НАПАД АТЛАНТСКЕ АЛИЈАНСЕ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ УГРОЗИО МЕЂУНАРОДНИ ПОРЕДАК: НАТО агресија потпуна деградација политике

ПОТПИСИВАЊУ Војнотехичког споразума код Куманова 9. јуна 1999. године, између представника Војске Југославије и МУП Републике Србије, с једне, и команданта Кфора, с друге стране, претходило је низ битних догађаја.

Наша делегација долази у француску базу на почетак договора, Фото ЕПА, Профимедија, Танјуг, РТС print scrin ( видео) , Приватна архива Живадина Јовановића, Документација „Борбе“ и „Новости“, Википедија

Ескалација кризе на Косову и Метохији, а посебно сукоби наших снага и наоружаних албанских група 1998. године, као и агресија НАТО на СРЈ 1999. године, нису наступили случајно, већ то представља део пројекта разбијања Југославије. О томе су писали многи наши и страни аутори.

СРЈ (Србија) апсолутно није желела рат против НАТО 1999. године. Знали смо однос снага, циљеве који су предвиђени за бомбардовање, а нарочито смо били свесни чињенице да би ескалација оружаног сукоба могла да доведе до неповољног решења за наш народ и земљу. У таквим условима, са наше стране, нико нормалан није желео рат, тим пре јер је владало уверење да се проблеми могу решавати цивилизованим, политичким средствима.

Бројне оптужбе на рачун наше стране о томе да је вршено етничко чишћење, биле су потпуно нетачне. Није била планирана никаква операција "Потковица". Уосталом, заменик америчког државног секретара Строуб Талбот је после рата изнео да до напада снага НАТО није дошло ради неких "патњи Албанаца", већ због настојања да се промени власт у Београду.

У нашој јавности често се помиње да није било одобрења СБ УН за ангажовање снага НАТО против СРЈ. Чак и да је постојала таква одлука, тај рат би опет био злочиначки, вишеструко штетан и погрешан потез, јер се проблем могао решавати политички, а ратом је створено безброј нових криза које трају већ четврт века. Овај сукоб доводи у питање дефиницију Клаузевица о томе да је "рат наставак политике другим средствима". У овом случају, рат је деградација политике свим средсвима, јер да је било разумне политике, до рата не би ни дошло.

Са наше стране је покренуто низ дипломатских активности, с циљем да се НАТО одврати од агресије и да се проблеми реше мирним путем. У том смислу 13. 10. 1998. године постигнут је споразум Милошевић - Холбрук, на основу кога је, поред осталог, успостављена Верификацииона мисија ОЕБС. Било је предвиђено да та мисија објективно прати стање на терену. Међутим, убрзо се показало да се она у значајној мери ставила на страну екстремних Албанаца, што је демонстрирао шеф те мисије Вилијам Вокер, нарочито после сукоба наше полиције и наоружане албанске групе у селу Рачак 15. јануара 1999. године.

У међувремену су одржани квазимировни преговори у Рамбујеу од 6. до 23. 2. 1999. године и у Паризу од 15. до 20. 3. 1999. године. Попустљивост наше стране, чак и понуда председника Републике Србије Милана Милутиновића да СРЈ уђе у НАТО, све с циљем да се избегне рат, нису уродили плодом. Према нашој страни је стално "подизана лествица", како би одбила да прихвати потпуно понижавајућа решења, што је послужило као додатно оправдање за рат. Бројни разумни аутори су после износили да услове какви су постављани пред нашу страну (поред осталог, да НАТО трупе могу да се крећу по читавој територији државе, без икакве одговорности пред нашим легитимним институцијама), ниједна одговорна држава не би прихватила.

Поред тога, било је много и других дипломатских активности. На пример, тадашњи начелник ГШ ВЈ генерал Драгољуб Ојданић је током марта имао четири телефонска разговора за командантом снага НАТО, америчким генералом Веслијем Кларком.

Имали смо и бројне контакте са иностраним војним изасланицима у Београду, као и са неким страним обавештајним службама. Износили смо низ аргумената с циљем одвраћања од рата. Утисак је био да је већина њих добро разумела о чему се ради, али су готово сви понављали: "У питању је кредибилитет НАТО и САД пред 50. годишњицу постојања Алијансе".

* * * * * * * * * * *

Војска је могла још дуго да одолева нападима

ВИСОКИ АМЕРИЧКИ функционер Ричард Холбрук 23. 3. 1999. године, после неуспешних преговора са председником СРЈ Слободаном Милошевићем, у поподневним часовима са екипом је отишао из Београда. Пре тога наш главни град су напустиле и многе западне дипломате. Било је дефинитивно јасно да НАТО улази у рат. Генерал Кларк нам је претио да ће за 3-4 дана да нам униште читаву војску "до последњег камиона".

Истовремено са дипломатским напорима да се избегне рат с НАТО, пратећи ситуацију, проценили смо да агресија сигурно долази. Због тога смо предузели низ мера припреме војске, на време је извршена дисперзија људи и технике из касарни, донета је одлука о проглашењу непосредне ратне опасности и ратног стања. Почетак рата сви смо дочекали на предвиђеним местима. Веома је битно што, захваљујућу обавештајним подацима и проценама, нисмо доживели стратегијско изненађење.

Фото ЕПА, Профимедија, Танјуг, РТС print scrin ( видео) , Приватна архива Живадина Јовановића, Документација „Борбе“ и „Новости“, Википедија

Агресија НАТО на СРЈ, у оквиру операције "Здружених снага", почела је 24. 3. 1999. године у 19.45 и трајала је до 15.30 часова 10. 6. 1999. године.

Војска Југославије и полиција су се јуначки бориле против НАТО и ОВК. Познати су бројни подвизи наших војника, полицајаца и обичних грађана. Посебно су биле значајне одбране наших снага од 9. 4. 1999. године на Кошарама и од 26. 5. 1999. године на Паштрику.

У НАТО су многи били незадовољни ефектима дејстава наведених копнених, ваздухопловних и ракетних снага. У међувремену су одустали од напада копнених снага НАТО већих размера, мада су неки планови постојали, али није било јединства за такву операцију. Амерички генерал Мекмастер је после рата изнео да су операције НАТО биле неуспешне. Због свега тога вероватно су и они имали интерес да се сукоб заврши.

ИНИЦИЈАТИВА ЗА ПРЕКИД рата било је више, а кључна је била она од 2. 6. 1999. године, када су Ахтисари и Черномирдин нашим представницима уручили документ о условима за завршетак оружаног сукоба. Прве оцене наше стране о том документу биле су неповољне. У накнадном разговору Черномирдин је тврдио да Русија не може да нам помогне да наставимо да се бранимо, али да ће се заложити да добијемо што бољу резолуцију СБ ОУН. Руски генерали који су присуствовали том разговору су реаговали против ставова Черномирдина, али то није на њега утицало.

Током ноћи 2/3. 6. 1999. године Народна скупштина Републике Србије и Влада СРЈ прихватиле су документ Ахтисари-Черномирдин.

Војска је могла још дуго да одолева нападима НАТО, али она постоји да брани земљу и народ, а не само себе. Расположење у ВЈ је било да се и даље пружа отпор, поготово имајући у виду жртве које се пале ради одбране земље. Ипак, као дисциплинована и организована институција, војска је реализовала све одлуке државног и војног руководства.

Фото ЕПА, Профимедија, Танјуг, РТС print scrin ( видео) , Приватна архива Живадина Јовановића, Документација „Борбе“ и „Новости“, Википедија

Било је тада, а има и у ово време, мишљења да је требало наставити са пружањем отпора.

Такве идеје су разумљиве, али је питање да ли је постојала реална алтернатива, имајући у виду геополитичке и војно-стратегијске аспекате. Неки су сматрали да би, за неко време, НАТО одустао од бомбардовања, при чему се заборављају случајеви ратова на неким другим просторима који су трајали годинама, па и деценијама.

Тако је дошло до преговора о потписивању Војнотехничког споразума. Нашу делегацију предводили су, испред ВЈ, генерал-пуковник Светозар Марјановић, заменик начелника ГШ, а испред МУП Републике Србије, генерал-потпуковник Обрад Стевановић.

* * * * * * * * * * *

Да је била капитулација не би се доносила резолуција

НА ПРЕГОВОРИМА код граничног прелаза Ђенерал Јанковић и код Куманова од 5. до 9. 6. 1999. године, нашој страни је понуђено пет верзија споразума. Кључни неспоразуми били су: брзина измештања наших снага, тражили су седам дана, а усвојено 11; ширина копнене зоне безбедности, предлагали 25, а усвојено пет км; статус Кфора, ми смо инсистирали да то буду међународне снаге под окриљем ОУН, што је и порихваћено, а они су се залагали да то буде НАТО; предлагали су да се не усваја резолуција СБ ОУН, а ми смо на томе инсистирали, што је на крају и прихваћено; био је и проблем примопредаје зона одговорности итд.

Војнотехнички (а не Кумановски) споразум потписан је 9. 6. 1999. у 23.45. Осећај нас из преговарачког тима био је амбивалентан: с једне стране били смо задовољни што је договорен прекид рата; а с друге стране, били смо веома забринути због последица које смо наслућивали, због измештања наше војске и полиције са Космета.

Повољни аспекти овог споразума су: договорно је прекинут рат, гарантовани су територијална целовитост и суверенитет СРЈ (Србије) и на Космету, за покрајину је предвиђена само "широка аутономија и суштинска самоуправа" у саставу СРЈ (РС).

Фото ЕПА, Профимедија, Танјуг, РТС print scrin ( видео) , Приватна архива Живадина Јовановића, Документација „Борбе“ и „Новости“, Википедија

НАЈНЕПОВОЉНИЈИ елементи тог споразума су: потпуно измештање војске и полиције са Космета, помињање главе седам Повеље ОУН и ставова из Рамбујеа који уопште нису усвојени (то је убачено у Резолуцију 1244, без икаквог претходног договора), а дата су и превелика овлашћења команданту Кфора.

Војнотехнички споразум сигурно не представља идеалан документ, али ни никакву капитулацију, како то неки и данас наводе, вероватно из политичких разлога, зле намере или из незнања. Да је то личило на капитулацију, аутор ових редова, али и остали наши представници у томе сигурно не би учествовали. Аргументи да то није била капитулација или предаја су следећи: прво, како се може говорити о предаји војске, када ниједна наша јединица није поражена на бојном пољу; друго, капитулација или предаје се завршавају за пет минута, а ми смо преговарали пет дана; треће, да се радило о капитулацији не би се доносила никаква резолуција, већ би снаге окупатора насилно ушле на нашу територију; четврто, споразум је потписан са Кфором, а не са НАТО, тако да ни формално није могло бити говора о капитулацији; пето, да се радило о капитулацији, вероватно не би било догађаја 5. октобра 2000. онако како су се одвијали, већ би окупатор брзо решавао питање смене власти на свој начин...

Наредног дана, 10. 6. донета је Резолуција 1244 и рат је споразумно окончан.

ОДМАХ ПО ПОТПИСИВАЊУ, појавило се неколико проблема: пошто су снаге Кфора закасниле са доласком појавио се проблем преузимања одговорности за зоне које су плански напуштале наше јединице; расформирање ОВК није реализовано иако је то у усвојеним документима било предвиђено; обезбеђење сигурног повратка протераних Срба није остварено; стално се вршила опструкција предвиђеног повратка војске и полиције на КиМ и др. Такође, испољена је једнострана промена споразума: договорено је да на Космету буду међународне снаге под окриљем ОУН, а у међувремену је командовање преузео НАТО (регионална команда у Напуљу).

Последице НАТО агресије су вишеструке и осећају се све до данас. На глобалном плану, доведен је у питање међународни поредак; уигран је модел војног интервенционизма, који је довео до низа преврата, криза и ратних сукоба.

На регионалном плану дошло је до даљег прегруписавања снага и ширења НАТО око наше земље; уместо да се суседне земље извине због подршке агресији на СРЈ, већи део њих је признао Косово, гласају за резолуцију о геноциду итд.

* * * * * * * * * * *

Непоштовање договора уводи свет у озбиљне проблеме

НА НАЦИОНАЛНОМ плану последице су нарочито изражене: погибија око 3.000 људи (У Хагу се наводило да је погинуло 585 војника, 249 од НАТО, а 336 од ОВК); било је много рањених војника, полицајаца и цивила; материјална штета од разарања се процењује на око 100 милијарди долара; осиромашени уранијум делује и још дуго ће остављати последице; накнадним деловањем дела међународних фактора угрожава се територијални интегритет и суверенитет Србије; не само да је онемогућен повратак протераних Срба, него се и преостали подстичу да напусте Космет; на делу наше територије, мимо уобичајене процедуре, формирана је велика америчка војна база; уместо да је разоружана тзв. ОВК, у пракси се догађа формирање војске Косова итд.

Из свега овога може да се извуче низ поука:

Вероватно би деловање наше дипломатије на плану одвраћања од агресије, па и у вези с преговорима о прекиду рата, било успешније да је наша оружана сила имала јаче потенцијале, чиме се потврђује корелација између јачине одбрамбених снага и успеха дипломатије.

Фото ЕПА, Профимедија, Танјуг, РТС print scrin ( видео) , Приватна архива Живадина Јовановића, Документација „Борбе“ и „Новости“, Википедија

У сваком периоду, при анализи фактора угрожавања одбране и безбедности земље, веома је значајно да се разуме геополитички контекст у коме се реализују одбрана и безбедност, као и да се располаже релевантним обавештајним подацима. То треба да омогући, поред осталог, утврђивање реалног геополитичког кода, који би показао какве земља има предности, али и недостатке, у односу на потенцијалне противнике, што је од изузетног значаја за планирање и предузимање адекватних мере за одбрану земље. При томе треба стално имати у виду да је рат, нажалост, и даље реалност времена у коме живимо. Поред припрема за одбрану од класичне оружане силе, у последње време на сцени су и други облици ратова, као што су: хибридни, асиметрични, мрежни, информациони, психотрони, медијски итд.

ПОКАЗАЛО СЕ ДА ЈЕ војна неутралност понекад недовољна за очување националних интереса, па треба на време размишљати о савезништву. Све ово што се догађало и догађа око Космета показује да увек треба настојати да унутрашњи проблеми не добију међународну димензију.

Очигледно је да наше реаговање на неистине није било адекватно. У условима великог броја инструмената хибридног ратовања, није било довољно тврдити "ми смо у праву".

Треба стално водити рачуна о томе каква се документа потписују и онда нимало не попуштати, јер се то не тумачи као наша добра воља, већ као слабост, што обично завршава формулацијом: "Ово сте добро урадили, али сада још морате...". Уопште, непоштовање постигнутих договора доводи, не само нашу земљу, већ читав свет, у озбиљне проблеме.

Фото ЕПА, Профимедија, Танјуг, РТС print scrin ( видео) , Приватна архива Живадина Јовановића, Документација „Борбе“ и „Новости“, Википедија

Није било адекватног реаговања међународне заједнице на агресију НАТО, да је то остварено, вероватно би се избегли многи сукоби након тога, укључујући и онај у Украјини.

Било би значајно да држава Србија и наши медији заузму јасан став око тога какав је карактер рата 1999. године. То није била кампања, хуманитарна интервенција, одбрана наводно угрожених Албанаца, већ агресија, која је омогућила довођење снага НАТО на Космет, ради остваривања геополитичких циљева водећих земаља тог савеза, што потврђује и недавна изјава познатог америчког економисте Џефрија Сакса.

Пошто је недвосмислено јасно да је агресија НАТО на СРЈ 1999. године била, најблаже речено, неприхватљива грешка, то значи да је и све оно што је настало као последица тог чина, такође погрешно. То се односи, пре свега, на покушаје стварања независне државе Косово.

И поред низа изнетих и других неповољних околности, очигледно је да ништа није готово, све је у процесу, па Србија и даље има шансу да се интегралним приступом и принципијелним наступом бори за очување Космета, ослањајући се, пре свега, на свој Устав и Резолуцију СБ ОУН 1244.

Препоручујемо

Друштво

0 1

РАНКОВИЋ ИЗБИЈА БРОЗУ АРГУМЕНТЕ ИЗ РУКУ: Увод у четврти пленум - Тајни састанак Тита, Јована Веселинова и Петра Стамболића на Брионима

14. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 6

ЦИА ПЛАНИРАЛА ОТМИЦУ СРПСКОГ ПРЕДСЕДНИКА: Смрт Слободана Милошевића брука за његове Хашке тамничаре

02. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 6

СУМЊЕ У СМРТ ИСТАКНУТИХ СРБА: Шта спаја судбине цара Душана, патријарха Варнаве, Крцуна и Милошевића

01. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКО ПАЦИФИКОВАЊЕ СРБИЈЕ: Недоречени мотиви за ликвидацију српског премијера

29. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације