НОБЕЛОВАЦ ПРЕДВИДЕО РАСПАД ЈУГОСЛАВИЈЕ: Надвијене Ђиласова и сенка и часописа „нова мисао“ над Андрићем

КАКО ЈЕ ВРЕМЕ ОДМИЦАЛО, Андрић се лагано, њему својствено, разилазио с југословенским комунизмом.

Андрић није могао да схвати како је Крлежа постао провинцијални Хрват, Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

У писмима Родољубу Чолаковићу пише да осећа да га обузима нека тескоба. Вели „да се треба полако повлачити са сцене, одлазити из гужве“. Нису позне године у питању, него све више политичких неспоразума око њега.

У стану код Андрићевих, 22. децембра 1965, њих двојица разговарају о Осмом конгресу Савеза комуниста Југославије и новом статуту. Иво каже: „Није у питању оваква или онаква организациона форма Савеза него међународни односи. Могло се решити и другачије, а да се не потцењује нико. Овако, шта ћемо значити пред светом расцепкани на шест литература. Медиокритети ће добити, они и јесу најгрлатији. А добру књигу превешће свако, не питајући је ли аутор Хрват или Македонац. Али медиокритети ће галамити да и њих треба преводити ради афирмације националних култура.“

Његова нада у југословенски комунизам зачета 1945. почињала је да се гаси и он наговештава буру и трагичан расплет који се примицао. У дневничкој белешци од 4. јула 1969. Чолаковић цитира његово писмо да се „у одређеној међународној констелацији“ Југославија може распасти. То је било 21 годину пре њеног стварног распадања, и заиста у одређеним међународним околностима.

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

У фебруару 1970. пише да му је Густав Крклец испричао како у Загребу због национализма нема атмосфере за рад. А Андрић на то додаје: „Ово је само почетак, видећете шта ће се све из оваквих ставова излећи.“ Пет месеци доцније, средином јуна, поново се исповеда Чолаковићу – из Сарајева се увек враћа с мешовитим осећањем – „узнемири ме онај добро познати задах шовинизма и растужи сазнање да више немам снаге за путовање“. За Крлежу каже да не зна како ће завршити с оним што ради: „Некада велики Југословен, сад постаје провинцијални Хрват, оно што је некада страшно жигосао.“

Четири године касније, када је посао око Устава из 1974. био готов и стављена тачка на заједничку државу, човек који је познавао Гаврила Принципа и Хитлера, и који је знао шта све људи људима могу да учине, тврди да му је хрватски национализам најопаснији „због снаге која иза њега стоји – Католичка црква, моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром (…) у атмосфери која унаказује душе људи нечим ирационалним и злим“.

ФЛЕРТ С ДРАЖОМ није био једини разлог за накнадно преиспитивање партијске подобности будућег нобеловца. Над Андрићем се те 1954. године надвила и сенка Милована Ђиласа. У историји наше послератне књижевности остао је готово непознат податак да је баш у последњем броју часописа „Нова мисао“, који је забрањен 10. јануара 1955. због Ђиласовог текста „Анатомија једног морала“, објављен, први пут, велики одломак романа „Проклета авлија“ „опрезног“ Иве Андрића. Објављивање „Проклете авлије“ требало је да буде и литерарно сведочанство, метафора о ужасима логорског живота 20. века. Иво Андрић је прихватио да у том надстраначком часопису штампа своје дело. Одломак из „Авлије“ није био једини контакт са овим часописом. У другом броју објавио је обимну повест „Немирна година“ а припремио је реферат о „Психологији стваралаца данас“. Ова забрана, из које ће се изродити први политички дисидент из социјалистичког лагера, утицала је на Иву, као да је на себи осећао да га стално прате неке неповерљиве и невидљиве очи.

Владимир Дедијер у дневничком запису од 16. јануара 1954. бележи све што је доживео Андрић: “Идем ја преко оног малог парка код Топличиног венца и гледам на клупу где су Принцип и Грабеж сањали о атентату на надвојводу Фердинанда. Утом наиђе Иво Андрић сав забринут због велике кампање против Ђиласа. Мени вели: ‘3нам како ћете се држати, и отац вам је био такав, али чувајте се, имате породицу.’ Одговорио сам му да сам баш поново читао ‘Травничку хронику’ и прочитао како су у Травнику, када је дошао онај страшни везир који је погубио многе босанске капетане, обесили једног Циганина само зато што је наздравио једном ухапшеном мученику. При растанку Андрић ми прошапута: ‘Ништа ново под капом небеском, али упамтите да ничија свећа не гори вечито.’”

* * * * * * * * * * *

Изнуђена приредба одавања почасти великом писцу

А КАДА ЈЕ СТИГЛА ВЕСТ из Стокхолма да је добио Нобелову награду, невелик, трособан стан је препун. Сјатили су се тамо писци и домаћи и страни новинари. Како су извештавале новине, телефон не престаје да звони, „зову новинари из Беча, Стокхолма, Рима, Париза и траже интервјуе“. Једини није био узбуђен лауреат.

„Мени се чинило да је био уплашен… Андрић је знао какву ће завист изазвати ловор који је стављен на његову главу јер су државни фаворити за то признање били неки други писци.

Знао је опет, ако се покрене прича о њему, да ће се сви најлакше сложити да је он гори од свих. Милован Ђилас је тада био у затвору и он се плашио да ће га страни новинари питати за њега. Предраг Палавестра ми је испричао да га је Андрић замолио да у случају да се то деси он ускочи са неким другим питањем па ће одговорити њему, а заборавити на претходно питање“, сећа се тих дана Матија Бећковић.

Добрица Ћосић, у белешкама о сусрету с Андрићем, из периода „Нове мисли“, пише: „На моје питање да ли је ’Проклета авлија’ метафора за 1948, Информбиро и Голи оток одлучно је одговорио да му то није било у памети…“

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

После доделе Нобелове награде Добрица Ћосић је у више наврата покушавао да убеди Јосипа Броза да приреди пријем за Иву Андрића. Највећи син наших народа и народности смиловао се тек после годину дана. Протокол председника Републике, којим је руководио Сплићанин др Словен Смодлака, важио је за један од најбољих у свету. Али, авај, у случају нашег нобеловца, случајно или намерно направљен је велики пропуст. Обавештене су све званице осим Андрића. Он је сазнао тек када су га на дан пријема позвали и питали да ли му је потребан превоз до Белог двора. Није преостало ништа друго до да се Иво и супруга Милица спреме наврат-нанос и седну у такси.

У салону за пријем, поред Тита, били су Јован Веселинов, Крсте Црвенковски, Добрица Ћосић и Богдан Црнобрња. Послужени су кафом и соком.

Добрица је оставио забелешку о овом сусрету: „Била је доиста мучна та изнуђена приредба одавања државне почасти великом писцу. Тито маршалски званичан, Андрић амбасадорски уштогљен и дипломатски конвенционалан, Јованка весела и радознала ’како друг Андрић пише?’, Милица Бабић господствено дистантна. (…) Очекивао сам да ће нас Тито задржати на ручку с обзиром да нас је примио у 11 сати и да смо били послужени само кафом и лимунадом. Тачно у 12 Тито је одложио своју лулицу са допушеном цигаретом и устао; устали смо и сви ми за њим; па смо се руковали с лажном срдачношћу. (…) Тито ме задржа на часак да ми каже: ’Неки много скроман човјек овај Андрић.’ Сагласио сам се.“

Пријем је уприличен, поменусмо, готово годину дана након што је Андрић добио „Нобела“, 10. октобра 1962. Пре кафе и лимунаде писцу је уручен Орден Републике са златним венцем „за нарочите заслуге у дугогодишњем раду на пољу књижевне, културне и јавне делатности“.

Препоручујемо

Друштво

0 3

СРПСКИ ПОСЛАНИК ПЉУНУО ЛЕЊИНА: Контакти и везе са антибољшевичким покретом у Русији

30. 10. 2024. у 19:00

Друштво

0 0

КРАЉЕВИНА СРБИЈА И ОКТОБАРСКА РЕВОЛУЦИЈА: Искушења Српске спољне политике у Великом рату

30. 10. 2024. у 05:00

Друштво

0 7

СЛОБОДАРСКИ КАЛЕНДАР: Детаљно по датумима - како је текло ослобађање Београда

23. 10. 2024. у 12:00

Друштво

0 0

ЖИВОТ ЗА ЗНАМЕЊЕ СЛОБОДЕ: Подвиг и трагедија младог борца Миладина Петровића, који је у ноћи 19. октобра подигао заставу на “Албанију”

23. 10. 2024. у 10:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације