ПОЧЕТАК БОРБЕ ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ: Са десет година означена сам као државни непријатељ и етикетирана као криминалац

ИМАЛА сам девет година 1945. када је мој отац у Југославији оптужен за ратне злочине.

НЕСТАШЛУК Јелисавета за воланом "малог аута", Фото Архив Јелисавете Карђорђевић

Ми остали чланови породице злочинцима смо проглашени 1947. године. У узрасту од десет година означена сам као државни непријатељ. Иако сам знала да ми је забрањено да се икада више вратим у свој дом у Југославији, тамо где сам рођена, ипак дуго нисам разумела да сам етикетирана као криминалац. Била сам неприлагођена и изгледало је да нигде не припадам; осећала сам се изопштеном и чинило ми се да сам за нешто кажњена, али нисам знала због чега сам тачно кажњена.

У марту 1947. године Титова власт је донела закон којим су нам одузети држављанство, пасоши и имовина, и којим је свакоме од нас изричито забрањено да се икада више врати у земљу. Када сам схватила шта нам се тачно догодило, почела је да ме прогања чежња за повратком. Ја сам тамо рођена и осећала сам да није поштено да останем без дома и идентитета и да се селим с једног места на друго. Постала сам луталица и авантуристкиња.

Кад сам први пут поново крочила на тло Југославије, политичка ситуација се мењала из дана у дан. Земља је полако тонула у бездан међунационалних трзавица, подела и грађанског рата. Југославија је нестајала пред нашим очима, а ми смо били немоћни да зауставимо тај суноврат. И поред тога, пратила сам своје срце и проналазила давно одузету отаџбину. И нашла сам је. Тако је почела моја борба за истину и правду. И траје до данас.

РОЂЕНА сам у великој белој палати на самом ободу Београда, престонице Југославије. Та палата се зове Бели двор. Била сам једина девојчица у кући пуној дечака.  Мој отац је био кнез Павле, који је у периоду од 1934. до 1941. године био регент Југославије. Краљу Петру II је било само 11 година када је његов отац краљ Александар пао као жртва атентата у Марсељу 9. октобра 1934. Тако је мој отац постао регент и Петров старалац до његовог пунолетства, које ће наступити у септембру 1941.

Моја мајка је била прелепа грчка принцеза Олга, која је увек била дивно обучена. Мој отац је обично носио белу униформу и био је веома згодан.

Имала сам мноштво играчака којима сам могла да се играм, а плишане меде су ми увек биле драже од лутака. Једна од мојих омиљених живих животиња био је велики бели рундави ован, који је живео у врту Белог двора. Обожавала сам да гурам прстиће у његово крзно и посматрам како се моји прсти губе у вуненим праменовима.Волела сам да седим на маминој бунди и да из ње покушавам прстима да ишчупам праменове крзна.

ТОКОМ лета бисмо одлазили у Словенију, на Брдо код Крања. Ту смо боравили у великом аустријском замку из 15. века, који је мој отац купио. На зидовима око унутрашњег дворишта расла је винова лоза. Волела сам да трчим по башти са својим шкотским теријером Пипијем. Често бисмо одлазили до обале језера. Увек сам са собом носила неколико јабука и чим бисмо стигли до обале, позивала бих Ивицу и Марицу, два мала пегава јелена, који би доскакутали до мене. Давала бих им јабуке које би они са уживањем грицкали. Јелен Ивица је био слеп од рођења, али је, срећом, његова сестра Марица увек била уз њега и помагала му да не налеће на дрвеће. Били су сасвим питоми и волели су да буду са мном јер сам и ја била мала, па ме се нису плашили.

У непосредној близини налазила се кућица сасвим налик на вилинску, са плаво обојеним дрвеним прозорским капцима. У кућици је постојала дневна соба са столичицама, као и малена кухиња с малим шпоретом (који, додуше, није радио), шерпама и тигањима. На кухињским прозорима биле су окачене плаве завесе, у складу са бојом прозорских капака.

Претварала сам се да кувам младе кромпириће и спанаћ у маленим судовима, па да их потом једем с тањирића. Тамо сам проводила сате и сате са својим псом Пипијем. Њих двоје су били велики пријатељи и волели су да се играју заједно, час скачући на мале столице, час силазећи с њих. У башти се налазио велики кавез у којем су живели буцмасти зечеви са ружичастим очима. Били су умиљати и нежни, и волели су да грицкају шаргарепу и јабуке.

Мој старији брат Александар је 13. августа 1940. године славио шеснаести рођендан, а језеро је изгледало као запаљено лампионима с малих чамаца. Нисам била позвана на ту прославу јер сам имала само четири године, али сам кроз прозор посматрала ватромет и раскошна светла.

У БЕЛОМ двору, на ободу Београда, моја два брата Александар и Ники имали су сваки свој мали електрични аутомобил, звао се ‘мали ауто’ са јаким акумулаторима испод задњег седишта. Обојица су били поносни на те аутомобиле и сигурно нису желели да њихова мала сестра дира то благо. Ја сам, међутим, жудела да седнем за волан неког од тих аутомобила и зато сам једног дана, кад ме нико није посматрао, ускочила у један ауто. Претходно сам пажљиво посматрала како Ники пали мотор, па сам сада само поновила његове поступке.

На моје одушевљење, аутомобил се брзо покренуо и нашла сам се на друму. У том тренутку сам зачула повике и видела како моја дадиља и стражар, полицајац Брадић, трче за мном. Брадић ме је стигао и успео да искључи мотор. Извукао ме је из аутомобила и предао ме дадиљи, која је била задихана јер је трчала узбрдо. Била сам веома поносна и срећна што сам успела да побегнем и одвезем се поприлично далеко, док ме на крају нису ухватили. И Пипију је то све деловало забавно, па је трчао за аутомобилом у којем сам се возила и све време узбуђено лајао. Срећом, таман смо се на време склонили с пута јер су управо у том тренутку на прилаз код капије стигла два прелепа липицанера који су вукли кочију ка Белом двору.

Једног врелог поподнева мој ован и ја смо били крај базена у башти Белог двора. Он је волео тамо да стоји и да ме гледа како скачем у воду и излазим из ње. Овог пута сам, пре него што сам ушла у воду, неколико пута оптрчала базен док се нисам изненадно сударила са овном и неприпремљена упала у воду. Тако сам, као девојчица од две године, наглавачке упала у базен, сва окупана светлошћу. Све дубље сам тонула, али страх уопште нисам осетила. Видела сам мехуриће живих боја како лебде око мене. Онда ме је дадиља повукла за ноге, извадила ме из базена и умотала у пешкир. Била је то прва авантура у мом животу коју сам запамтила. Ован ми је пришао сасвим близу, па сам могла да се привијем уз њега како бих се угрејала и осушила.

У МОЈОЈ играоници на спрату налазио се велики кавез с канаринцима. Једног јутра отишла сам да их обиђем и угледала два мала јајета у гнезду које су они свили. Убрзо потом излегла су се два птића, па су се сада у кавезу налазила четири канаринца. Птићи су брзо порасли и заокруглили се, перје им је пожутело и није прошло много времена, а они су већ весело певали са својим родитељима. У средини собе налазио се велики округли сто прекривен тамноцрвеним столњаком. Било ми је бескрајно забавно да се ушуњам испод стола и да се ту кријем од мајке и дадиље. Мислила сам да ме њих две неће пронаћи ако будем довољно тиха. Моја браћа се нису лепо понашала према мени: говорили су да ће се играти жмурке са мном, али онда никада не би дошли да ме потраже, па бих ја тако дуго остајала сама под столом.

У време кад би се сервирао чај, често би била послужена и здела огуљених белих ораха, уз палачинке с лимуновим соком уваљане у прах-шећер. Друга храна коју сам волела биле су печурке и јабуке, а годинама касније успевала сам да пронађем исто у Србији.

ЗГЊЕЧЕН ШЕШИР ПРЕДСЕДНИКУ

У САМОМ Белом двору постојало је велико степениште с месинганом оградом све до врха. Волела сам да стојим на прстима на првом спрату и да онда преко ограде бацам своје играчке; понекад би се догодило да нека од тих играчака падне на главу важним гостима мога оца. Тако је, једном, мој омиљени црно-бели панда атерирао на шешир председника Министарског савета и згњечио му шешир. Оцу је било доста тих детињарија, прекипело му је и наложио је да се постави мрежа како не бих и ја пала преко ограде. Имао је велики страх од висине. Понекад би ми дозволио да седим на његовом столу док ради. Тада бих покушавала да чупкам длачице на његовим прстима, сматрајући да је и то крзно.

 СУТРА: ПРЕСТЛОНАСЛЕДНИК СЕ  СУЗАМА ОПРАШТАО ОД КНЕЗА 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ВОЈВОДА ПУТНИК МРСИ ПОЋОРЕКОВЕ ПЛАНОВЕ: Мишићева армија је, након ослобођења Ваљева, протерала непријатеља на обалу Саве

16. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ПИРОВЕ АУСТРИЈСКЕ ФАНФАРЕ У БЕОГРАДУ: Пуна три дана, по најжешћем мразу, краљ Петар пратио је противофанзиву српске војске

15. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ОСИОНИ ОКУПАТОР НИЈЕ ОЧЕКИВАО СРПСКУ ОЛУЈУ: Долазак 1.300 каплара из скопског Ђачког батаљона препородио Прву српску армију

14. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

СРПСКИ СТРАТЕШКИ ПОТЕЗИ ЗБУЊУЈУ ОСКАРА ПОЋОРЕКА: Ужичка војска се истакла у току борби на Дрини и на положајима за одбрану Ваљева

13. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације