ЛОРД КАРИНГТОН ИГНОРИШЕ ЧАНКА: Обнова концепта за конкурентску државу на тлу Србије

ИДЕЈЕ са полтичке маргине почиње онда када одлучујуће политичке снаге у држави ,због једног или два гласа преваге, прихватају сваку врсту компромиса.

Немачки дипломата Герт Аренс, Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

ТРАЈАЊЕ  Југославије и драма њеног разбијања сведоцима су оставиле у наслеђе сазнање да је некад незамисливо постало стварност, а да ће можда већ сутра оно у шта многи неверују и одмахују руком као на лоша предсказања ипак бити остварено. Та прошлост недвосмислено показује да су политички пројекти настајали са дугорочним циљевима, да су остваривани у етапама, да су протагонисти окупљали присталице често на демагошкој основи. Сведоци су могли уочити законито мешање великих сила и суседних  држава на токове у Југославији. Та земља као да је многима „остала дужна’,  посебно из чињенице да је на овом простору било више ратова, где је раније Србија, а потом Југославија излазила као победник,

Некада се на немачком принципу сродно јужно словенство у 19. веку окупљало око јединствене језичке основе, а данас се исти језик према лингвистичким стандардима, дели и комада, уводе се чак и нови гласови и нова слова. До пре неки дан делови једног државног корпуса, сада су себе спремни прогласити  мањином, не верском, већ националном. Сведоци смо ковања нових идентитета, који од регионалног одређења постају национални, као што је 19. и почетак 20. века упамтио верско опредељење као основ за национални идентитет.

Аустријски  историчар Арнолд Зупан објавио је један пројекат, по коме би требало да се у покрајинама „изазове промена у главама људи”, у државним установама пропагира вишејезичност, из уџбеника и медија потискује национализам; да се стварају „академије доброг суседства”, уместо великих  банака „националне штедионице ”.

Подсетимо није било тако давно када су се појени експерти за прошлост утркивали доказујући да је Југославија немогући пројекат јер се ради о инкопатибилним цивилизацијама (И. Банац, С. Рамет, Хантингтон).

Питања су бројна. Одговори на њих су пре недовршени него завршени, мада одавно постоји обиље литературе за коју њихови писци или њихови промотери држе да су одавно одговорили на сва и да је „све већ одавно познато”.

Ми спадамо у ону групу која не мисли да је „све већ одавно познато”, посебно не како се то сугерише кроз некритичко претакање некадашњег медијског политичког говора у академску литературу.

НЕМАЧКИ  дипломата и амбасадор Герт Аренс, са дугогодишњим искуством у медијацији југословенског конфликта и некадашњи члан радне групе за мањине Конференције о Југославији, подсећа читаоце у својој књизи „Дипломатија на рубу“  на већ заборављене активности актера данашње политичке сцене у Србији.

Аренс пише да је Ненад Чанак 23. децембра давне 1991. године послао лорду Карингтону  и Конференцији о Југославији једно писмо са три прилога. Први је био „Мeморандум о Војводини“  поводом одлуке Европске заједнице од 16. децембра да призна нове независне републике. У другом прилогу је био „Поднесак Уставном суду СФРЈ против укидања статуса Војводине према уставу из 1974.“  и трећи прилог „Подаци и чињенице о Војводини“.

Меморандум је обзнанио да историјски услови из 1945, када је Војводина придружена Србији и Југославији више не важе („broken”) и да у будућности Војводина треба да буде конфедерална  јединица Србије и, ако то Србија не прихвати, независна (!), неутрална и демилитаризована држава, Територије северно од Саве и Дунава које је Србија анектирала, захтева Чанак, морају бити враћене новој држави. Један од разлога за давање независности је и тај што је „почтињавање Војводине  било ком центру ( Београд, Будимпешта, Беч,)  увек било  на штету једне од популација”. Даље се у Меморандуму наводило да је Војводина била заинтересована за опстанак Југославије чак и као лабаве федерације. Карингтонова конференција није реаговала.

Са таквим гледиштем Конференције слагао се и Аренс. Он је у поверљивој ноти од  9. октобра 1993. за копредседавајуће Конфенеренције о бившој Југославији, навео да нема разлога да Конференција подари војвођанским Србима аутономију vis–a–vis других Срба и да се концентрише само на положај Хрвата и Мађара.

Медијски познатија и врло често цитирана Сабрина Рамет пише, да ако је до распада Југославије 1991. било незамисливо да Војводина буде независна, од  децембра 1991. Чанак је то учинио ,,замисливим”.

* * * * * * * * * * *

Ламентирање о „природним“ границама Србије

У ПРВИМ ДЕКАДАМА овог века уследио је период  када су поново нека публицистичка и научна имена инструментализована  у промовисању старих идеја наших актера. Изношени су  „аргументи”, једне чињенице су прећуткиване а друге „тумачене“ Ни стране државе нису биле по  страни. Шире се предрасуде. Цитирам Крис Бенет  који је својевремено вехементно наводио да „аутономисти  који се опиру централизацији имају корене у `староседеоцима`, а они који су подржавали политиу окупљања Срба у једној централизованој држави, су били углавном дошљаци после 1945. године. Сабрина Рамет ће овоме додати да је српска националистичка политика на таласу демонстрација из 1988. довела већ 1990. до снажних антимађарских осећаја међу „централистички орјентисаним” Србима.

Ламентрајући о „природним” границама Србије (то су оне из 1878. - оп. а.) овоме се на свој начин придружио и Холм Зундхаусен у “Историји Србије” . Таквом виђењу стиже подршка од једног броја стручњака са домаће сцене, Тај приступ подразумева да није постојала жеља Срба за уједињењем са матицом, да је „национализам” пројектован у Београду као једна, чак и за оно време ретроградна визија. Такође,  такав приступ потире жеље оних других  да са Србијом праве ширу јужнословенску или српску државу. Транспонирати данашња мерила у оно време није научно легитимно јер је прошло имало своја мерила и мора се упоређивати са стандардима оног времена. Кад је реч о људским правима и она спадају у сегмент прошлости. Управо њихово драстрично, базично кршење на тлу Отоманског царства може да објасни начин на који су дочекани ослободиоци 1912. године.

Фото Стеван Крагујевић, Танјуг, Музеј Војводине, Музеј Новог Сада, Фото архива Матице српске, Архив Војводине, Профимедија, Документација „Новости“ и "Борбе", Архив породице Прибићевић и Википедија

Овај смер интерпретације српске прошлости превиђа и  сав онај сет економских мотива оног времена да се држава прошири, да добије излаз на море и избегне замкама блокаде. Економски развој и снажење били су виђени  као императиви. Ту потребу Србије су признавале оновремене велике силе, па и оне ненаклоњене.

ЗАБРИНУТОСТ за опстанак Југославије (а данас Србије) се третирала као сумњиво дело, ако је долазила из Србије или од Срба могла се етикетирати као српски национализам (шовинизам, великосрпске претензије), а ако је долазила од других националности, али и Срба, етикетирана је као унитаризам, Када је после октобра 1972. године започело чишћење „либерала”, најревносније су биле аутономашке снаге у Војводини осећајући да имају подршку у другим републикама, али и самом врху. До пада „либерала” владали су складни односи унутар Србије. Покрајинско руководство је имало блиске погледе и добровољно сарађивало на крупним питањима политике, економије и положаја покрајине.

На седницама ЦК Србије, у свим републичким форумима, поготово у врховима Федерације, нису се могли замислити до 1972. антагонизми какви су наступили тада, а посебно након Устава из 1974. године.  

У чисткама су брутално одстрањени Ђурица Јојкић, Илија Еајачић, Милош Радојчин, Пал Шоти (једини тада - живи народни херој мађарске националности), Мећаш Келеман, Геза Тиквицки, Степан Марушић, Владимир Максимовић, председник омладине Југославије, а на врху листе је био Мирко  Чанадановић председник ПК Војводине.

Најновије сепаратистичке иницијативе су  промоција остварења циља да се, поред заставе Србије у Бриселу, залепрша застава Војводине.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ГРАДОНАЧЕЛНИК ПРИЗИВА БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА: Тужни примери конвертитства међу српском интелектуалном елитом

04. 02. 2025. у 10:00

Друштво

0 0

ЛОМЉЕЊЕ КИЧМЕ СРБИЈИ: Повијање како ветар дува српске интелигенције на штету свог народа

04. 02. 2025. у 08:00

Друштво

0 0

РАСТЕГЉИВ МОРАЛ СРПСКИХ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: Како је мислећа елита мењала своје погледе на свет

04. 02. 2025. у 07:00

Друштво

0 0

МИЛАН НЕДИЋ СРБИЈУ УМИРИТИ НЕ МОЖЕ: Беспоговорно извршење главног задатка - братоубилачког рата

21. 01. 2025. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације