У МАРСЕЉСКИ АТЕНТАТ УПЛЕТЕНА СВА ВЕРСАЈСКА ЕВРОПА: Европски архиви готово цео век крију тајну о убиству краља Александра

Пише: Иван Миладиновић

02. 10. 2024. у 08:00

ПОЛИТИЧКА позадина атентата на југословенског суверена, 9. октобра 1934. године, остала је велика непознаница.

У МАРСЕЉСКИ АТЕНТАТ УПЛЕТЕНА СВА ВЕРСАЈСКА ЕВРОПА: Европски архиви готово цео век крију тајну о убиству краља Александра

Фото Профимедија, Архива Југославије, Архив Србије, Музеј Југославије, Архив Београда, породица Прибићевић, "Фејсбук" и "Википедија"

Интерес европских сила да се не инсистира на откривању ко је заправо био организатор овог крвавог догађаја, у контексту распореда снага са почетка тридесетих година прошлог века, може бити лако схваћен и објашњен. Међутим, нејасно је и необјашњиво, зашто су поједини европски архиви, и то они у којима би се, по свему судећи, пронашао одговор ко су инспиратори и финансијери овог политичког злочина, и у 21. веку затворени и недоступни за историчаре истраживаче. Коме и зашто одговара да истина о марсељској трагедији остане под велом историјске таме? Године које ће следити и документа која ће на "кашичицу" долазити до појединих истраживача само ће увећавати контроверзе о самом атентату али и о животу и политичком делању жртве атентата, краљу Александру Карађорђевићу.

Да ли је циљ атентатора био краљ, да ли је мета злочинаца био Луј Барту, француски министар спољних послова, да ли су, заправо, и један и други морали да буду склоњени са европске политичке сцене - само је део питања која су временом отварана и на која још нема поузданих одговора. Недостатак политичке воље да се отворе досијеа само потврђују сумње да је марсељска трагедија заправо последица шире међународне завере и замршених интересних односа у версајској Европи која је била на издисају.

Први наговештај да никоме не одговара да се открије позадина марсељске трагедије која је узбудила не само Европу, већ васцели свет, стигла је из Лондона. Још се није осушила штампарска боја са страница водећих светских престоничких листова, о сахрани у Београду, када је 30. октобра 1934. године (свега три недеље после атентата) у британском Краљевском институту за међународне односе одржано предавање Ситон-Вотсона, познатог историчара и одличног познаваоца јужнословенских прилика "Убиство краља Александра.

Позадина и ефекти". Кључни аспекти и главни ток са ове трибине, са исцрпним и добро илустрованим ставовима учесника у расправи, а то су били представници политичке и научне британске елите, публиковани су у јануару 1935. године.

У УВОДНОМ ИЗЛАГАЊУ, темељно обрађеном, са критичким, али објективним и добронамерним приступом, што иначе у својим делима и политичким активностима, овај историчар није чинио када је била реч о Србима и њиховој династији, Ситон-Вотсон приказује краљеву личност, његову домаћу и спољну политику, са посебним освртом на атентат, на непосредне извођаче, и оне за које се у том тренутку претпоставља да су одговорни.

Указујући на одговорне за злочин, Ситон-Вотсон врло детаљно и аргументовано оптужује италијанске и мађарске власти. Он предвиђа и да Италија никако неће изручити Павелића:

"Најделикатнији проблем је питање изручења др Павелића, за кога се већ зна да је поглавар читаве те банде, али који вероватно исувише тога зна да би био изручен".

У дискусији после предавања, представници британског естаблишмента, који су чинили публику, немилосрдно и цинично су напали Ситон-Вотсонов сувише благонаклон став према краљу Александру и Југославији. Најексплицитнија је била госпођица Едит Дарам, која је између осталог казала: "У извесном погледу, несретни човек који је извршио убиство не би требало да буде сувише оптуживан... Искрено се надам да до исцрпне истраге, коју препоручује др Ситон-Вотсон неће доћи, како то не би довело до међународних свађа о томе ко је штитио избеглице". Господин Бен Рајли је у дискусији истакао да су Словенци и Хрвати ионако на превару били увучени у ту заједничку државу." Господин Чарлс Мекартни је, између осталог, казао: "Слажем се са г-ђицом Дарам да се не сме дозволити да истрага о овом злочину оде сувише далеко". И нису дозволили. Истрага није отишла "сувише далеко". Заиста, поред оваквих савезника, коме су још били потребни непријатељи?

