СРБИЈА СЕ УМИРИТИ НЕ МОЖЕ: Оружани устанак 1941. године распламсао се попут пожара

КАО ДАН почетка оружане борбе српског народа у Србији против окупатора, означен је од власти у социјалистичкој Југославији, и општеприхваћен у домаћој историографији, 7. јул 1941, онај дан о којем су у Белој Цркви убијена двојица припадника Жандармерије квислиншке владе Милана Недића.

Четници спроводе заробљене Немце 1941. године, Фото Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Тек кад су ветрови времена у свом вихору однели социјалистичку власт, власт комуниста, и Југославију као државу, јавила су се и у земљи мишљења, да догађај од 7. јула, "са које год стране посматран не заслужује да буде означен као маркантни камен-међаш устанка тако великих размера какав је био устанак српског народа 1941, када су се у борби нашле обе антиокупаторске струје, партизанска и четничка", да он у ствари није био почетак оружане борбе српског народа, против немачог окупатора, већ само - "почетак насилног преузимања власти" од стране комуниста и, истовремено, почетак братоубилачког, грађанског рата међу Србима, наговештај да ће се "главна борба водити... између Срба и Срба". (По професору Бранку Петрановићу, "датум српског устанка - 7. јул 1941 - мање је одређен историјским значајем догађаја који се збио тог дана у Белој Цркви, селу Рађевине, а далеко више чињеницом што је требало обележити седницу Политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетку борби, везати почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ, означити предност комуниста...".)

Независно од тога, међутим, како се све гледало на догађај од 7. јула некад, а како после силаска комуниста с власти, и како се он уопште узев оцењује, више је него извесно - да 7. јула 1941. године нису по први пут после неславне капитулације краљевске југословенске војске плануле пушке у Србији. До тога је дошло знатно раније, и то у више махова и на више места.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ПРВИ ХИЦИ на окупатора у Србији, како је доказано, испаљени су непосредно по потписивању протокола о капитулацији југословенске војске, 21. априла 1941, у селу Доњи Добрић у Поцерини. Тог дана се једна десетина припадника јуришног одреда југословенске војске (војно-четничког, како се тај род још називао) упустила у борбу са једним одељењем немачке војске и убила једног потпоручника, а једног другог потпоручника и једног наредника ранила.

Око 1. маја 1941, група српских патриота, војника, који се нису хтели предати, заметнула је бој са једним јачим одељењем немачке војске код Ужичке Пожеге. Борба је била жестока, али кратка, и Немцима, бројно јачим и боље наоружаним, пошло је за руком да заробе десеторицу војника и једну жену која се нашла међу њима. Сви су, и одмах, били пострељани на лицу места...

Половином маја, а затим 16. јуна 1941, на планини Јавор вођене су такође борбе између српских војника, који нису хтели да признају акт о капитулацији, и немачких потерних одељења.

Потпуно одговара истини, уз другe случајеве отпора, да су се Срби, цивили, 5. јула 1941, у селу Борчане на Копаонику, са оружјем у руци супротставили албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице, стациониране у Косовској Митровици.

У свему је тачан и податак, да су већ 12. јула 1941, први немачки војници пали у заробљеништво српских устаника. Било је то у шуми Јаутини у Подгорини. Заробљено је 14 Немаца. Свучени до у гаће и кошуље - послати су у Ваљево. (Ова акција приписује се оружаној групи партизана из Подгорине, из Ваљевског партизанског одреда.)

* * * * * * * *

Лозница први ослобођени град у окупираној Европи

У СЕПТЕМБРУ 1941, оружани устанак у Србији распламсао се попут пожара, онда када су се сељаци почели масовно лаћати оружја. Немачки окупатор је у том часу имао две устаничке војске против себе: партизане и војне четнике, како су се у први мах називали припадници одреда пуковника Драгољуба Драже Михаиловића. Свака под својом властитом командом, ове војске су, док није дошло до неминовног раздора међу њима, често заједнички дејствовале) и захваљујући томе успевале да окупаторску војну силу туку на много места, заузму више градова и створе слободну пространу територију до надомак Београда.

Једна од првих већих и значајнијих борби, у којој су, раме уз раме, учествовали партизани и војни четници, била је она која је вођена код Крупња, од 2. до 4. септембра 1941. године.

Против 8. чете 734. пешадијског пука 704. немачке пешадијске дивизије тукле су се две партизанске чете (Подгорска и Рађевска) и војно-четнички одред попа Владе Зечевића и Ратка Мартиновића. О жестини битке говори и то, да су Немци били примораи да позову и авијацију у помоћ. Авиони су бомбардовали устаничке положаје. Али то није помогло.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Јединица окупатора се предала 4. септембра 1941. године. Заробљено је 112 војника, од којих 20 рањених. Заплењена је знатна количина оружја и муниције - 22 пушкомитраљеза, 80 пушака, 7 бацача, 200.000 метака и 200 униформи.

Само два дана после победе у Крупњу, 6. септембра 1941, војни четници и партизани развили су своје заставе у Бањи Ковиљачи. Пре тога, међутим, 31. августа 1941, била је, после жестоке борбе, принуђена да капитулира немачка посада у Лозници. Главна заслуга за ову победу над Немцима припадала је потпуковнику Веселину Мисити, команданту једног војно-четничког одреда, који је овом приликом и погинуо.

ПО МИШЉЕЊУ др Ивана Авакумовића, ако би и који дан требало да буде узет за почетак оружане борбе против окупатора у Србији и Југославији, онда би то требало да буде 31. август. Тог дана је вођена не само најогорченија борба између српских устаника и немачке окупаторске војске, већ је и постигнута највећа и најзначајнија победа до тада. Војни четници заробили су тада 93 немачка војника, а Лозница је постала први ослобођени град у окупираној Европи.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Заједно дејствујући, партизани и војни четници заузели су, затим, 28. септембра 1941, и Горњи Милановац. Том приликом заробљено је 70 немачких војника...

У нападу на Шабац, недељу дана раније, 21. и 22. септембра 1941, такође су заједно учествовали партизани и војни четници. Однос њихових снага био је 1:1, односно по 17 чета са сваке стране. Главни командант и руководилац целе операције био је капетан Драгослав Рачић, командант Церског војно-четничког одреда. Сем партизана и војних четника, у овом нападу на Шабац узео је учешћа и један одред Косте Пећанца, под командом војводе Будимира Церског (Илића-Гавриловића).

Првобитно, Шабац је требало да буде нападнут 10. септембра, али је одложен за 17, па за 21. септембар. Све је ово било у време пребацивања 342. немачке дивизије из Француске у Срем, ради употребе у Србији, и у време постављања Аустријанца Франца Бемеа за "опуномоћеног командујућег генерала" у Србији. Генерал Беме је стигао у Београд 19. септембра, из Грчке, где је био на дужности команданта 18. корпуса. Управо дан уочи доласка генерала Бемеа у Београд, 18. септембра, партизанске и војно-четничке снаге заузеле су своје полазне положаје код Шапца. Партизана је било у свему око 1.100, а војних четника 970!

* * * * * * * *

Први званични преговори са немачким окупатором

БОРБА ЗА ШАБАЦ била је врло тешка. Као рисови јуришали су на Немце и партизани и војни четници. Велику, можда и највећу храброст, испољили су припадници војно-четничког "Вода смрти", који ће 24. септембра, код Шапца, сви до једног изгинути... Мада су се војни четници у борбама са Немцима код Шапца показали као прави јунаци, као и партизани, уосталом, у историографији насталој у социјалистичкој Југославији то се углавном не признаје. Неки аутори, па и они најугледнији, чак тврде, да су се војни четници у борбама код Шапца и других места рђаво држали и да су њихове старешине хтеле саму ту борбу да искористе "за разбијање устанка, за ширење панике и деморализације, неверице у снаге народа... Ту се радило о смишљеном ометању борбе партизанских одреда против окупатора и квислинга, а под видом учествовања у тој борби... "

У рану јесен 1941. године, у Србији је све било у знаку масовног устанка народа. Немачке снаге у много места биле су сабијене у мишју рупу, дошло је, по свој прилици, до првог "мирног контакта" устаника са немачком окупационом војском. Наиме, капетан Рачић, командант Церског војно-четничког одреда, 4. октобра 1941, обратио се писмом командиру 10. чете 699. немачког пешадијског пука у Шапцу, изјављујући да је спреман да пусти из заробљеништва 40 немачких војника, али под условом: 1) да Немци престану "са убијањем, злостављањем и одвођењем мирних, ненаоружаних Срба и одузимањем њихове имовине"; 2) да Немци повуку своје трупе у Шабац и обуставе бомбардовање села.

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

"Уколико ваши војници не престану с мучењем и злостављањем српског народа", рекао је Рачић на крају свог писма, "ми ћемо наставити борбу с највећом жестином до последњег војника..."

ОДГОВОР НЕМАЦА (преко команданта 1. батаљона 699. пука, капетана Шулца), гласио је, да је услов за прекид ватре - 1) неодложно изручење свих заробљених Немаца, 2) предаја целокупног оружја и муниције од стране војних четника. Уколико би ово било прихваћено, официрима и људству војно-четничких одреда било би загарантовано "пуно ослобођење од казне". На ове услове капетан Рачић није пристао, и ускоро се повукао из Мачве, у околину Ваљева.

На сасвим другом крају Србије, код Краљева, на исти начин, дошло је, три дана после Рачићевог, такође до контакта  устаника и Немаца. Штаб Краљевачког партизанског одреда затражио је, 7. октобра 1941, од Немаца (команде места у Краљеву) да, поред осталог, престану са хапшењем грађана и спаљивањем њихове имовине, одмах исплате дотле причињену штету у висини од милион и 800.000 динара, пусте све Србе који су се налазили у затвору и, као најважније, извесно, да признају партизанима "сва права ратујуће формације".

На основу посебног договора између Врховног партизанског штаба и штаба Драже Михаиловића, партизанске и четничке јединице покушале су, у октобру 1941, заједнички дејствујући, да заузму Краљево, у којем се налазило око 2.000 немачких војника. У нападу на Краљево учествовале су 23 партизанске чете и 19 војно-четничких чета, са по једним водом топова с обе стране и два енглеска средња тенка типа "хочкинс".

* * * * * * * *

Добровољна мобилизација под претњом смрти

ПРВИ НАПАД на Краљево извршен је ноћу 10. октобра. А један од најснажнијих напада уследио је у ноћи измељу 14. и 15. октобра 1941. Војно-четничке и партизанске снаге успеле су да продру до у сам центар вароши, али су се, наишавши на јак отпор, морале повући. Немци су имали 14 погинулих, од којих 2 официра, а рањених - 20 војника. За одмазду, они су већ сутрадан почели са масовним стрељањем већ раније ухапшених радника фабрике авиона, фабрике вагона, железничара, и других грађана Краљева.

Пошто ни први ни други напад нису дали очекиване резултате, Врховни штаб партизанских одреда одлучио је да се нови напади на Краљево не врше. Војно-четнички штаб, међутим, с тим није био сагласан, сматрајући да ће нови напади сигурно успети. Његово мишљење је на крају превладало. Последњи напад на Краљево (војних четника и партизана) извршен је 31. октобра 1941, уз употребу два тенка, која су, праћена "од 50 Михаиловићевих људи", како стоји у једном немачком извештају, успела да продру "дубоко у град". Као и претходни напади, ни овај, међутим, на крају, није довео до успеха...

Као и у неким другим случајевима, и за овај неуспех код Краљева, углавном су окривљни - војни четници. "Четници су само делом учествовали у нападу", тврди, на пример, Павле Јакшић, "остали су пијанчили по селима... Редовно су напуштали своје положаје, стварали панику и пометњу".

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

МЕЂУТИМ, ИМА, и другојачијих објашњења за неуспех партизана и војних четника у борбама за Краљево. Наводи се, тако, да је, 1) до напада дошло "у перспективи очекивања брзог завршетка рата и одлуке Врховног штаба НОП да се ослободе градови западне Ср6ије ", 2) да су биле слабо груписане снаге, "без наглашеног правца главног удара", 3) да су напади вршени у виду "таласа", "који су наметали официри бивше југословенске војске", и, 4) да "нико од чланова Врховног штаба НОП одреда Југославије и главног штаба НОП одреда за Србију није обишао бојиште да се на лицу места упозна са ситуацијом"!

Резултат оружаних акција партизанских и војно-четничких одреда, самосталних и заједничких, био је, да су у Србији, за врло кратко време, многи крајеви били потпуно очишћени како од окупаторске војске тако и од жандармерије и војних јединица квислиншке владе. Поред других области, и Посавина, надомак Београда. У овом делу Србије нарочито су биле бројне партизанске снаге, које су, да би што више и што брже ојачале, спроводиле и такозвану "добровољну мобилизацију" - по директном наређењу Врховног штаба народноослободилачких партизанских одреда...Без обзира на назив ("добровољна") мобилизација коју је спроводио Посавски партизански одред (и коју су спроводили и други партизански одреди у исто време) била је присилна, принудна мобилизација. У много случајева, и то не само у Посавини, она је вршена и под претњом смрти, што се на крају крајева показало као бумеранг...

Музеј Револуције, Ужички музеј, Архив Југославије, Архив Србије, Архив Лознице, Архив породице Ранковић, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ДРАЖИНИ ПРВИ ПУЦАЛИ НА НЕМЦЕ

ПРИПАДНИЦИ тада још малобројне војске Драгољуба Драже Михаиловића, 28. маја 1941, извршили су оружани напад на немачку моторизовану колону код села Љуљака, на друму Крагујевац - Горњи Милановац. Тај напад, како је написао Драгослав Страњаковић у својој књизи објављеној у Француској под псеудонимом Бранко Лазић, најбољи је доказ да су војни четници Драже Михаиловића први почели да се туку са окупатором, а не партизани.

Јозо Томашевић, амерички историчар хрватског порекла, не гледа, међутим, на догађај код Љуљака на исти начин као Кнежевић и Страњаковић. Он га, штавише, ставља под сумњу и изражава неверицу да се уопште збио. Полазећи од чињеница, за напад на немачку моторизовану колону код Љуљака 28. маја 1941, може се рећи сасвим поуздано само то - да је до њега уистину дошло. Недељама и недељама после тога, остаци спаљених камиона и танкета могли су се видети у јарку крај пута...

Препоручујемо

Друштво

0 9

"ОЛУЈА" ПОЧЕЛА НА ЗЕЛЕНИ СИГНАЛ ИЗ ВАШИНГТОНА: Политичка позадина војно-полицијске операције на РСК 1995. године

06. 08. 2024. у 10:36

Друштво

0 4

ХРВАТСКИ ОБАВЕШТАЈЦИ ПРАТЕ СВАКИ КОРАК СРБА: Улога тајне службе у припреми преговора у Женеви

30. 07. 2024. у 19:30

Друштво

0 1

ПРЕГОВОРИ У ЖЕНЕВИ ПРЕДСТАВА ЗА ВЕЛИКЕ СИЛЕ: Не успела шатл дипломатија међународних посредника

30. 07. 2024. у 17:30

Друштво

0 2

РАДИКАЛАН ЗАОКРЕТ У СТАВУ МЕЂУНАРОДНИХ ПОСРЕДНИКА: Формални и неформални сусрети Хрватских и Српских преговарача

30. 07. 2024. у 16:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације