ОПАСНО ДВОВЛАШЋЕ ЗАВЛАДАЛО РУСИЈОМ: Краљевина Србија и привремена Влада после Фебруарске револуције

ПО ЈЕДНОМ наводу, Никола Пашић је за време боравка у Русији, приликом посета фабрикама наоружања и муниције маја 1916. године, помоћнику Јовану Јовановићу Пижону изјавио да му „мирише на револуцију”.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Ако је заиста то рекао, председник српске владе није био далеко од истине. Унутрашња криза у Русији, проузрокована царевим неприхватањем да пође у сусрет захтевима либералне опозиције за владом одговорном пред Думом, уз честе смене и неспособност државног врха да решава све теже економске и социјалне проблеме, производили су све веће незадовољство. Идеја о преврату почела је да захвата шири круг политичке и војне елите. У напетој атмосфери једна варница претила је да запали ватру. Повод се јавио у виду масовних радничких протеста у Петрограду, који су прерасли у побуну. На страну демонстраната 12. марта прешла је војска и ухапсила чланове царске владе. Покушај цара Николаја II да револуцију угуши насилним путем није успео. Монарх је приморан да абдицира, а власт у Русији 14. марта преузела је Привремена влада. Леви елементи, истовремено, наставили су да делују под окриљем Петроградског совјета радничких и војничких депутата. Рађало се опасно двовлашће.

Не чуди узнемиреност настала у привременом седишту српске владе на Крфу, због догађаја у Петрограду. Дошло је до структуралне промене у деценијама грађеним и негованим узајамним односима. Дешавања у Русији су постала „прва и највећа брига” за српски врх.

Интересовање и забринутост почињали су од премијера. Пашић је са неспокојством примао вести о Фебруарској револуцији и свргавању Николаја II са трона.

ОД ПОСЛАНИКА Мирослава Спалајковића Пашић је тражио да што чешће шаље извештаје и држи га у току ствари. Државник који се током 40 година бављења политиком углавном ослањао на православну монархију са истока, осетио је празнину. Али, није био једини.  Руски војни изасланик генерал Артамонов приметио је како „сви Срби” тугују за „Господара Императора, заштитника српског народа”, те да се боје за своју будућност.

Војни изасланик, пуковник Лонткијевић, у последњој аудијенцији код бившег монарха, 20. марта, захвалио му се за све што је учинио за српску државу и војску. У емотивном разговору рекао је да се „неће никад заборавити 1914. година”, када је „Цар дигао свој моћни глас у заштиту Србије”. Осећања нису изостала ни код саговорника. Николај Романов је објаснио како је он увек имао симпатије за „братски српски народ” и изразио наду да ће Антанта извојевати коначан успех, а Србија остварити своје идеале. Прилике су постале такве да је сматрао за потребно одрећи се престола, у жељи „да се рат доведе до победничког краја”. Уз поздрав регенту Александру и захвалност Лонткијевићу на служби, Романов се опростио речима: „милостиви Бог нека заштити српски народ”.

Промена је била врло озбиљна. На кључним местима у Русији дошли су „нови људи”, са којима није постојало или је било тек „врло слабих веза” . Ни састав Привремене владе није давао разлога за оптимизам. На месту министра иностраних дела нашло се знано лице, али не по добром. Радило се о особи чији су претходни ставови, по утиску руског отправника послова на Крфу, заиста изазивали забринутост. Био је то политичар који је највише нагињао Бугарима, лидер кадета професор Павле Миљуков. Обавештавајући посланика Спалајковића 20. марта о промени у државном врху, он је додуше изразио жељу да се одрже „интимни везе пријатељства и савеза” између две земље . Владу на Крфу уверавао је да су „политичке симпатије” Русије према Србији „остале неизмењене” .

* * * * * * * * * * *

Пашић дипломатију прилагођава новим околностима

У ОДГОВОРУ НА ПРВИ телеграм Миљукова, три дана касније, Пашић је „са приметним задовољством” узвратио на лепим речима и радост што „преврат није повукао за собом многе жртве, него се је свршио брзо и без потреса моћи и престижа братске нам Русије”.

Србија, „као најчистија словенска демократска држава” поздрављала је „демократску Русију” и пожелела јој да „надмаши старо аутократско” господарство „у слави, моћи, култури и напретку”. Занимљиво да је Спалајковић, у завршној верзији ноте новом министру иностраних дела, изоставио део Пашићеве поруке о „узвишеном чину патриотизма” цара, који се одрекао престола ради „успостављања јединства целокупног руског народа” . Српска дипломатија се прилагођавала приликама. У томе је умногоме пратила држање савезника. После одобрења регента Александра, Пашић је 29. марта обавестио Спалајковића да и Србија признаје нову владу. Промену је назвао унутрашњом ствари Русије и изразио жељу, да се због ратних прилика проблеми што пре реше.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Нестабилно стање поставило је дилему о даљем руском учешћу у рату. За Србију је то било питање од посебне важности. Подршка Русије у претходном периоду помогла је више пута у борби за остварење српских интереса код западних чланица Антанте. Приврженост Привремена влада савезничким обавезама представљала је добру вест. Миљуков је наставио да подржава и став како се коначна победа не може остварити на главним фронтовима. Он и генерал Михаил Алексејев, који је и формално постао главнокомандујући руске војске, обећали су потпору за јачање Солунског фронта.

Србија је благонаклон однос нове власти у Петрограду покушала да искористи за притисак на Румунију. Идеја је потекла од посланика у Букурешту Павла Маринковића, после првих пораза румунске војске, почетком септембра 1916. године. Одступање од Војне конвенције, због очекиваног доласка додатних руских трупа, по њему, пружало је могућност за тражење ревизија уговора...После Фебруарске револуције, Маринковић је ценио да је при промењеним околностима у Русији, најзад, изводљиво покретање иницијативе за засебан споразум о Банату. У том смислу, предлагао је да се пошаље једна мисија у Петроград. Згодна прилика створила се у другој половини априла. 

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

ИНИЦИЈАТИВА ЈЕ ТАДА добила и подршку са Крфа. По Пашићевим инструкцијама, акција је требало да иде у два правца. Док су Маринковић и Спалајковић добили задатак да припреме терен код руске владе, нови војни изасланик у Румунији, бивши командант Добровољачке дивизије пуковник Хаџић, у пакету са Лонткијевићем, имао је да убеди генерала Алексејева да румунском премијеру сугерише потребу споразума са Србијом.

Није добро почело. У претходном „опипавању пулса”, из Министарства иностраних дела су 7. маја отворено ставили до знања да још увек није прави моменат. Русија, упркос томе што је стајала на страни Србије, тек је дала изјаву о поштовању савезничких уговора, те би са запада могли да посумњају у њено држање. Препорука је била да је најбоље све оставити за доцније... Уз све то и Миљуков је био на климавим ногама на позицији министра...,

Остала је, ускоро празна реч, да ће то учинити првом приликом.

Више среће су имали изасланици Хаџић и Лонткијевић који су 13. маја од Алексејева добили уверавања, кад буде предузео општу офанзиву, да ће „за сваку стопу ослобођене” територије постављати услове Румунији, по којима ће морати да се одрекне својих „великих и неоправданих апетита”, не само у Банату, већ и у Буковини . И он је мислио, ипак, да услед румунског колебања, наклоности ка сепаратном миру и неповерења према Русији, пре почетка наступања не треба ништа чинити.  Упркос неуспеху, остао је утисак да је постављена добра основа, поготову јер се Братијану, румунски премијер,  сам излануо и са двојицом српских дипломатских представника почео да говори о Банату. Србија је могла да подразумева питање као „званично отворено”.

* * * * * * * * * * *

Закулисне радње новог руског министра спољних послова

ПАВЛЕ МИЉУКОВ је више пута током 1916. говорио да Бугарску треба придобити остављањем Македоније под њеном влашћу. То је изјавио и непосредно пре доласка на место министра децембра 1916. у париском  Журналу. А сада је одједном био близак са Србијом и залагао се за њене претензије. Пашић је од почетка осећао да се новом шефу дипломатије не може поклонити пуно поверење. Упозоравао је Спалајковића на опрез. По њему, постојала је опасност „да ће он тајно, где може, помагати Бугарима”  или чак упутити као посланика на Крф неког бугарофила, који би вршио притисак за споразум са Софијом. Након злочина које су Бугари учинили у окупираној Србији, председник српске владе држао је да „није могуће ни помислити” на тако нешто. Зато је препоручивао да се са Миљуковим одржавају добри односи, али да се мотри на његов закулисни рад...

Спалајковић је са пуним оптимизмом, на другој страни, резоновао да ће Миљуков као министар бити „мање опасан”, него као опозиционар, те да су „у слободној Русији” немогуће закулисне радње. Није се први пут десило да је направио лошу процену. Сумње у Миљукова показале су се оправданим, пошто није одустао од тога да Бугарској, зарад изласка из рата или промене табора, треба дати „природне границе”. Потврђена су три канала, преко којих је покушао да ступи додир са Бугарима: 1. посланик у Берну и руска обавештајна служба у Швајцарској, са задатком да пронађу везу са бугарским емисарима; 2. посланик у Христијанији, на основу покушаја дипломатског представника Бугарске у Берлину, помињаног Димитра Ризова, с почетка године; 3. руски конзул у Солуну, који је послао пет бугарских заробљеника са писмима за русофилске политичаре у Софији...
Но, срећна звезда Миљукова није дуго сијала. Чврст став поводом наставка рата и поштовања уговорних обавеза, понајвише у сврху заштите права на мореузе, сударио се са јачањем левичарских идеја. Шеф дипломатије је средином маја, пред притиском Петроградског совјета, био приморан да одступи. Заменио га је богати индустријалац Михаил Терешченко, који је наставио да води сличну политику, али у увијеној форми и са другачијим односом према јавности. Повољна новост за српску владу огледала се у потезу новог шефа министарства да прву посету направи Спалајковићу, те изјави како „жели учинити све за Србију и у свакој прилици заступаће њене интересе” . И у телеграму нотификације Крфу, он је уверавао у симпатије и намеру Привремене владе да продужи борбу до коначне победе. Због политичког неискуства Терешченка, Спалајковић је мислио да може постићи већи утицај на њега и како ће успети да га усмери на „праву страну”.

Посланик Мирослав Спалајковић са супругом док је службовао у Русији, Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Препоручио му је да се за балканске ствари ослања на српску владу, што ће га „сачувати од погрешних корака”. Иницијално, успех је постигао одмах. Министар је, на интервенцију Србије, дао инструкције и разговарао са савезничким амбасадорима у правцу одржања постојећег стања на Македонском (Солунском) фронту.

Повод се лако може претпоставити. Константне жалбе Велике Британије на тешкоће са поморским транспортом људи и ратног материјала добиле су епилог на међусавезничком саветовању у Паризу, 5. маја. Неуспех пролећне офанзиве генерала Сараја утврдио је британски државни врх у одлуци да повуче једну дивизију и две бригаде коњице са Балкана. Пред компромисом за свргавање грчког краља, Француска није успела да спречи наум савезнице. Побунили су се Русија, Италија и Србија. Влада на Крфу упутила је државама Антанте циркулар са упозорењем да не прима одговорност за „страшне последице” таквих одлука по морално стање српских трупа. У њему је молила да се одустане од намераване мере и да се јединице одрже на нивоу утврђеном на Римској конференцији, кад се већ због „опште тешке ситуације” фронт не може појачати и „док се стање у Русији не би консолидовало те да ова може одговорити својој дужности”.

* * * * * * * * * * *

Унутрашња анархија и војни неуспеси крње углед Петрограда

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР, истовремено са акцијом владе,,  је упутио захтев генералу Алексејеву да не дозволи слабљење ефективе у Македонији. Поред „судбоносног значења” за српску војску, неповољно решење је у перспективи стварало опасност и за положај на руско-румунском бојишту. Александар је подсетио и да потпуно подржава идеју Алексејева о офанзиви са „Дунавскога и Солунског фронта”, која би „сломила Бугарску” . И поред добре воље, обраћање Русији није пуно вредело. Категорични протести Привремене владе остали су без одзива на спровођење одлуке британског врха за повлачење дела трупа.
Уз руску помоћ, без обзира на пређашњи неуспех, на савезничкој конференцији у Паризу (25-26. јула) учешће је са саветодавним гласом успела да добије и Србија. Велика Британија је на том скупу покушала, под оправдањем немогућности офанзиве са Југозападног или Румунског фронта - као услов за наступање са југа Балкана, да провуче захтев за повлачење још једне дивизије из Солуна. Ново слабљење Источне армије спречило је оштро противљење Русије, Француске и Србије. То је био крајњи домет акције у корист Македонског фронта током 1917. године. Савезничке позиције у наредним месецима остале су непромењене, а иницијативе су се вртеле у круг. За новембар се спремала нова конференција у Паризу, где је учешће са руске стране, уз благонаклоног Терешченка, требало да узме генерал Михаил Алексејев, што је због његових ставова било добро за српске интересе. Постојале су индиције да ће Французи, уз помоћ руског генерала, покушати да спроведу план за офанзиву са Балкана. Избијање Октобарске револуције омело је испуњење замисли. На Солунском фронту „до даљњег” остале су снаге довољне само за дефанзивне циљеве. 

ТОКОМ 1917. ГОДИНЕ све више се постављало питање колико Србија може да рачуна на помоћ Русије. Унутрашња анархија и војни неуспеси, праћени активном агитацијом бољшевика, крњили су њене међународне позиције. Стање на Источном фронту карактерисала су дезорганизација, неснабдевеност и свеопшти пад дисциплине. Опозиција генерала Алексејева „демократизацији” војске и покушај да уведе строжију дисциплину резултирао је његовом сменом, почетком јуна. Руска војска није имала снагу да се у директном боју избори ни против ослабљеног противника. Летња офанзива, названа по министру војном, будућем премијеру Александру Керенском, после почетних успеха, праћених честитком Пашића, у наставку је доживела дебакл. Непријатељ је у контраудару пробио фронт, заузео делове Галиције и Буковине на југу, а септембра и град Ригу на северу. У позадини, упоредо са војним операцијама, бољшевици су током 16. и 17. јула организовали масовне протесте... Неуспешни покушаји реорганизације оружане силе и одбијање Привремене владе да предузме енергичне мере против унутрашњег непријатеља, изазвали су током прве половине септембра и покушај главнокомандујућег, генерала Лавра Корнилова, да изврши државни удар ради успостављања војне диктатуре. Керенски је успео да одговори изазову и победи противника, управо захваљујући помоћи крајње левих елемената. Улазећи у прећутни споразум, између осталог и са бољшевицима, он им је отворио пут за преузимање власти.

Препоручујемо

Друштво

0 11

РАТНА ПОЗОРНИЦА БЕОГРАДСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ: Битка која је ушла у светску историју Другог светског рата

23. 10. 2024. у 09:21

Друштво

0 0

У БЕОГРАД СЕ ВРАТИО ЖИВОТ И СЛОБОДА: Навршило се 80 година од велике битке за престоницу

22. 10. 2024. у 18:00

Друштво

0 2

МИСТЕРИЈА ТРЕЋЕГ МЕТКА: Контрoверзе и недоумице у Марсељској трагедији 9. октобра 1934.

16. 10. 2024. у 22:00

Друштво

0 1

ИЗ БЕОГРАДА АТЕНТАТОРИМА ЈАВЉЕНО ДА АЛЕКСАНДАР НЕЋЕ НОСИТИ ПАНЦИР: Светски шпијун који је променио ноћни живот главног града

16. 10. 2024. у 21:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације