ПЛАЋЕНИЦИ У СЛУЖБИ УГАРСКЕ И ЗАГРЕБА: Кратка хронологија стварања антисрбијанског расположења у Војводини

КАО И У ДРУГИМ јужнословенским областима у Аустроугарској, и у Војводини је антисрбијанство имало своје корене у прошлости.

Стеван Поповић, књижевник и адвокат уређивао је новине по жељама Будимпеште, Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Али, за разлику од антисрбијанства у Црној Гори, на пример, оно никад није захватило шире народне масе, већ је искључиво било ограничено на одређене кругове, поједине политичке личности и поједине политичке струје и партије, затим листове који су стајалиу служби Будимпеште и били финансирани из фондова угарске владе.

Непосредно пред рат 1914. године, по свом антисрбијанству нарочито се истицала Народна странка, основана 9. априла 1910. године у Жабљу, у срцу славне Шајкашке, која је дала многе српске великане, између осталог и Светозара Милетића, рођеног у Мошорину.

Састављена углавном од људи који су напустили Радикалну странку Јаше Томића, ова странка се у највећој мери ослањала на мађарску Националну странку рада Иштвана Тисе.

Њен орган био је лист  „Српство“ који се најчешће меша са истоименим вршачким листом сасвим другојачијег правца. Због тога што је ружно писао о Србији, и што је био у служби мађарске политике уопште, овај лист је назван - „чедом блуда “.

Најцрње о Србији и Србијанцима писало је „Српство “ пред балканске ратове, кад је уредник био  Милан Л. Поповић. Тада се у „Српству“ могло прочитати, на пример, да 6и Србија требало да се окане својих глупих, револуционарних илузија о уједињењу Јужних Словена, да се опамети, ликвидира „Црну руку“, напусти  „лудорије о државној самосталности “ и „покорно “ нађе модус-вивенди у сенци круне Светог Стефана, која „историјски има више права на Србију од самих Ср6а...“

Кад је избио Први светски рат, „Српство» је позвало Србе, грађане Новог Сада, да дођу на концерт  ради свечаног испраћаја војника припадника 6. пуковније на фронт у Србији.

СЛУЖЕЋИ ИНТЕРЕСИМА непријатеља Србије и српског народа, можда још више него „Српство“ забраздио је један други лист, који је почео излазити у Новом Саду 1885. године, под називом „Ново до6а“. Његов главни уредник био је Стеван Поповић, књижевник, публициста и адвокат. (Пре него што се ставио у службу непријатеља Србије и српског народа, Поповић је био велики борац за програм Милетићеве Народне странке. Важио је чак за „другу душу“ Светозара Милетића. Уређујући своје новине у свему по жељама Будимпеште, он је код угарских власти „високо котирао“. Сматран је за „правог Мађара“,  као и Јаша Игњатовић, уосталом, који му је био први сарадник...

Како се види из писма које је упутио Коломану Тиси, молећи га за субвенцију, Поповић је истицао да се обавезује борити се „из лојалних грађанских осећања и патриотских обавеза против свих непријатеља угарске владе, против радикалских листова у Србији и свих других непријатеља Аустроугарске, а за победу мађарске државне идеје.  Пре „Новог до6а“, мађарској државној идеји служио је лист „Србски народ», покренут 13. октобра 1869. године. Због изразитог мађаронства и отвореног претпостављања интереса Мађарске интересима сопствене, српске нације, српски патриоти су га назвали - „Турским народом». 

Његов главни уредник, Јован Грујић Јота, пак, називан је  плаћеником и битангом. Упркос свему томе „Србски народ“ и његов главни уредник продужили су да „метанишу “ властима у Пешти. Јота је истицао, с поносом, да је „Србски народ“ први и једини лист на српском језику, који „не само да смело заступа мађарску државну идеју, него одлучно одбија од себе све сепаратистичке тенденције“.

У служби Угарске, а против Србије, био је и лист „Народност“ , покренут у Панчеву у априлу 1897. године (издавач и уредник Тодор Бекић, правник по занимању). Настојећи да испуни сваку жељу Будимпеште, овај лист је непрестано нападао Србију, њену политику и њене главне државнике и политичаре. Нарочито жестоко окомљавао се на Николу Пашића, оптужујући га да је престао да буде Србин, да се претворио у Југословена.

* * * * * * * * * * * * *

Јаша Томић на удару југословенске историографије

НА МЕТИ антисрбијанских листова, и странака, као што је била Милетићева Народна странка, стално су били и радикали Јаше Томића, који су се консеквентно залагали за јединство Војводине и Србије. Они су проглашавани за издајнике и јавно оптуживани да им је циљ да доведу у Војводину краља Петра.

Од познатијих Војвођана, који су устајали против радикала и њихове „свесрпске“ политике, један од најупорнијих био је — Васа Стајић. Стајић, иначе национални и културни радник, у младости је био социјалиста, организовао је српску националистичку и револуционарну омладину у Војводини и  покренуо је лист „Нови Србин . Пред почетак Великог рата осуђен је на 10 година робије и био у затвору до 1918. године. Те 1918, заједно са још неким Србима, изјаснио се против непосредног припајања Војводине Србији. Као Васа Стајић мислили су и демократски прваци у Војводини - Ј. Богданов, Дуда Бошковић, Никола Милутиновић, Петар Коњовић, Стојан Јакшић. Њихов лист ,Јединство“, у броју 30 из 1919. године, оптужио је Јашу Томића и војвођанске радикале да „иду за шовинистичким српским хегемонизмом».

...У хрватској, али и српској историографији после Другог светског рата директно припајање Војводине Србији оцењено је  као политички успех српске 6уржоазије, који је одговарао „Пашићевим концепцијама о Војводини као чисто српској земљи“.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Међу српским историчарима који су после Другог светског рата нарочито оштро осуђивали Јашу Томића због спроведеног припајања Војводине Србији, налазио се и Коста Милутиновић.  У неким својим текстовима (објављеним у Хрватској) он је истицао, да је Томић „целог живота пропагирао идеју о Великој Србији под хегемонијом Београда и под доминацијом радикалске великосрпске буржоазије». А затим, да се Томић, „можда као ни један српски политичар упорно и најотвореније противио чак и имену Југославија “.

НЕСЛАГАЊЕ СА Костом Милутиновићем, и „званичном “ српском, односно југословенском историографијом после Другог светског рата у погледу оцене Јаше Томића и његовог залагања за сједињење Војводине са Србијом, изразиоје само један човек у Војводини — адвокат М. Ботић из Новог Сада. У „Гласнику“ Адвокатске коморе Војводине (број 10,11,12 за 1968. годину) он је истакао, да се акције војвођанских радикала не 6и могле окарактерисати „као шовинистичке и великосрпске “, а што се тиче самог Јаше Томића, да се он у овим акцијама показао „као истински борац за национално ослобођење « и да никога „није хтео да поправослави, нити под плаштом југословенства да претвори у Ср6ина...“

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Ова оцена о радикалима и Томићу била је у свему тачна. Јер, код њих се није радило ни о каквом „великосрпству»›, већ једноставно о српству, о здравом и трезвеном гледању на односе Срба у Војводини и Срба у Србији. Боље, много боље него сви они који су га нападали због „великосрпства“, Томић је знао  као искусан политичар  да Војводина, да српски народ у Војводини не би никад дошао до свог ослобођења од Угарске, односно Аустроугарске, да није било Србије, да Србија није успела да оствари свој национални програм. Много година после смрти Јаше Томића, 9. априла 1995, доживотни председник Матице српске, академик Бошко Петровић, рећи ће: „Ми никада нећемо и не смемо заборавити да бисмо овде ,у Војводини, били мађаризовани и прогутани да није било Срба из Србије”. 

* * * * * * * * * * * * *

Војвођански радикали помрсили хрватску политичку рачуницу

ЗБОГ ПРИПАЈАЊА Војводине Србији, 1918. на радикале и Јашу Томића жестоко се окомио Загреб. Томић и радикали оптужени су да су „рушиоци југословенства“, да су исто што и франковци у Хрватској. У ствари, Томић је са својим радикалима помрсио Загребу читаву политичку рачуницу. Али и оним Србима у Војводини који су своје погледе упирали више према Сљемену него према Авали. Међу тим Србима налазио се и Тихомир Остојић, секретар Матице српске у Новом Саду. У резолуцији Остојићеве групе, донетој 25. октобра 1918. речено је - „у име српских и демократских елемената Јужне Угарске“ - да се Народном вијећу у Загребу, основаном 18. октобра 1918, признаје „потпуна и искључива компетенција и кад се ради о војвођанским питањима“.

Остојићевој групи припадао је и Васа Стајић, који је био изабран у Народно вијеће у Загребу. Али, како је сам касније изнео, брзо се разочарао у Загреб - „атмосфером и понашањем једног дела Хрвата, који су на границама Хрватске хтели да зауставе српску војску као туђу“. Чињеница је да је Стајић јавио из Загреба у Нови Сад, пред одлуку Велике народне скупштине о припајању Војводине Србији, да је у Загребу већ „изгласано уједињење“ и да нема смисла доносити посебну одлуку о присаједињењу Војводине Србији.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Овај „савет“, међутим, мало је ко од Срба у Војводини био спреман да прихвати, а понајмање радикали.„Али и да смо сви пристали на то, оних 700 посланика свукли би нас са говорничке трибине и прогласили би без нас уједињење са Србијом“, рекао је Јаша Томић, верно сликајући расположење против наступања са Загребом.

Против прикључења Војводине Србији од политичких људи из Хрватске био је и Светозар Прибићевић. И он је сматрао да Војводина треба преко Загреба да уђе у Југославију. Тиме ишао наруку оним снагама у Хрватској, које су тежиле дуалистичком уређењу југословенске државе, а ради обезбеђења превласти Хрватске и Словеније, са Босном и Херцеговином и Војводином, над Србијом и Црном Гором. Прибићевић је своје поузданике слао из Загреба у Нови Сад да организују уличне манифестације и тако придобију војвођанско јавно мњење за прикључење  Загребу, односно тамо проглашеној, а међународно непризнатој Држави Словенаца, Хрвата и Срба.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

ПРВИ И ГЛАВНИ подржавалац Светозара Прибићевића и његових настојања да осујети припајање Војводине Србији била је Демократска странка Војводине која је основана 3. фебруара 1919. године. Глава ове странке био је панчевачки адвокат Душан Дуда Бошковић, који ће се убрзо прочути као стегоноша покрета за одцепљење Војводине од Србије и њено претварање у посебну, аутономну јединицу, по вољи Загреба. Видећи у Прибићевићу своју узданицу,  политичара с којим ће моћи да оствари своје сепаратистичке идеје, Бошковић га је непрестано славио преко свог листа „Панчевац“. Међутим, Прибићевић је у Панчеву, априла 1920, на једном збору, на изненађење Бошковића, у свом говору затражио од демократа у Војводини да одмах прекину са „покрајинским патриотизмом“. Био је то јак ударац аутономистима, међутим, Прибићевић, када буде лишен благонаклоности краља Александра, одрећи ће се свега што је рекао 1920. Тада  он поручује  аутономашима  да што пре раскину све везе са Србијом, да јој окрену леђа, да „сами буду господари у својој кући“.

Ако захтеваоци претварања Војводине у аутономну јединицу, независну од Србије, нису добили подршку од Светозара Прибићевића, с којом су рачунали, добили су је од лукавог и до зла бога вештог, Антона Корошца, вође словеначких клерикалаца. Он је војвођанске аутономисте подржао   изјављујући да је питање аутономије Војводине за Словенце исто тако важно као и питање аутономије Словеније. На Корошчево подупирање војвођанске куће одозго, најенергичније реаговали су војвођански радикали. Јасно и гласно, да то нико није могао пречути, а поготову Корошец, они су изјавили, да се Војводина својом вољом, на најдемократскији начин, прикључила Србији не постављајући при том никакве услове, да Војвођани нису никакви шпекуланти (као Словенци) да би „својом револуцијом трговали“,  да Војводина „не жели да буде друго до ли северна Србија“.

* * * * * * * * * * * * *

Паролу „Војводина Војвођанима“ први су преузели комунисти

ДЕМОКРАТЕ СУ 1928. поставиле захтев да се Војводини да безусловна аутономија...

Барјактар целе акције био је и овог пута Дуда Бошковић. У Народној скупштини Југославије, он је загрмео против Србије, и, захтевајући аутономију, тражио је да Војводина сама руководи свим својим пословима. У августу и септембру 1928. Бошковићев лист „Панчевац»›, писао је, да Војводина „хоће да буде своја“, јер на то има историјско право.

Уље на ватру антисрбијанства у Војводини досипао је и један Србијанац - Милан Грол, првак Демократске странке Љубе Давидовића. У листу „Народ“, који су Давидовићеве присталице покренуле у Новом Саду (6. септембра 1924. године) он је свестрано подржавао протесте Војвођана против политике која је вођена у Београду. „Душебрижништво“ Милана Грола везано за Војводину било је зачињено и његовом жељом да постане министар...
Антисрбијанска струја у Војводини иступила је 1932. године са паролом „Војводина Војвођанима «. Под овим називом донесена је и једна резолуција („војвођанске пунктације“ по угледу на „загребачке пунктације») у којој је захтевана аутономија за Војводину.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Војвођанске пунктације, и саму паролу „Војводина Војвођанима“, као први преузели су комунисти. Резолуција која је донесена у децембру 1932. године није одмах саопштена јавности - податак је који баца сасвим јасно светло на политичке прилике у Војводини тог времена. Она је држана у тајности све до 7. августа 1935, до конференције војвођанске опозиције у Новом Саду. Мада су дуго скриване, „војвођанске пунктације“ биле су добро познате свим политичким странкама у Србији и изазвале су оштре реакције, пре свега Радикалне странке. Главни одбор ове странке је једним саопштењем, тајно растураним, осудио пре свега онај део пунктација у којем се захтева посебан положај за Војводину, с образложењем да би то значило цепање Срба. И вођ Демократске странке у Србији Љубомир Давидовић такође је негативно оценио пунктације, посебно због захтева о аутономији Војводине.

КАД СУ ПУНКТАЦИЈЕ објављене, против њих је устала и у међувремену основана Југословенска радикална заједница, чији је председник био Милан Стојадиновић. Један њен првак, Никола Бешлић, из тадашњег Петрограда (Великог Бечкерека) изјавио је, према писању новосадског листа „Дан“ од 3. септембра 1935, да Војвођани „не треба да се бране од Србијанаца, него од спољних непријатеља, а ако треба кога служити у случају потребе - боље брата Србијанца, него да робујемо туђину “.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

После формирања Бановине Хрватске, у августу 1939. године, дошло је до промене у држању многих Срба у Војводини према Србији и према питању аутономије. На ту промену утицали су и иступи хрватских националиста међу Буњевцима и Шокцима, који су захтевали да се Барања и Бачка (са изузетком Шајкашке) припоје Бановини Хрватској. Изражавајући тадашње опште мишљење Срба у Војводини, новосадски лист „Дан“ је писао: „Војводина је од памтивека била српска земља, и то ће и остати“.

Како је „Дан“ истицао, за решење статуса Војводине постојале су само две могућности: да Војводина уђе у састав српске бановине са компетенцијама које би имале и друге самоуправне јединице у земљи или да заједно са Шумадијом постане једна административно-управна област, такође у саставу српске федеративне јединице. У овој ситуацији, аутономистички покрет у Војводини, који је био претежно српски, почео се нагло осипати. Срби су му листом стали окретати леђа, а међу првима они који су у њему водили главну реч. Одрекао га се и његов протагониста, адвокат Душан Дуда Бошковић.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ТИТО ПРВИ ПОЧАСНИ ЧЛАН СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ: Српски интелектуалци у раљама „највећег сина наших народа и народности“

04. 02. 2025. у 09:00

Друштво

0 0

СТРАХ ОД СУДБИНЕ ПЕТЛА КОЈИ ПРВИ ЗАКУКУРИЧЕ: Улога интелектуалаца у разградњи националног идентитета

04. 02. 2025. у 08:00

Друштво

0 1

У "ВУЧЈОЈ ЈАЗБИНИ" ПЛАНИРАНА ФЕДЕРАЦИЈА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ: Сусрет Милана Недића са Хитлером и Фон Рибентропом

21. 01. 2025. у 15:00

Друштво

0 2

СРАМОТА ЗА ИЗДАЈСТВО БОЛИ И У ГРОБУ: Српски Петен је искрено веровао у нови немачки поредак у Европи

21. 01. 2025. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације