КОСОВО ЈЕ ЗА СРБЕ СВЕТА ЗЕМЉА: Обнављање изворног значења култа Кнеза Лазара

НА САМОМ почетку устанка из 1941, прва оружана акција изведена је на Видовдан, под вођством свештеника и краљевских официра, нападом на усташку „постројбу“ у Автовцу код Гацка, у Херцеговини. Одметнуте Херцеговце, из села Казанци, водио је њихов свештеник Радојица Перишић.

Чесма са капелом код манастира Трноше средишту Косовског завета, Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Заклетва пред велики напад на Немце у Лозници, којим су командовали игуман Георгије Бојић и свештеник Влада Зечевић, у августу 1941, положена је у манастиру Троношa, средишту Косовског завета и култа Југ Богдана и браће Југовић. 

Јунаштво је, међутим, одувек имало своју цену, која није плаћана само људским жртвама.

Свете мошти кнеза Лазара, цара Уроша и Стевана Штиљановића спасаване су од хрватских усташа, без икаквог епског сјаја, уз помоћ немачких нациста; оне су 1942. године из Срема пренесене у окупирани Београд. На Космету, који је припао фашистичкој великој Албанији, обновљени су систематски прогони српског становништва.

КПЈ ће, и после 1945, осуђивати „великосрпску“ „Видовданску идеју“ Карађорђевића.  Партизанска војска се, међутим, својим већинским делом, састојала од Срба, регрутованих, поред осталог, и уз помоћ епског, јуначког, гусларског схватања Косовског предања.

Књижевни критичар Зоран Мишић ће, у тексту “Шта је то косовско опредељење” (1963), уочити сличност парола са демонстрација 27. марта 1941, са „Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот“ и другим исказима из “Слова о кнезу Лазару” Данила III.  То је, по његовом мишљењу, била суштина Косовског опредељења: „избор оног најтежег, најпогубнијег пута, који је једини прави пут“; „одрећи се свега што је варљива добит и лакома слава, напустити оно што је достижно за љубав недостижног, усхтети његошевски да буде оно што бити не може“.  У потоњем, социјалистичком времену, цео низ српских писаца проналазиће надахнуће у Косовском предању.

У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ југословенској култури Његошу је поклањана дужна пажња, али као уметнику и борцу за слободу, израслом из епског наслеђа; чак је и Андрићу замерано „прорежимско“ писање, поводом Његоша, о Косовском завету и „косовском мистерију“. На том трагу било је и рушење Његошеве капеле на Ловћену, коју је после Првог светског рата био обновио краљ Александар Карађорђевић и, на њеном месту, изградња Мештровићевог маузолеја (отворен 1974). Заједно са почетком побуне Албанаца на Косову 1968, тај догађај је био један од главних подстицаја за све шире незадовољство и политичку мобилизацију Срба. Томе су допринела и доцнија сазнања историчара о територијалним обећањима даваним, већ за време Другог светског рата, албанским комунистима у циљу стварања заједничке, балканске, комунистичке конфедерације.

Протеривање Срба са Косова и Метохије наставило се и у социјалистичкој Југославији.

Показало се да, после деценија службеног атеизма, Косовско предање није инспирисало само уметнике. Протести косовских Срба из 1980-их, као реакција на нову побуну Албанаца из 1981. брзо су се претворили у покрет за промену незавидног уставног положаја Србије унутар Југославије, због кога она није могла да врши власт на Космету.

У тим процесима важну улогу имала је и Српска православна црква. Она је дуго упозоравала на протеривање Срба и угроженост српског духовног и културног наслеђа на Космету. У њеном крилу било је сачувано тумачење Косовског предања као Косовског завета, блиско изворним значењима култа кнеза Лазара. Њега су, у XX веку, обновили нарочито Николај Велимировић и Јустин Поповић. Пишући о „нашем лазаревском, нашем видовданском, нашем косовском еванђељу“, Јустин Поповић је образлагао да оно значи „жртвовати привремено ради вечнога, земаљско ради небескога“...

Први камен који ће покренути лавину разарања Југославије одломљен је на Косову. Са агресијом НАТО на СР Југославију 1999, праћену до тада најмасовнијим етничким чишћењем Срба са Космета, пљачком имовине и уништавањем споменика њихове културе, косовски проблем је поново прерастао оквире српско-албанског конфликта.  Изазвао је светску кризу, чије ће се последице дуго осећати у међународним односима.

* * * * * * * * * *

Идентитет заснован на црквеним култовима

ТРАЈНОСТ КОСОВСКОГ предања и његова суштинска веза са националним идентитетом Срба умногоме могу да буду објашњени теоријским моделом који нуде радови Ентонија Смита. Не само српски историјски извори, него и дела Ентонија Смита, Ерика Хобсбаума и других писаца, сведоче да се код Срба, слично Енглезима или Русима, већ у средњем веку може пронаћи „протонационални“ идентитет, заснован на црквеним култовима националних светаца и предања. У добу кнеза Лазара и Косовске битке, мит о „пореклу“ и „златном добу“ смештан је у време Светог Симеона и Светог Саве; у потоњим временима, Срби ће своје „порекло“ тражити и у добу кнеза Лазара и његовог подвига.

Косово је за Србе оно што Смит назива „светом земљом“. Ту је вођена велика, судбоносна битка; ту су живели, страдали и сахрањивани јунаци, мученици и пророци. Култ кнеза Лазара је, од самих својих почетака, био култ светог владара – мученика. „Свети мученици“ и „жртве за веру и отечество“ били су, такође, и сви његови пали ратници.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Судећи по изворном материјалу, Срби су, већ у средњем веку, били заветна заједница, при чему су, без сумње, у духу феудалног доба, задржавали одлике хијерархијске нације. Заветно схватање заједничког порекла, праћено поређењима са старозаветним вођама јеврејског народа и називањем Срба „Новим Израиљем“, везивано је већ за Светог Саву и Светог Симеона. Лазарев, Косовски завет, као одбацивање Земаљског царства и опредељење за Небеско царство, био би само потврда старијег завета Светог Саве и Новог Завета Исуса Христа. И предање о пропасти српског царства и турском ропству као казни за грехе предака, одговара типологији „заветних народа“ који, по угледу на Стари завет, верују у Божју казну због напуштања Завета.

Сви кључни мотиви Косовског завета настали су већ у XIV и XV веку, да би им до краја XV века биле придодате клевета, издаја и јунаштво Милоша Обилића. Пошто је издаја, у XVI и почетком XVII века везана за име Вука Бранковића, Завет је био сасвим уобличен.

ГЛАВНО УПОРИШТЕ Косовског завета у туђим царствима била је Пећка патријаршија. Речено језиком Ентонија Смита, уколико је у средњем веку заветност била удружена са хијерархијским схватањем нације, после пропасти српских држава и племства, са наставком верских ратова, као иноверци у муслиманском Османском царству и римокатоличком Хабзбуршком царству, Срби су, вођени црквом, остали превасходно заветна нација.  

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

У потоњим вековима, са ослобођењем Црне Горе и Србије и реформом Вука Караџића, епско, јуначко тумачење Косовског предања потискивало је његов хришћански, црквени, заветни смисао. Иза заветне, помаљала се и републиканска нација. У духу просветитељског и романтичарског култа науке, у XIX веку, у добу великих полемика о историјској основи предања о Косову, настало је и треће, историографско тумачење, које је трагало за егзактним чињеницама и одбацивало предање као сасвим бескорисно. Унутар ове традиције јавили су се и гласови који су тражили упоредно проучавање предања и историјских чињеница.

Одлуке које су доношене у два светска рата потврђивале су снагу Косовског предања, схваћеног као борба за Царство небеско и Небеску правду, у којој се, због величине циља, не пита за цену. Краљевина Југославија покушавала је да Видовданску идеју угради у темеље свог званичног културног обрасца. Социјалистичка Југославија је такође почивала на епском, јуначком тумачењу Косовског предања. У исто време, у Српској цркви трајала је непрекинута традиција заветног схватања Косовског предања, која се може пратити све до данашњих дана.

Последње деценије XX и прве деценије XXI века потврдиле су снагу Косовског предања.

Остаје да се види какав ће бити утицај напада НАТО на СР Југославију и окупације Косова и Метохије на Косовско предање, али и на судбине балканских народа.

Препоручујемо

Друштво

0 0

БАЛКАНСКИ КАИН И АВЕЉ: Срби и Бугари на вековној историјској ветрометини

24. 12. 2024. у 07:00

Друштво

0 3

ОРУЖЈЕ УБИЈЕНОГ НИЈЕ СЕ СМЕЛО ОДУЗИМАТИ: Крвопролића су била забрањена у цркви и другим светим местима

17. 12. 2024. у 09:00

Друштво

0 1

МАРКО МИЉАНОВ И ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ O КРВНОЈ ОСВЕТИ: Обичај који је умало истребио Црну Гору

17. 12. 2024. у 06:45

Друштво

0 1

ИЗМЕЂУ МАНТИЈЕ И КОМИТСКОГ ГУЊА: Српска црква је улазила у огорчене сукобе и са својом државом

11. 12. 2024. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације