НЕРАЗЈАШЊЕНА ДИЛЕМА - ЗАШТО ЈЕ ХРВАТСКА ДЕЛЕГАЦИЈА ОТИШЛА У ЖЕНЕВУ: Несугласја главних протагониста "Олује"

ТИЈЕКОМ друге половице српња (јула) 1995. (по неким изворима већ у липњу (јуну) 1995. или чак још раније), а посебице у овим најзгуснутијим и најкритичнијим данима, на пријелазу из српња (јула) у коловоз (август) 1995, Туђман је чврсто и дефинитивно одлучио војно напасти побуњене Србе у самопроглашеној Републици Српској Крајини (из тога су његова плана били изузети Срби у источној Хрватској - тај ће се окупирани дио Хрватске вратити у уставно-правни поредак РХ тек накнадно, кроз процес тзв. мирне реинтеграције Подунавља, у другој половици, односно поткрај 1990.), другим ријечима одлучио је да им нанесе тежак војни пораз, на бојном пољу, на ратишту, након којега се они више никада неће моћи опоравити и који ће бити завршна (у побједоносном смислу ријечи) точка на "и" у свему ономе што се у хрватској политици, публицистици и хисториографији обично назива раздобљем Домовинскога рата у Хрватској, 1990-их.

Фрањо Туђман и Мате Гранић у време опереације Олуја, Фото ЕПА, Профимедеја, Танјуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук, Јутјуб, Принтсцреен, Википедија

Туђманов је, дакле, крајњи и главни наум био да се та полудесетљетна ратна прича једном заувијек оконча великом хрватском побједом - и то побједом војнога карактера - односно великим и тешким српским поразом.

И то војним поразом, прије свега.

Тај ми је Туђманов главни стратешки циљ његов савјетник за унутарњу политику у Уреду предсједника РХ Ивић Пашалић протумачио овим ријечима:

- Када је ријеч о рату у Хрватској и о окупацији Хрватске, 1991. и касније, кључна се игра, то сви знамо, водила из Београда. Срби у Хрватској били су цијело ово вријеме само жртве - иако су у овој, зрелој фази развоја ситуације, тијеком 1995, Срби у Книну постали и у односу на Београд, рекао бих, врло незгодни. А опет, из неких посебних разлога, Срби у Србији нису имали неке особите симпатије за Србе у Хрватској... Углавном, то је прије свега била политичка ствар великосрпске милошевићевске политике. И Туђман је имао став да се ту политику мора војно поразити. Не Србе у Хрватској, не Србе као народ, него да се великосрпска милошевићевска политика нужно треба војно сломити да би она пропала. То је, дакле, била основна мисао. Најкраће и најједноставније речено - да би великосрпска политика, која је прије свега вођена у Београду, била сломљена, она је морала војно изгубити. Нагласак је овдје био на ријечи - "војно".

ПО ИВИЋУ ПАШАЛИЋУ, хрватски је предсједник Фрањо Туђман процијенио - и на темељу самих догађаја који су се на простору бивше Југославије, а посебице у Републици Хрватској и у Републици Босни и Херцеговини, смјењивали, један за другим, као на покретној траци, тијеком цијеле прве половице 1995, али и касније, закључно с крајем српња (јула) и почетком коловоза (августа) 1995, али, наравно, и на темељу многих врло важних и суперповјерљивих политичких, обавјештајних и војно-обавјештајних информација што их је, путем својих канала, прикупио од водећих чимбеника у међународној заједници, а посебице од Американаца - да је напокон куцнуо час за тај дугоочекивани одлучујући тренутак: за војну, односно војно-полицијску операцију Олуја. Сад или никад - могло би се то и тим ријечима рећи, а што ми је Ивић Пашалић овако интерпретирао:

- У свему овоме догодио се тренутак, а то је стварно био тренутак када је све било зрело.

То је као кад слажеш мозаик, и ово сад, што се догађа у времену или у тренутку о којему ми сада говоримо - то је био задњи puzzl у том мозаику. Све је напокон сложено, и сада се доноси одлука: ДА или НЕ. И ако пропустиш прилику, онда тко зна кад ћеш је опет добити!

Једноставно је политика предсједника Туђмана била таква да су се слагале околности, слагао се puzzle, вањскополитички, унутарњополитички, војни, припреме... И сватко је одрађивао свој дио посла, а заправо се слагао мозаик кад ће услиједити тренутак да Хрватска војно ослободи своја подручја. Фасцинантно је да се све оно кључно догодило у свега десетак дана!

* * * * * * * * * * *

Сведочење шефа тајне службе Хрватске

С ИВИЋЕМ ПАШАЛИЋЕМ, као шефом хрватскога изасланства, и Весном Шкаре Ожболт, као врсном и прекаљеном професионалном преговарачицом у Уреду предсједника РХ, у Женеву су, у четвртак 3. коловоза 1955. рано ујутро, кренули, на преговоре с книнским Србима, још и Смиљан Рељић те генерал Петар Стипетић. Од њих четверо, данас више није жив само Стипетић. А осим И. Пашалића и В. Шкаре Ожболт, с којима сам у протеклих неколико мјесеци обавио неколико дугих и исцрпних истраживачких разговора, свој ми је доживљај и своју властиту интерпретацију те врло важне, али до данас још неиспричане и неразјашњене епизоде детаљно описао и Смиљан Рељић (рођ. 1958), тадашњи помоћник министра унутарњих послова РХ (Ивана Јарњака) и равнатељ Службе за заштиту уставног поретка РХ (колоквијално речено, шеф тајне службе Хрватске).

С Рељићем сам, за потребе овог серијала, разговарао, на тераси загребачке каване "Кавказ", 6. липња (јуна) 2024. (Он иначе данас живи - као што је живио и прије Олује - у Дрнишу.) Ево што ми је он тада рекао:

- ЈА САМ ТАДА (у љето 1995, непосредно прије Олује - оп. аут.) био, заједно са супругом и синчићем, на одмору у Гребашници код Шибеника. А онда је, изненада, услиједио позив да дођем на Бријуне. Предсједник Туђман ми је рекао да идем у Женеву, на преговоре с побуњеним Србима, заједно с осталих троје чланова хрватскога изасланства. Молио сам га да не идем (супруга ми је тек била родила), него да умјесто мене иде Јошко Морић. Он је такођер, као и ја, био помоћник министра унутарњих послова, али за темељну полицију.

Фото ЕПА, Профимедеја, Танјуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук, Јутјуб, Принтсцреен, Википедија

Туђман је, међутим, био одлучан и непопустљив, инзистирао је да ја идем. Мени то нису били први преговори, а ја сам се прије показао као тврд - а овдје је, очито, баш то требало!

Тим од четверо хрватских преговарача - у којем су били Ивић Пашалић, Весна Шкаре Ожболт, Смиљан Рељић и генерал Петар Стипетић - упутио се у Женеву у четвртак 3. коловоза 1995. рано ујутро, малим зракопловом Владе РХ. Као мјесто преговора хрватске делегације с изасланством побуњених Срба одабрана је вила (по некима дворац) Saugy, на периферији Женеве. Тамо је обје делегације примио организатор и модератор тих преговора, високи међународни посредник Thorvald Stoltenberg, иначе Норвежаним, заједно са својим сурадником, Нијемцем Geertom-Hinrichom Ahrensom (рођ. 1934). Thorvald Stoltenberg је, иначе, отац актуалнога главног тајника НАТО Jensa Stoltenberga (рођ. 1959).

Српско су изасланство на преговорима у Женеви сачињавали: заповједник Војске РСК генерал Миле Новаковић (који је уједно био и шеф српскога преговарачког тима), министар унутарњих послова у Влади РСК од 24. травња 1994. до 27. српња 1995. Илија Пријић, министар вањских послова у Влади РСК Миливој Војновић те члан Владе РСК Лазар Мацура.

* * * * * * * * * * *

Контроверзе у историјату војне операције

МЕЂУТИМ, НА ОВОМЕ мјесту ваља застати и направити једну ширу дигресију. Чак ни унутар хрватске стране - овдје мислим на главне хрватске протагонисте ове наше приче, који су, у овоме мом серијалу о Олуји, уједно и моји суговорници - није до краја разјашњено зашто је, заправо, хрватско изасланство, у саставу који сам малочас навео, опће отишло на преговоре с побуњеним Србима у Женеву. То јест, није посве јасно, или није уопће јасно, чија је то била идеја или иницијатива - да ли хрватска (тј. Туђманова), или Stoltenbergova, или, можда, од неке треће или четврте стране. Мишљења о томе су дијаметрално подијељена, чак толико да се на тренутак (готово) може учинити као да и није ријеч о истом догађају. Ово је једна од највећих контроверзија (наравно, не и једина) у цјелокупноме хисторијату војно-редарствене операције Олуја, тако да заслужује да се њоме мало озбиљније позабавимо.

Ово је кључно, есенцијално, а не напросто техничко или методолошко питање, јер овдје, чак и код главних хрватских протагониста Олује, имамо велико несугласје или чак посвемашњи раздор у интерпретацији оне темељне узрочно-посљедичне линије која нас води према почетку саме Операције Олуја (петак 4. коловоза (августа) 1995. у 5.00 ујутро).

Догађаји су се смјењивали врло згуснуто и у снажно појачаном ритму, што се види и по томе што су хрватско-српски преговори (који заправо и нису били преговори у правом смислу те ријечи, али о томе касније) у женевскоме дворцу Saugy били заказани за дан уочи почетка Олује.

ЈЕДАН ЈЕДИНИ ДАН прије војне операције о којој је ријеч! Али чему уопће преговори ако је тога дана, 3. коловоза (августа) 1995, па чак и неколико дана раније, већ све ионако било спремно за војно дјеловање хрватских снага (а хрватски војници и њихови заповједници, припадници ХВ, како већ рекосмо, били су на својим почетним положајима)?

Међу мојим суговорницима, уједно и протагонистима Олује (или, у најмању руку, догађаја везаних за Олују), постоје два типа или модела објашњења како је дошло до хрватско-српских преговора у Женеви, под међународним покровитељством Stoltenberga и Ahrensa, дан уочи почетка Олује. Један модел (или један тип тумачења) заступа министар вањских послова РХ у вријеме Олује Мате Гранић (рођ. 1947), а онај други, њему изравно супротстаљен, Весна Шкаре Ожболт, једна од четверо чланова/чланица хрватске делегације на женевским преговорима 3. коловоза (августа) 1995. године.

Притом су мишљења или интерпретације осталих кључних протагониста Олује (или догађаја везаних за њу), а уједно и мојих суговорника - Ивића Пашалића, Миомира Жужула (рођ. 1955) и Давора Домазета Лоше (рођ. 1948) - пуно ближа ономе што тврди Весна Шкаре Ожболт него тумачењу које заступа Мате Гранић.

* * * * * * * * * * *

Дипломатска олуја министра Мате Гранића

ОСНОВНА ЈЕ ТЕЗА Мате Гранића да је посебни представник Главног тајника УН за бившу Југославији Thorvald Stoltenberg притиснуо хрватског предсједника Фрању Туђмана да иде на још једну рунду хрватско-српских преговора, и то понајприје или искључиво због тога да Хрватска не би кренула у већ детаљно испланирану војно-полицијску операцију ослобађања окупираних подручја (која је, као што смо то већ рекли, почела дан након хрватско-српских преговора у Женеви, 4. коловоза (августа) 1995. рано ујутро).

Мате Гранић то изричито тврди у оном дијелу своје књиге Дипломатска олуја (Загреб, 2022) у којем препричава свој телефонски разговор с предсједником Туђманом тијеком (како се то може ишчитати из текста, проширеног) викенда 29-31. српња (јула) 1995., кад се он, Гранић, налазио у Башкој Води (у граду у средњој Далмацији у којем је и рођен). Притом Гранић ставља акцент на 31. српња (јула) 1995. (то је био понедјељак), када га је, у станци састанка с војно-редарственим врхом (ријеч је о тзв. Бријунском састанку, на којем је обављена кључна војна припрема за операцију Олуја) назвао предсједник Туђман. По Гранићу, Туђман га је у том телефонском разговору тражио да му прецизно процијени могуће реакције међународне заједнице ако Хрватска крене у операцију ослобађања окупираних подручја.

Фото ЕПА, Профимедеја, Танјуг, Докумнтација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук, Јутјуб, Принтсцреен, Википедија

ЗА ОВАЈ НАШ серијал битан је завршни дио тога Туђманова телефонског разговора с Матом Гранићем, који је Гранић у својој књизи овако препричао:

"На крају разговора предсједник ме информирао да Thorvald Stoltenberg инзистира на посљедњем састанку у Женеви с побуњеним Србима о нашем плану мирне реинтеграције.

Предложио сам да га прихватимо, а предсједник је одлучио да наше изасланство води Ивић Пашалић те да наша позиција буде врло чиста и тврда. (...) Били смо свјесни да тај састанак неће дати никакав резултат, али смо га морали одрадити. Пашалић се добро држао у Женеви. Локални Срби одбили су план и отпао је посљедњи разлог за оклијевање с операцијом."

Морам рећи да се Ивић Пашалић, након што сам му, прије отприлике тједан дана, прочитао овај одломак из Гранићеве књиге, само слатко насмијао. Кључна је ријеч у томе Гранићеву препричавању својега телефонског разговора с Туђманом "инзистирао" - у смислу да је T. Stoltenberg инзистирао код предсједника Туђмана (дакле, да га је притискао) на новим преговорима између Хрвата и побуњених Срба у Женеви, иако је већ све било спремно за почетак Олује.

Препоручујемо

Друштво

0 6

СУМЊЕ У СМРТ ИСТАКНУТИХ СРБА: Шта спаја судбине цара Душана, патријарха Варнаве, Крцуна и Милошевића

01. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКО ПАЦИФИКОВАЊЕ СРБИЈЕ: Недоречени мотиви за ликвидацију српског премијера

29. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 4

НЕРАЗЈАШЊЕНА ТАЈНА ТРЕЋЕГ МЕТКА: Зашто је питање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића одузето судству и предато политици

28. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 5

ЕВРОПА ЈЕ ОДЛУЧИЛА - КРАЉ МОРА ДА УМРЕ Убиство Александра Карађорђевића: Први пуцњи Другог светског рата

27. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације