Друштво

У "ВУЧЈОЈ ЈАЗБИНИ" ПЛАНИРАНА ФЕДЕРАЦИЈА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ: Сусрет Милана Недића са Хитлером и Фон Рибентропом

21. 01. 2025. у 15:00

СВОЈИМ пуним залагањем за кључне интересе Немачке у Србији, Недић је, са изузетком СС-генерала Мајснера, шефа целокупне полиције у Србији, успео да све представнике Немачке у Београду задобије за себе, да им се учини драгоценим сарадником, чак оним без кога се не може.

У ВУЧЈОЈ ЈАЗБИНИ ПЛАНИРАНА ФЕДЕРАЦИЈА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ: Сусрет Милана Недића са Хитлером и Фон Рибентропом

У рану јесен 1943, кад је главна тема у немачким војним и политичким круговима било искрцавање Англоамериканаца на Југоистоку, Недић је постао за војног заповедника Србије, као и за војног заповедник целог Југоистока, још драгоценији сарадник. Веровало се, при том, да ће управо он моћи да Србију, као главну земљу на Балкану, одржи у миру и спречи да у њој надвладају партизани и припадници Михаиловићеве војске.

Као признање за све што је дотле учинио за Немачку, и да би га стимулисали за даље ангажовање за немачке интересе кроз спровођење политике која Немачкој одговара, Недић је, иако никад стварно прихваћен као прави председник владе, позван на разговор са Хитлером и министром спољних послова, Јоахимом фон Рибентропом.

Да Недића приме Хитлер и Рибентроп, 19. септембра 1943, главна заслуга припадала је Херману Нојбахеру, који је 24. августа 1943. био именован за специјалног опуномоћеника министарства спољних послова (са највећим могућим овлашћењима) и већ тада имао готов план о стварању једне „великосрпске федерације“ у чији би састав ушли Црна Гора и Санџак. Прави циљ тог плана био је, да се постигне „далекосежно смиривање у српском простору“ и створи могућност „да се претежно националним снагама“ потисну партизани из Црне Горе. Хтео је Нојбахер, у суштини, а како сам каже, да створи један „антикомунистички изолациони блок који би сачињавали великосрпска федерација и Албанија између хрватске и грчке територије“. Хитлер се посебно допала идеја о федерацији Србија - Црна Гора, али је сматрао да би то могло бити и опасно по немачке интересе у будућности. Рекао је, гласно размишљајући, како Нојбахер наводи у својим мемоарима, да Немачка никад не би смела да допусти да један народ са осећањем за политичку мисију постане премоћан. „А Срби су, дословно је казао -један такав народ. Они су показали да имају велику државотворну снагу и ја имам озбиљне разлоге да овај народ нарочито не охрабрујем у његовим стремљењима“.

КАКО ЈЕ И САМ Недић изјавио, разговори које је он водио са Рибентропом и Хитлером нису донели ни издалека оне резултате које је он очекивао, свакако и због Хитлеровог мишљења о Србима уопште.

Рибентроп се показао нарочито одбојним. За већину Недићевих предлога, више молби него предлога, он није хтео ни да чује. Хитлер се, међутим, показао нешто предусретљивијим.

Пристао је, поред осталог, да се под стварну Недићеву команду најзад ставе Српска државна стража, војска коју је он и формирао, а којом је практично командовао СС-генерал Мајснер (као и Љотићевим Српским добровољачким корпусом).

Описујући како су текли његови разговори са Хитлером и Фон Рибентропом, Недић је на саслушању у Београду рекао: „Претходно ме је примио Рибентроп, коме сам поновио захтеве да се одреди дација Србије, да се ублажи режим Мајснерове полиције и да се укине одредба 1:100 и 1:50 (стрељање српских грађана по овом кључу за једног убијеног, односно рањеног немачког војника) и да се интервенише код суседних влада да престану покољи српског народа и да се одобри сазивање српског сабора. Пошто ме је Рибентроп саслушао и прибележио моје захтеве, он је о овоме реферисао Хитлеру, који ме је примио истог дана по подне и задржао се са мном у разговору око 20 минута. Том приликом викао је на мене тврдећи да одредбу 100 за један не треба укинути, већ треба повећати на 1:1000. Навео је и то - Срби ако продуже са својим бунтовничким методама, да је спреман да уништи читав народ“.

* * * * * * * * * * * * *

Хитлер показује прве знаке слабљења трећег рајха

ЗНА СЕ ПОУЗДАНО да је Хитлер прихватио предлог Хермана Нојбахера да се квота од 100 Срба за једног Немца укине крајем 1943. године, када га је овај убедио да би тиме биле створене још веће шансе да он успе у својим намерама да створи антикомунистички фронт и уз помоћ њега сузбије комунистичку опасност у Србији.

Генерал Глез фон Хорстенау о томе каже: „Уочи Нове године, фирер је народима Балкана дао леп поклон. У питању је ново упутство које се тиче одмазди и које се одликује великом умереношћу. Кад се само сетим наређења за убијање из протеклих времена! На страшно Бемеово дело у Мачви! Како је само Кунце, у марту 1942, одахнуо пред Кајтелом и Јодлом, када је на питање да ли су ваљано спроведене ригорозне мере, могао уз помоћ једне табеле да докаже да је ипак убијено 21.523 лица...“.

**Херман Нојбахер је имао идеје о "далекосежно смиривању српског простора"**

Не скривајући своје задовољство због донесене одлуке, генерал Хорстенау је у свом дневнику приметио, да се иза свега ипак не види ништа друго до — „само знак слабости“ Немачке. На основу Хитлеровог прихватања Нојбахеровог предлога о укидању квоте лица која су имала бити обавезно стрељана за сваког убијеног немачког војника, генерал фелдмаршал Фон Вајкс је, у својству војног заповедника Југоистока, 22. децембра 1943, издао наредбу о новим мерама одмазде и у њој истакао да „до сада уобичајене казне освете и мере одмазде морају убудуће да носе обележје нових политичких смерница“, с обзиром на то да је „фирер наредио јединствену акцију против комунистичке опасности, за чије је политичко руковођење одговоран посланик Нојбахер“.

КАО НЕШТО САСВИМ ново, у наредби Фон Вајкса је речено, да „губитке који су настали у борби у основи не (треба) светити“, а затим, да се забрањује спровођење мера одмазди на до тада практиковани начин - да се „после једног напада или акта саботаже врше мере одмазде из ближе околине места у коме је почињено дело без избора личности и насеља“, што је пољуљало „поверење у правичност окупационе силе“ и нагнало „у шуме и лојални део становништва“.

**Милан Недић је био свестан судбине која га чека после рата**

За разлику од ранијих наређења, у којима се истицало да се као „одговорна лица“, у случају да се прави починиоци не могу пронаћи, имају сматрати комунисти и припадници покрета Драже Михаиловића, у овом новом наређењу речено је да су „одговорна у првом реду таква лица која проповедају комунизам“.

Пред саопштење ове наредбе догодила су се два случаја погибије и рањавања већег броја немачких полицајаца у борби са партизанима у Србији (18 немачких полицајаца код села Страгари - 24. августа 1943, и у селу Црквице код Лесковца - 1. септембра 1943). Шеф полиције у Србији, СС- генерал Мајснер поставио је захтев да се за одмазду стреља 1.000 Срба. Херман Нојбахер, међутим, најенергичније се супротставио том захтеву, истичући да то није у интересу нових политичких смерница у Србији, које је Хитлер наредио, а уз то да би то неповољно деловало на односе са Недићем пред његову посету Немачкој. Било је то први пут да један високи нацистички функционер спречи једну масовну одмазду у Србији.