* * * * * * * * * * *

Моћници спречавају краљицу Марију да се појави на суду

У ВРЕМЕ ОДРЖАВАЊА ове трибине званичан став Британије и Француске према догађају у Марсељу се јасно искристалисао. Почео је невиђени притисак на Југославију да никако не сме да оптужи Мусолинија, већ да оштрицу напада усмери на северног суседа. Директива је гласила: оптужујте Мађаре до миле воље. Међутим, ни то није дуго трајало. Кнеза Павла упозоравају да се пропаганда противу Мађарске смањи, наводно због испада према мађарској мањини у Југославији.

Негде половином новембра 1934. године, сир Александар Кадоган, директор Форин офиса, тражио је један исцрпан извештај о убиству у Марсељу. Извештај је поднет у духу ондашњих главних линија британске спољне политике, углавном приписујући кривицу Мађарској, донекле Аустрији, али нимало Италији. Када је прочитао извештај, Кадоган је написао на маргини документа: "За убиство у Марсељу највећа одговорност лежи на Италији, не Мађарској, али ми то не можемо и нећемо јавно рећи!" Другим речима, Југославији је речено да има да ћути што се Италије тиче.

А годину у неки месец доцније, "Тајмс", у броју од 13. и 14. фебруара 1936. године отворено пише да се иза марсељског атентата скрива "нешто много веће од чисто усташке завере, да опасно покровитељство према хрватским терористима није ограничено само на Мађарску и да друге тајне организације могу бити повезане са одвратним убиством".

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив белог двора

Ситона Вотсон и Томаш Масарик, познаваоци јужнословенских прилика

И Француска се понашала попут Британије. Она је имала тројицу Павелићевих терориста у свом затвору, али није уопште журила да их изводи на суђење. Није упутила државним властима Југославије званично објашњење због својих пропуста и одговорности за смрт југословенског краља. Са нестанком Бартуа, на политичку сцену Француске и Европе наступа Пјер Лавал, нови министар спољних послова. Одмах после атентата је изјавио да ће његов први потез у спољној политици бити да посети Мусолинија и да тако изглади односе са Италијом. Врло брзо ће измењати све одлучујуће министарске портфеље, а у историји ће остати забележен по својој капитулантској политици према фашистичким државама. Био је потпредседник, а затим председник окупационе владе у Вишију, због чега ће га француски суд после Другог светског рата осудити на смрт.

МАЂАРСКА ЈЕ ЈАВНО изјавила да она нема уопште никаквог удела у слању терориста у Марсељ, али није ни једном речју окривила Италију.

После атентата, краљица Марија покренила је приватну тужбу и ангажовала адвоката Пола Бонкура, иначе бившег премијера Француске. Неколицина француских истраживача тврде да је Бонкур саветовао краљицу да одустане од тужбе рекавши јој: "Морамо се с тим помирити, судиће им се као обичним криминалцима, да би се избегло помињање њихових заштитника и инспиратора убиства".

Када је у Екс-ан-Провансу започело суђење убицама из Марсеља, француска влада је имала на располагању све важније доказе. Они су били такви да је влада Француске, у настојању да избегне рат са Италијом којим је Бенито Мусолини претио, хитно саветовала југословенској влади да спречи југословенску краљицу Марију да се појави на суду. Због чега? Зато што су докази за кривично гоњење, које је краљичин правни заступник Пол Бонкур намеравао да презентира на суђењу, водили до самог Мусолинија. Ови докази су потврђивали да је Мусолинијев штићеник Анте Павелић био организатор злочина. Краљица Марија је, дакле, одустала од своје намере да се појави на суђењу. Тако су адвокати који су бранили оптужене могли слободно да искористе своју речитост да би, по налогу, одбацили све што је могло да наведе на помисао да постоје неке директне оптужбе против италијанског Дучеа.

* * * * * * * * * * *

Мистериозан нестанак докумената из британског архива

НИ МНОГО ДЕЦЕНИЈА касније, однос Лондона и Париза према пресудном политичком атентату између два рата није се променио. О томе најбоље говори сведочење Станише Влаховића, професора на Универзитету у Бирмингену, у Великој Британија, који је објавио прилог у "Политичкој ревији" број 2, за 2004. годину "Погибија краља Александра Карађорђевића у Марсељу 1934. године". Аутор пише о низу политичко-историјских чињеница везаних за убиство краља, које је означило почетак нарастања фашизма у Европи и нестанак Краљевине Југославије, али и о једном невероватном догађају када је из Британског државног архива нестала документација о убиству југословенског краља.

"О овој теми почео сам озбиљно размишљати 1984. године. Мислио сам тада да текст (студију) о убиству краља Александра поделим у два дела; да прво обрадим део његове владавине од 1921. до 9. октобра 1934, кад је погинуо у Марсељу у Француској. Други део би обухватио истраживање о томе како је до погибије дошло, јер овај проблем, иако је доста писано у време самог атентата и после њега, за две године никада није разјашњен, односно није објашњено зашто је ондашња француска држава дозволила да атентат успе.

Због тога сам решио да прво проучим оно што постоји у Британском државном архиву о владавини краља Александра. То је било 9. и 10. фебруара 1984. године, када сам провео два дана у Архиву у Лондону.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив белог двора

Истина о марсељској трагедији је и даље под велом историјске таме

НА МОЈЕ ВЕЛИКО изненађење установио сам да у архиви постоји велико богатство докумената. Наиме, поред докумената на енглеском језику, који су ми били неопходни, наишао сам и на обиље важних докумената на француском, немачком и италијанском језику. Грађа на ова четири велика језика обухватала је чак и детаље, појединости о југословенској држави од самог њеног конституисања. Такође је била обухваћена и марсељска трагедија.

Из објективних околности господин Влаховић је морао да прекине истраживање и поново се обрео у лондонском архиву фебруара 1987. године. И доживео је шок: "у лондонској архиви, није више било ни трага од докумената на француском, немачком и италијанском језику. Чак није било ни докумената на енглеском, у периоду од краја 1929. до октобра 1934. године. Моји покушаји да дознам шта се догодило са документима остали су безуспешни, без одговора. Очевидно да је грађа од мене склоњена".

Сличну судбину Влаховић је доживео трагајући за књигом британског писца Стивена Грахама, пријатеља краља Александра, српског народа и Југославије. Он је био одличан познавалац нашег језика, историје, културе и појединих личности: био је врхунски слависта који је поред четири књиге о Југославији написао и 35 књига о Русији: "Трагао сам дуго за његовом књигом (изашла 1939. године), али без успеха да се исте домогнем".

И безмало један век од осуде на смрт првог југословенског краља, архиви настављају да крију тајне о завери против њега. Сличну судбину, попут професора Влаховића у Британском државном архиву, доживеће неколико наших истраживача у Паризу.

* * * * * * * * * * *

Четири тачке у геометрији ликвидације Југословенског краља

КРАЈЕМ АПРИЛА 2014. године прерано преминули професор Факултета политичких наука и амбасадор Србије у Паризу Предраг Симић изјавио је за "Вечерње новости" да се извештај француске државне комисије о атентату на краља Александра Карађорђевића 1934. у Марсељу налазио под ембаргом и 80 година после тог догађаја, вероватно због тога што би његово објављивање и данас могло да произведе политичку штету. Он је тврдио да је објављивање извештаја државне комисије из Екс-ан Прованса једина преостала шанса да се открију недвосмислени докази о политичкој позадини атентата. Симић је рекао да су били узалудни сви његови покушаји да у Француској добије тај извештај, док је био амбасадор у Паризу и да је одбијан под разним изговорима. Он оцењује да су, вероватно, односи са Италијом разлог зашто Француска и данас држи извештај о атентату под ембаргом. "После убиства краља Александра само је Мађарска, због подршке усташама, осуђена у Лиги народа, али не и Мусолинијева Италија, која их је подржавала" рекао, је Симић. Он сматра да је, стога, неизбежна сумња да је иза атентата стајао Мусолини којег је Француска покушавала да увуче у антинемачки блок.

Миле Бјелајац, познати историчар и истраживач војно-политичких прилика, у неколико наврата боравио је у Француској. Отишао је до Екс-ан Прованса где је било суђење атентаторима и свуда је доживљавао исту ствар. Када би унео на компјутеру одредницу везану за атентат, на екрану би се појавила црвена боја са написом: "Недозвољено за употребу". Покушао је да у досијеу Андреа Тардијеа, познатог француског дипломате, провери преписку са краљем Александром. Такође је добио одговор да то не постоји.

Иначе, Тардије и Александар су били присни пријатељи и Француз га је убедио да 1929. године привремено суспендује парламентарни живот док се колико-толико политичке прилике у земљи не нормализују.

Фото Архив Југославије, "Профимедија", документација „Новости“, "Википедија" и Архив белог двора

Историчар др Миле Бјелајац

У време када је Симић био амбасадор, у Паризу је боравила и Вјера Вуковић Митровић, тада директор Архива Југославије, доцније Архива Србије и Црне Горе. И она је прошла попут њених претходника. Вјера Митровић је, иначе, имала блиске професионалне контакте са колегиницом која је била заменик директора Француског архива. Имала је и њено обећање да ће по доласку у Париз добити на увид досије југословенског суверена. Уместо тога добила је одговор да су документа на репарацији која ће потрајати више година.

ПРЕЋУТКИВАЊЕ овог дела историје тридесетих година прошлог века намеће отворене сумње да се у Марсељски атентат упетљала готово сва версајска Европа, и да је свим главним и споредним играчима било у интересу да се са политичке сцене склоне и краљ Александар и Луј Барту.

Татјана Халачевич, истраживач из Санкт Петербурга, задужена за војну руску архиву Пажинског корпуса, која је, такође, покушавала да одгонетне мистерију ликвидације југословенског монарха тврди: "Постоје четири тачке у геометрији ликвидације краља Александра! Те тачке долазе из Немачке, Русије, Енглеске и Француске. Италијанске и Павелићеве намере су, заправо, продужене руке Француске и Немачке". ("Вечерње новости", 4.3.2011)

Чепркањем по овој Пандориној кутији историје, с краја треће и с почетка четврте деценије прошлог века, открићемо да она није имала једно дно, ни дупло, ни тродупло већ много више вешто упакованих дна... Берлин, Москва, Рим, Будимпешта, Софија... Свако је имао неки разлог да они нестану са политичке сцене у том тренутку. Својих разлога имале су и усташе, ВМРО и југословенски комунисти... Политичко деловање краља Александра, иако у том тренутку није било уперено против Немачке, објективно гледано, ни најмање није одговарало нацистичким плановима за нови поредак у Европи. Југословенски краљ је преко Мале Антанте и Балканског савеза тежио да на југоистоку континента осигура границе постављене Версајским миром. А ту су Париз и Лондон, са својим закулисним комбинацијама између Рима, Берлина и Москве па сигурно не без разлога држе под ембаргом досијеа о овом политичком атентату. За Совјетски Савез је Београд био потенцијална претња због великог броја белогардејских војника које није напуштала идеја да се врате у Русију. И ето довољно разлога зашто је убиство Александра и Бартуа још увек под велом тајне.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.

12. 12. 2024. у 13:43

Коментари (0)

МВП Моззарт спорт: Нека ово постане традиција!