ОПШТИ АТАК НА СРБЕ ПОЧЕО ЈЕ ПОСЛЕ АТЕНТАТА НА ФЕРДИНАНДА: Ратни злочини двојне монархије у Босни и Херцеговини у Великом рату

ТЕРОР над Србима у Босни и Херцеговини почео је непосредно после убиства аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године.

Фото Извори фотографија у "Историјском додатку" Министарство одбране Србије, Профимедиа, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Тај атентат био је само повод, а никако разлог - каквих мишљења има у историографији, да се на одговорност узме цео српски народ у Босни и Херцеговини.

Користећи антисрпску политику аустроугарских власти, домаћи људи у Босни и Херцеговини, муслимани и Хрвати, били су не само први, него у много прилика и главни починиоци злочина над Србима.

На неки начин, и те страшне 1914. године, поновиле су се слике из давних времена, између осталог, и из 19. века, кад су, на пример, после чувене Поп-Јовичине буне (буне попа Јовице Илића) из 1834, одсеченим главама српских сељака били "окићени" градски бедеми у Градачцу. У беспримерној сечи Срба у време устанка, 1875-1876, страдало је и старо и младо, све што се са три прста крстило. Тада је само ханџарима и сабљама, према једном енглеском извору, "хладнокрвно сасечено 6 хиљада стараца, жена и деце". Многи Срби, углавном на превару ухваћени, били су у ово време језе и страве и на ражањ натицани и печени на унапред припремљеној ватри, о чему говори и један извештај Милете Деспотовића - "Турске грозоте у Босни".

Већ тамо у 1840. години, о Босни и Херцеговини говорило се и писало као о земљама у којима царује мржња, у којима ни камен камену добро не мисли, а камоли човек човеку.

Према записима Павла Карановића, управо из 1840, "мрзост и гоњење" које "царствује" између "житеља тројаке вере" јесте "нечувено и непоњатно", премда се ради о народу "једног језика, крви и истога рода".

Фра Грга Мартић, фрањевац, писао је, 1842. године, о мржњи која је испуњавала католике према православнима, и обратно - у Херцеговини. Они су у тој мери били задојени мржњом једни према другима, да нису хтели ни да седну за исти сто, иако су, истицао је Грга Мартић, народ "једног нашег србског језика".

КАД СЕ АУСТРУГАРСКА докопала Босне и Херцеговине, уз пуну подршку свих великих европских сила, па и Русије, она је једном насталу мржњу између православних, католика и муслимана настојала и даље да подстиче, до мере до које је то било потребно њеној власти. Аустроугарска је притом тежила да муслимане и католике зближи, од њих створи политички блок који ће се непрестано притом супротстављати православнима, држати их притешњене, сузбијати их и слабити на свим пољима.

Цела ова политика заснивала се на далекосежном плану, да се у што већој мери ојачају позиције Католичке цркве у Босни и Херцеговини и да се у овим покрајинама створи упориште за ширење католицизма по целом Балкану.

У овом светлу требало би гледати и на неограничену подршку од стране аустријских власти врхбосанском надбискупу Јосипу Штадлеру, као и на пружање подршке земаљских власти, али и самог аустријског Двора, вођи језуита у Босни, Антону Пунтигаму. Примарни циљ језуите Пунтигама био је да створи једну конзервативну католичку елиту, верну Хабсбурзима, која би временом преузела све кључне позиције не само у Босни и Херцеговини, него и на целом Балкану. (Пунтигам, Антон, једно време, од 1895, био је генералпрефект и професор гимназије у Травнику, у којој се школовало и више усташких првака, међу њима и Анте Павелић. Пунтигам је био Аустријанац рођен у Штајерској, у месту Салцах, срез Мурек...)

Полазница у гледањима Пунтигама (а то су била и гледања аустријског двора) била је, да су католици у Босни и Херцеговини "идеални хришћани", да су они "најпоузданији стални војници цркве и Монархије", а православци - "овце без пастира". Као доказ "духовног сиромаштва" православаца, он је наводио и текст тобожње молитве Срба из села Корићани:

"...Да нас не ухвати шумар, спаси нас Боже! Од жандармског прогона, спаси нас Боже! Од швапског суда, спаси нас Боже! Од безбожних католика... од страшне браће фрањеваца, спаси нас Боже..."

* * * * * * * * * *

Логори у Мађарској, Аустрији и Босни гробнице нашег народа

СМАТРАЈУЋИ СРБЕ за најопаснију брану ширењу католичанства у Босни и Херцеговини, Пунтигам је двор у Бечу стално упозоравао на то да су Срби "вишеструко богати", да су "јединствено организовани и енергични у спровођењу својих планова", који иду и за тим, да се што више земље купи од муслимана и да се, путем школовања бројних студената, освоји што више "утицајних места у целокупном јавном животу".

Кад је Аустроугарска заратила са Србијом, језуита Пунтигам је повео акцију у Бечу да се на српска имања почну интензивно насељавати "добри католици - католици Аустријанци, али и католици Словени - "верни цару", и то у толиком броју да би у што краћем времену могли да "постану премоћни" и да "влади обезбеде успешан рад".

Осим насељавања католика на имања Срба - "велеиздајника", Пунтигам је захтевао од централних власти у Бечу да се и оне ангажују на превођењу православног становништва у католичку веру, будући да "само ако се шизматици сједине са црквом католичком и постану католици, једино онда Босна може бити осигурана за Монархију".

Како је језуита Пунтигам уверавао владу и двор у Бечу, "великосрпска пропаганда" подједнако је угрожавала и Монархију и Католичку цркву у Босни и Херцеговини. Под утицајем те пропаганде, истицао је Пунтигам, "православни у Босни и постали су свесни да су Срби". Као главне носиоце "великосрпске пропаганде", Пунтигам је оптуживао православне свештенике. У склопу мера које је Пунтигам тражио да се предузму против Срба налазио се и захтев за укидање ћириличног писма.

Општи, атак на Србе у Босни и Херцеговини, 1914. године, почео је пред само избијање рата, 26. јула, када је у Бечу о6јављено пет царских наредби, којима су, уз преношење права политичке власти на војне инстанце у Босни и Херцеговини, суспендоване законске одредбе о слободи личности, неприкосновености стана, о удружењима, неповредивости и тајности писама, слободи штампе, и тако даље.

ВЕЋ У ПРВОМ НАЛЕТУ похапшени су сви познатији Срби "на које се и најмање сумњало, од којих су неки мучени по затворима а други употребљавани за таоце на железници, мостовима и другим јавним грађевинама; више таоца је побијено, често само под изговором неке сумње...". На хиљаде и хиљаде Срба интернирано је, затим, у бројне логоре у Мађарској, Аустрији, али и у самој Босни. У логору у Араду боравило је скоро 3.500 интернираних без Срба из Сарајева. Само кроз логор у Добоју, према подацима Петра Слијепчевића, прошло је преко 16 хиљада мушкараца и исто толико српских жена и деце, тако да је Добој, уз Арад, био - гробница нашег света.

Велики број српских сељака био је стрељан или обешен, понекад по судској пресуди, а много чешће без ње. Извршиоци су у много случајева били такозвани шуцкори или пак припадници регуларне аустроугарске војске.

Злочини над Србима у Босни и Херцеговини, били су у више махова предмет расправа у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије.

На седници одржаној 2. јуна 1921. године, народни посланик Драгутин Јањић изнео је, између осталог, податке о злочинима које су "шуцкори, предвођени муслиманским угледницима, починили у Херцеговини. Као посебан пример навео је да је у селу Богојевић код Требиња побијено од шуцкора-муслимана осамдесет и троје српске деце, а обешено 85 одраслих. Изнео је да је шуцкоре, међу њима и оне који су на друму за село Тули убили 17, ни кривих ни дужних Срба, предводио требињски бег Феиз-ага Салаковић из Ластве.

Посланик Милан Божић је 1957. године, на седници Народне скупштине од 23. фебруара, изнео, да је у Босни и Херцеговини обешено и стрељано око 1.600 Срба пресудом војних судова у Чајничу, Вишеграду, Рогатици, Сарајеву, Фочи, Зворнику, Сребрници, Власеници, Мостару, Требињу, Билећа, Гацку, Невесињу и Тузли. "Али највише свијета", рекао је Божић, "изгинуло је у Босни и Херцеговини без суда, а њихов тачан број није се могао установити..."

* * * * * * * * * *

Позив Хрватима и муслиманима да крену на православце

ПРОПИСИ, ДОНЕСЕНИ почетком рата, омогућавали су војним властима Аустроугарске да се хиљаде и хиљаде Срба пошаље на стратиште без судске пресуде, скоро по правилу само на основу недоказаних сумњи или једноставно на основу неодговорних достава. По тим прописима (а у питању је читаво туце) Босна и Херцеговина је била сврстана у области непосредно захваћене ратом. А у њима су војне власти могле, кад 6и процениле да прописи за ванредно стање, над чијим је извршењем бдело специјално одељење при Врховној команди, нису довољни, да и саме прописују одређене мере и издају одређена наређења руководећи се једино тренутним интересима војске.

Како је истакао и Аустријанац Фир (Fuhr) војне власти у Босни и Херцеговини, ослањајући се на тако широка овлашћења, могле су уистину да чине шта им је воља и да о томе ником не полажу рачуна. Хапсиле су оне кога су год хтеле, стрељале или вешале или пак давале упутства антисрпским елементима да то чине. У једном часу, већ 1914. то је узело такве размере да је дошло до праве узбуне и у влади и на двору у Бечу. На захтев владе, цар Франц Јозеф писмено је наредио, 19. септембра, Врховној команди, да сместа упозори све подређене јој војне инстанце, да налоге за хапшење смеју издавати само на основу "тешко оптужујућих елемената." "Ја не желим", стоји у том акту аустријског цара, "да услед неоправданих хапшења и лојални елементи крену у по државу штетном правцу".

Фото Извори фотографија у "Историјском додатку" Министарство одбране Србије, Профимедиа, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Упркос овој царевој интервенцији, војне власти у Босни и Херцеговини наставиле су и после тога са својом злом праксом, користећи се у прогонима Срба веома широко распрострањеном мрежом доушника. Свака мера, притом, правдана је "крајњом нужношћу" и представљана као неизбежно средство за заштиту "интереса војске.

Последице такве политике војних власти биле су по Србе у Босни и Херцеговини, али и у другим крајевима - катастрофалне. Чак су и затвори били претесни да би све Србе примили...

УВОД У СВЕ НЕСРЕЋЕ које ће се догодити са Србима у Босни и Херцеговини, 1914-1918, били су иступи против њих, који су се десили одмах по атентату на престолонаследника Франца Фердинанда. Муслиманске и хрватске масе биле су тада отворено позване да крену на Србе. У обнародованом прогласу Сарајевског градског заступства, на пример, позвано је "пучанство да такове елементе, који се дају на овакве злочине, из своје средине истријебе. Бит ће света дужност пучанства, да ту срамоту оперу...".

Позив Градског заступства Сарајева није остао без одјека. "Гомиле олоша", како каже Перо Слијепчевић, кренуле су кроз улице Сарајева, "упадајући у куће свих угледних српских фамилија и рушећи све што се може и злостављајући чељад. Са демонстрантима, који су носили цареву слику и певали, ишла је и полиција, и није их ни у чему ометала".
Насртаји на Србе, пљачке и свакојака друга нечовештва, били су узели такве размере да је земаљски поглавар, Оскар Поћорек, био принуђен, у циљу успостављања реда, да већ 29. јуна прогласи преки суд у Сарајеву.

Фото Извори фотографија у "Историјском додатку" Министарство одбране Србије, Профимедиа, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Сарајевски лист "Хрватски дневник", у броју од 1. јула 1914, посветио је дивљању муслимана и Хрвата у Сарајеву после атентата чланак под насловом: "Искази огорчења - велике и страшне демонстрације". Писан изразито противсрпски, чланак је имао само један циљ - да мржњу према Србима што више рашири и мобилише муслиманско-хрватске масе за даље иступање против Срба. Не кријући да су "демонстранти харали што им је год српског дошло под руку", чланкописац је, у исти мах, истицао, "да демонстрантима није било до пљачке, већ да их је само династичко чувство, огорчење и вапај за осветом повукло на улицу"...

* * * * * * * * * *

Дивљачко пљачкање и уништавање хришћанских Храмова

ОСВРЋУЋИ СЕ НА НАПИС "Хрватског дневника" Владимир Ћоровић је рекао, да је лист показао "невероватну пакост и злочиначку мржњу према Србима". А што се тиче самих иступа против Срба и њихове имовине, Ћоровић је истакао, да "демонстрација није никако било тамо где није било католичког франковачког елемента, којим 6и се власти могле послужити као харангерима...".

Слично "Хрватском дневнику", и власти у Сарајеву су објашњавале иступе против Срба као "излијев огорчења већег дијела сарајевског грађанства католичке и муслиманске вјероисповести".

У исто време кад и у Сарајеву, или приближно у исто време, букнули су противсрпски иступи у читавом низу других места у Босни и Херцеговини - у Добоју, Маглају, Зеници, Травнику, Мостару, Стоцу, Коњицу, Бугојну, Високом, Завидовићима, Шамцу, Варешу...

Најстрашнији антисрпски иступи су се, међутим, по Владимиру Ћоровићу, догодили у Чапљини. У овом месту руља је демолирала цркву, радње и станове, "али оно што је учинила у српској цркви у Клепцима превазилази све бестидности. Проваливши у цркву она је не само уништила сав намештај, покидала одежде, покрала ствари, него је у бестијалној разузданости вршила и нуджу у самом путиру..."

Фото Извори фотографија у "Историјском додатку" Министарство одбране Србије, Профимедиа, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

О противсрпским иступима католика и муслимана у Чапљини постоји и писмени извештај проте Васе Медана, састављен за Епархијски црквени суд Мостару. "Одмах после погибије Фрање Фердинанда", каже се у том извештају, "настале су од стране овдашњих римокатолика денунцијације против нас православних Срба. Све што се крсти са пет прста скочило је било, да нас ову шаку Срба православних у Чапљини и околини прогута. Није се бирало од њихове стране средства и начина само да се циљ постигне. Многи моји парохијани били су одмах затворени... Једни су денунцирани, да су знали за атентат на Фрању Фердинанда, други да су одобравали атентат, трећи да су му се ругали, кад је овуда мртав прошао железницом. Мене је денунцирао Јохан Шкорјанц, римокатолик, закупник грађевина у Чапљини..."

Фото Извори фотографија у "Историјском додатку" Министарство одбране Србије, Профимедиа, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ПРЕМА МЕДАНОВОМ извештају, у Чапљини су демонстрације против Срба и напади на њих почели 29. јуна 1914. у пет сати по подне. Једна група од око 200 муслимана и католика из Чапљине и околних села прошла је кроз главну улицу, "те путем уз пјевање и највеће псовке и погрде против Срба ударали су десно и лијево каменицама редом на све српске куће и радње, рушећи прозоре и излоге и ово је трајало до седам сати увече. Врхунац дивљаштва показали су демонстранти, што су осим толиких српских кућа и радња дивљачки напали и на нову српску православну цркву у Чапљини, и то споља каменицама разбили су све прозоре, 93 комада стакла.... Врата су обили, ушли у цркву и све полупали. Ово је јединствено може бити у читавом свијету да један крштени народ на овакав дивљачки и разбојнички начин напада, руши и пљачка једну хришћанску цркву и то XX вијеку". (Ни крив ни дужан, само зато што је био православни свештеник, Медан је пресудом Окружног суда у Бањалуци, 9 22. априла 1916, за дело велеиздаје осуђен на 6 година тешке тамнице.)
Кад је рат почео, у Чапљини и целој Херцеговини, спровођење терора над Србима узеле су у своје руке аустроугарске војне власти, како је то већ напоменуто. Једна од првих мера било је подизање вешала. У Требињу, преко пута православне цркве и школе, по наређењу заповедника тврђаве, генерала Брауна, подигнуто је шест вешала... На њима су завршили таоци из Требиња и околине, а у више наврата обешене су и жене. Сви, углавном, по пријави својих комшија - муслимана и Хрвата.

Вешала су била подигнута и у Тузли, Бијељини, Сарајеву, Мостару, као и у читавом низу других места. На смрт вешањем, Срби су осуђивани од стране војних судова - по најкраћем могућном поступку, тако да суђења и нису личила на суђења. У највећем броју случајева главни доказ кривице на суд изведених била је пријава неког муслимана или католика.

Препоручујемо

Друштво

0 0

НАДМОЋНО ВЛАДАЊЕ ТАЈНАМА ИСТОРИЈЕ: Истраживачки и педагошки рад професора Бранка Петрановића

26. 06. 2024. у 10:59

Друштво

0 9

ИСТОРИЧАР ЛИЧНОГ И НАУЧНОГ АУТОРИТЕТА: Забрињавајуће заборављање и обесмишљавање академских мерила

21. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

СА ЛАКОЋОМ ЗАОБИЛАЗИО ИДЕОЛОШКЕ "ПЛИЋАКЕ": "Кобно" одбацивање историјског искуства Југославије и Србије

20. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ОСЛОБОДИО ИСТОРИЈУ ОД ВАЖЕЋИХ ЗАБЛУДА: Страствени истраживач са осећајем за разумевање прошлости и садашњости

19. 06. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације