни догматског настојања да се брани "лик и дело". Дубоко свестан запаљивости романтичарског заноса, Петрановић се трудио како својим делом тако и својом школом, промовисањем једне генерације, да ствари каналише у легитимном, академском смеру.

У Пекингу 1987. године са супругом Надеждом, Фото Архив породице Петрановић

Како је добро приметио један страни историчар, "партијски чувари" су добро схватили да је нагло преиспитивање партијских догми могло да уздрма и саму кохезију југословенског друштва. У организацији др Стипе Шувара, ЦК СКХ је припремио вишедневни скуп историчара и идеолога партије у Загребу, у јесен 1983. Зли језици су тада говорили да се професор Петрановић и врх београдских историчара није усудио да дође на расправу.

Истина је била да се време скупа поклопило са турнејом београдских професора у САД у организацији Вудров Вилсон центра из Вашингтона.

НО ВРЛО БРЗО следио је још један велики скуп у организацији марксистичког центра ЦК СКЈ у Неуму почетком 1985. године. Преко 400 наставника историје, академских историчара из института, партијских идеолога окупило се на недељи расправа посвећених историографији. Скуп који је у Београду чешће упамћен као место почетка сукоба два наставника са Филозофског факултета у Београду, мени је остао у успомени као мој први наступ у промовисању важности теме магистарског рада о војсци Краљевине. Била је то инстант реакција на излагање омладинског функционера Лева Крефта и професора Биланџића о карактеру уједињења и новостворене државе. Тек што сам се вратио са студијског боравка у Паризу, под утиском архивских налаза и осећања где лежи проблем, укључио сам се у већ зачете полемике. Већ током прве паузе тог дана, опседнут знатижељницима и новинарима, сећам се задовољства мог професора који ме покровитељски, загрливши, показивао истичући да сам његов кандидат. Мислим да смо се тог дана у правом смислу упознали. Остајем са надом да сам тада на најбољи начин узвратио за његов труд да упишем студије и да тема коју сам предложио буде прихваћена.

* * * * * * * * * *

Слом југословенске државе дубоко га је погађао

НАКОН МОЈЕ магистратуре 1986, залагањем и свесрдном препоруком професора Петрановића, проширени рукопис је објављен у издању "Народне књиге" из Београда, 1988. године. За уреднике Видака Перића и Василија Калезића, Петрановићева препорука је била закон, гаранција квалитета. Објављена је исте године, његовим залагањем и теза Мирјане Анђелковић Стефановски са Правног факултета.

Професор Петрановић је уводио нас млађе и друштва старијих или његових вршњака. Била је привилегија упознавати их, размењивати мишљења, слушати њихова искуства. Упознавали су они и нас током времена. Било је то итекако драгоцено у сазревању једне наступајуће генерације. Редовно свраћати у редакције еминентних новинарских кућа, упознавати доајене новинарства, уреднике, слушати о ономе о чему се није писало, пунило је нашу меморију и давало бољи рефлекс у процени сложеног политичког стања које није ишло набоље.

Веровао је у наступајуће генерације историчара, бар у неколико десетина посвећеника. Не случајно, за промоторе његове књиге "Историчар и савремена епоха", одржане у марту 1994. године у Дому војске пред пуном салом, позвао је нас тада млађе да говоримо.

Симболично. Тада је поручио:

Одбрана докторске дисертације кинеског историчара Ма Сипа 1986. у Скопљу: (слева) Растислав Терзиоски, Михаило Апостоловски, Христо Андов, Бранко Петрановићи и Влад Ивановски, Фото Архив породице Петрановић

"Пред вама се налази нова генерација историчара која се појављује у овом тешком времену, на једном великом и драматичном размеђу наше земље и нашег народа, али ваљда ће тај њихов ум и та њихова снага и та њихова рационалност, можда, знати да надвисе оно наше безнађе и помоћи да ум најзад тријумфује."

СЛОМ ДРЖАВЕ и наша немоћ да учинимо више, дубоко су га погађали. Некада се као и сви смртни хватао за сламку илузија да се неке ствари крећу набоље. Када сам у току једне шетње слушао његова казивања о "променама" код Стипе Шувара, морао сам да га разуверавам, уз ону ограду да би и сам волео да нисам у праву. Аргументи које сам му потом изложио о правом лицу овог професора и политичара, довели су га да хукне: "Аух, кукала нам мајка, онда!" Шувар који је много штете нанео, ипак се променио борећи се против стварности у Туђмановој Хрватској, али за Југославију је одавно било касно.

Отишао је готово изненадно, имао је доста планова. Радовао се 1992. одласку у пензију како би имао више времена за писање. Неуморан радник, живахан путник, вечно знатижељан, човек брзог рефлекса да из неколико информација креира чврст закључак, тако га памтим. Господствена фигура, природан ауторитет, знао је да на благ и неувредљив начин саопшти критику, али једнако тако са једном или две речи да велики комплимент вреднији од било каквог металног одличја, вредан да се једног дана препричава потомцима.

ИСТОРИЈА ПОНЕКАД НЕГУЈЕ МИТОВЕ

НИЈЕ БИЛО питања од значаја за историју Југославије и њену историографију о коме се професор Петрановић није изјашњавао у јавности. Упитан давне 1982. године о проблемима са установљавањем бројева, уопште о квантификацијама, па и о броју жртава у Јасеновцу, принципијелно је упозоравао:

"До неспоразума најчешће долази код утврђивања војних и политичких формација, жртава, материјалне штете. Устаничке снаге нису имале државну статистику, биле су изложене фалсификатима непријатеља и квислинга, нису имале развијену службу евиденције, професионалне историчаре у штабовима, задужене за колекционирање докумената и њихову категоризацију". Критика подразумева да се води рачуна о људским тежњама да се број повећа или смањи , понекад да се прикрије или пребаци на туђи терет." Петрановић је с горчином говорио о томе да је историја често уместо да разара митове (националистичке, расистичке, идеолошке) знала да их одржава, да формулише "збирке примера" и кроји неодрживе аналогије из прошлости, хранећи разне врсте моћника; да је знала да призива у савремености решење најсвирепијих епоха.

Препоручујемо

Друштво

0 8

РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТРАЈАЛО ПРЕКО 30 ГОДИНА: Истина о револуцији може се сазнати тек после њеног пораза

22. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

СРБОФОБИЈА АНТИСЕМИТИЗАМ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

13. 06. 2024. у 13:00

Друштво

0 5

ВЕКОВНИ СТРАХ ОД СРПСКОГ ВИРУСА: Корени стереотипа о нашем народу као противнику европског реда

13. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

МАЛИ РЕЧНИК СРБОФОБИЈЕ: Глобални изливи антисрпства: ниска мржње дужа од једног века

12. 06. 2024. у 10:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације